Kuća Aranđela Isakoviča, veliko zdanje, na vodi, na kraju srebrnastoga Zemuna, bila je u proleće 1744. ponova lepljena. Ofarbana plavo i žuto, dižući se nad okolnim, slamnim krovovima, ispod nekih zgarišta i šančeva, na kojima se naseliše rode, ona se videla iz daleka, među vrbama, pa su je svi ribari i lađari znali.

Pod bregom, razrivenim prolećem, prvim biljkama i krticama, ta se kuća beše zarila u obalu Duhava, među mnogim drvenim, šarenim labudovima, šajkama sa izvijenim vratom. Svojim krovom od greda, što beše skinut sa jedne velike žitarice, nabijena zemljom, nadvisila je bila sve staje i obore u okolini, pa se činjaše kao neka prepotopska lađa. Iz nje je dopirao mukli rik volova i krava, topot konja i kamila, glas jaraca i ovnova, blejanje ovaca i jaganjaca.

Iza plotova te kuće, gde su kroz duboko blato tovarili lađe, od jutra do mraka, sklonio je Aranđel Isakovič poslednji ostatak blaga što ga doteraše sa ljubičastih padina Šara i pašnjaka kraj Bistrice.

Sa jedne strane vidik je bio pun vode i mokrih ostrva, nad kojima su beleli se minareti i bedemi Beograda, u bledoplavom nebu. Sa druge strane razilivala se voda u more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamno plavim nebom na sebi, do dna sveta.

Kuća beše opkoljena dubokim jarkovima, oborima i plastovima sena, čiji se miris, na sunčanju predvečerja, topio i prolazio ne samo kroz blistav vazduh, već i kroz vrući, sparni naboj. U neprekidnoj vrevi i galami pastira i lađara, u svakodnevnoj graji stoke i govedara, kuća je ipak ostajala tiha. Zatvorena sa svih strana, olepljena, imala je svega jedan ulaz, nizak i pun golubova, ispod greda sa kojih su visile kože. Pred noć, kada bi oko nje pošli čamci i zapalile se mnoge vatre, činila se zbilja lađa, velika i zastala u blatu.

U tu kuću bratovljevu sklonio je bio Vuk Isakovič ženu i dve svoje devojčice, koje su dovezli u kolima, punim zubuna, ćurdija, ćilimova, srme, bisernih igala i srebrnih dugmadi, kroz plač čitave gomile žena i omatorelih slugu.

Mlađi od brata, Aranđel Isakovič ponašao se prema starijem bratu, kao što se ponaša prema mlađem. Ako je stajao kraj njega, gledao ga je nekako sažaljivo, ako je sedeo kraj njega, prepuštao mu je blagonaklono mesto, ma da je on bio suv kao štap, a onaj težak kao bure. Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah.

Još dok mu je brat bio na službi kod princa Aleksandra Virtenberškog, u Beogradu, bio je navikao da ga spasava dugova, zatvora, posle tuča, i rana i bolesti, posle ratova. Potucajući se za ocem koji je išao uz vojsku, do Carigrada i Beča, trgujući žitom, stokom, duvanom i sve više srebrom, on je počeo da uzajmljuje novac svima i svakome, tako da kroz koju godinu, mrmljajući dremljivo, pre no što zaspi, nikada nije uspevao da izbroji šta mu sve duguju. Brat mu je u tim brigama bio tako lak. Na putu, on bi ga se setio kao nekog neočekivanog dužnika, čudnog, pod vojničkim klobukom, među onim svetom odevenim u anterije, sa fesom i brojanicama, sa kojima se Aranđel Isakovič mlatio, po Vlaškoj i Turskoj, i to je bilo sve.

Pokušao je da ga odvrati od vojske i da ga nauči trgovati, ali se onaj ubrzo zažele svojih konja i sabalja. Po smrti očevoj, kad se na duže sastadoše, vodio ga je za sobom kao pravu muku Božju. Vuk je bio postao i pijanica i bludnik i kavgadžija strašna, a beše otežao kao neko bure.

Tako ga i oženi, moljakajući za njega sve komande do Beča, podmitivši skoro ceo Osečki grad, otkuda ga je jedva izvukao u svatove. Devojku mu je našao slučajno, pri poslu, u Trstu, u kući nekih Hristodula, kojima je dugovao osam hiljada srebra. Brzo se sporazumeše. Dopade mu se devojka, jer beše mlada, visoka, zdrava i jer je uporno ćutala, svojim velikim, modrim očima.

Venčao ih je, usput, u Brodu, žureći poslom, u kući jednog svoga prijatelja, Grka. Slao ih je posle, o svom trošku, po Dunavu, tamo amo, kao i svoje dželepe. Tek kad ču da će snaha da mu rodi, ponosit na svoje Vukoviče i Isakoviče, kao i njegovi stari, pođe da ih vidi, iznuren, od putovanja, trgovanja i podlosti, na koje beše navikao. Tad, kada je prvi put nade bremenitu, Aranđel Isakovič vide koga je priveo svome bratu.

Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona prode kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, ma da je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video.

Otputovao je iz doma bratovljevog, kroz nekoliko dana, na vrat na nos. I nije se lako vraćao. Bežao je od njih, kao đavo od krsta, šaljući posle poklone, srebro, svilu, merdžane. Kad je morao da im dođe, dolazio im je sa nategom i odlazio presamitivši se. Živeći daleko od njih, Aranđel Isakovič postao je čovek pre vremena suv, žut, sa iznurenim kolenima. Najradije trgovaše na vodi. Želeo je da svuda prođe lađama, nepomičan i zamišljen. Za nekoliko godina, pleća mu se poguriše i prsti mu postadoše drhtavi.

Sanjaše je, u mukama, skoro svaku noć.

Vide je u svakom mraku, ma gde bio. Činilo mu se da ga obavija njena kosa, sa teškim mirisom oraha, laka kao svila. Dodirnula ga je kosom, više puta, kada mu je prilazila ruci. I on je katkad dodirnuo njenu kosu. Zatim bi brzo zario svoje nokte u duvan, koji je sušio na suncu i kraj vatre.

I kad nije bila prisutna, sedeo je često zamišljen, zagledan u njeno visoko čelo i obrve, koje su, i braća, i njeni, nazivali pijavicama. Kad bi bila prisutna, zaboravio bi se i zagledao u nju, uvek bledu, sa usnama malo povijenim, i dugim trepavicama, pod kojima je bila tama. Bio je u stanju da čeka satima, ma pod kakvim izgovorom, da je vidi kako polazi da spava, umorna od dima i kave. Tada se ona ispravljala, stegnula u pasu, visokih, pravih ramena, da izvadi dva krupna bisera iz ušiju. Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao.

I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne pogledaše mutno.

<< 11 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (12)

>> 13 >>

Bežeći prve godine od nje, on je bežao kao što se beži od napasti, mrmljajući u ljutini: idi, bedo. Kao što se klonio besnih konja, teških vina, kao što je jednom krišom pobegao iz jednog hana, u Brusi, uplašivši se, tako je napustio i bratovljev dom. Da bratu otme ženu, o tome nije bilo ni govora. Činilo mu se prosto, iznenada, da on tu ženu nije doveo. Te vanredne, snažne noge, to ljuljanje, taj smeh. U prvi mah, on se prepade za brata. Vide da mu je u kuću doveo đavola. To drhtanje na grudima, ta visoka kolena u hodu, to duboko disanje pri pušenju. Primetivši mekote njenog krila, talasanje pod njenim svilenim venedigom, dok je ležala, on je sa zaprepašćenjem uporedi, u sećanju, sa svima onim Vlahinjama, Talijankama i Jermenkama što mu padoše šaka, po svetu, dok je trgovao. Uplaši se da ona ne pristane na greh ma gde, u kući, noću, kraj brata, za te poklone, đinđuve, bisere koje poče da donosi. Uplaši se da je ne uhvati sa nekim slugom, lađarem, ma s kim bilo, i pobeže.

No kad se po drugi put vrati i vide je sa malim detetom, mal ne zaplaka. Toliko beše vedrog, nebesnog pogleda, čistih ruku i grla. Sažaljevajući sebe, on joj u šali, nesvesno, ispriča, kako bi joj bilo da je njegova. Reče, kako bi je čuvao, kako bi je svud sa sobom vodio, kako bi je odevao. Činilo mu se da je ljudski život lep i da bi sa njom, i njenim detetom, prolazio veselo, pa išli ma kud. Ljubeći njeno dete, u sećanju njegovom zaigraše mu na glavi stotinu i stotinu malih Vlašića, Nemčića, Mađarčića, čijim je ocevima derao kožu s leđa. Mučeći ljude do sada, sa nasladom, reši se da ih od sada ostavi na miru, osetiv da i oni sede ovako uz žene i decu. Tad, prvi put, usudi se i da je dodirne. Krišom upozna njenu kosu, i raspletenu; poljubi je jednom u obraz, zagledan dugo u nju; stiskaše joj tvrda ramena, nesvesno, pomažući joj jednom da se zakopča, ma da ga ona nije zvala. Satima je sedeo kod nje, igrajući se s detetom, ili psima, ali gutajući očima nju. Ni za čas mu ne pade na pamet da bi mogao poželeti ženu svoga brata. Naprotiv, brat mu se činio srećan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno. Živeo je za njih i zanemario svoju trgovinu, brinući se da ih već jednom naseli stalno na jedno mesto.

Uvide da je sreća bratovljeva sasvim slučajna, ali da tako mora biti. I on je mogao, slučajno, naići na tu ženu, ali kad nije, znači da nije za njega. Bez gorčine i očaja ostade tako kraj njih dugo i dočeka i prve dane proleća. Vozio se kolima po poplavljenoj zemlji, pregledao zidanje crkve, koju je brat bio započeo da diže, u selu koje im je otac naselio. Putovao je crkvenim poslovima u koje ga brat beše umešao, vraćajući se uvek, poljupcem, toj ženi i detetu, kao da su njegovi. Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče i u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu, posmatraše let tica, sunčajući se na lađi, pri čestim odlascima u Budim.

Pa ipak, posle tih mirnih dana, pod belim oblacima bagrema, ma da on to ne primeti, poče činiti, u kući bratovljevoj, zlo. Sve češće dodirivaše joj ruke, kosu, pleća, pa i pas. Sve češće se približavaše da udahne dah iz njenih čipaka pod grlom, ili da joj se nađe, kraj tolikih sluškinja, pri uspavljivanju deteta uveče, ili pri oblačenju, ujutru. Njegov brat, odlazeći često pod Varadin, da vežba svoje ljude u iskopavanju aproša, šančeva za opsadu gradova, ili, na konju, čak u Mitrovicu, u kovaonicu oružja, nije primetio ništa. A šta je ona primetila, i mislila, to se nije videlo ni na njenom licu, ni u njenim očima. Tek kad jedno veče, u Cvetnoj nedelji, naiđe kada se ona kupala, u izbi sa velikom zemljanom peći, u kojoj se inače pekao hleb, i, pomisli da uđe tamo, poče drhtati, osetio je šta želi i šta čeka. I ode, ne oprostiv se, i dugo, na sve molbe bratovljeve, nije se vraćao, ni javljao.

Tek kad se i druga ćerčica beše rodila i kad se na detetu otvoriše neki čirevi, on se javi bratu, koji je polazio sa vojnicima u Italiju. Došao im je u Beč, gde se behu smestili u jednoj niskoj maloj gostioni, iza jednog voćnjaka. Brat mu je bio ogroman i još lep, ma da beše otežao i sasvim prosedeo. A ona ga je volela žarom, koji mu se učini životinjski i bljutav. Ljubili su se i pred njim, a stiskali su se i stezali svaki čas. Celu noć on je čuo njino šaputanje i gukanje, dok se bolesno dete svaki čas budilo i plakalo. I ma da sad beše još lepša, snaha ga više nije opijala svojim hodom, previjanjem i grudima, kao pre. Tako mu se bar, u prvi mah, učini. Pred rastankorn sa mužem, beše sva podnadula od neprekidnih ljubavnih noći, neprospavanih i nemirnih. Sva uplakana i uplašena da joj se neće vratiti, ljubila je muža, bez stida i nesito. Bila je postala ljubomorna. Sumnjala je da će se svezati sa svima Friulkama i Venecijankama. Pokušavala je da mu tako zasladi rastanak, da svaki dan zaželi povratak.

Pokušavala je to na svaki način. Oblačila je svoje tršćanske i mletačke haljine, pune providnih čipaka, zatezala svoje svilene čarape i preveze na grudima, pa ih je posle opet svlačila. Ma da joj nije bilo do pesme, i ma da beše uplakana, pila je i pevala. Skrivala se sa mužem i ljubila mu vrat, grudi, usta, uši.

Aranđel Isakovič, sasušen i žut, proživeo je to nekoliko nedelja kao u paklu. Veliki, carski grad učini mu se prava ludnica, po kojoj trče vojnici, konji, matori kavaljeri i polugolišave žene, dvorski oficiri i zanatlije, nit znaš zašto, ni kroz što. Zaradivši oko hiljadu talira, na prodaji srebra, jednom svome prijatelju, Grku, Dimitriju Kopši, nije bio baš nezadovoljan, ali mu je bilo neizrecivo dosadno. Njegov brat Vuk, koga je neizmerno voleo dok beše dete, jer je bio jači od njega i jer je znao da govori ciganski, bio mu je mio i posle, kao amanet očev i kao luda, pusta vojničina koja se samo njega bojala. Uzevši mu sve blago, prevarom, posle očeve smrti, pri ravnanju, on se posle sažali i pomagaše ga, svakim danom sve bogatiji, usrdno i bratski. Sad mu se, prvi put, učini to čovek sasvim tuđ.

<< 12 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (13)

>> 14 >>

Odlazeći svaki dan u Komande, u Dvor, njegov brat beše obukao kilote i uprtio na glavu periku, skinuvši i brke, nadodolivši se ordenjem i plavim trakama, širokim kao šaka, i jednom spadom, tankom kao prst. Noseći pismo patrijarha Šakabente u Dvor, a radeći sa grafom Gaisrukom na popisu vojničkih sela slavonskih, bio je postao brižan i ćutljiv, ali i nadmen. Svakako, Aranđelu Isakoviču sve to bilo je dosadno. Ničeg bratskog nije osećao, niti je shvatao zašto bi trebao baš da oseća, za taj nos, te zakrvavljene oči, žućkaste, pune tačkica, za celog tog velikog klipana, odevenog kao strašilo. Pušeći sve više, brojeći, bez kraja i bez svesti, brojanice, Aranđel Isakovič živeo je to nekoliko nedelja sasvim uzalud. Niti ga je bilo žao što mu brat opet odlazi, oronuo, ranjavan, preživeo, da možda umre, niti ga je bilo žao što će on kroz koju nedelju dana možda već biti sam, bez oca i bez brata, bez ikog na svetu. Isto će tako prolaziti ljudi, prolaziti lađe, isto će tako trgovati, jesti, brojati brojanice. Baš ga se ništa nije ticao taj brat. Ni njegov nos, ni njegov trbuh sa kojim je poboljevao, ni njegovi poslovi sa kaluđerima, o kojima mu je svaki čas govorio. Nisu ga se ticala upravo ni ta njegova deca, koju je hteo da mu natovari na vrat. I on mu to i reče.

Što se tiče snahe, i ona je Aranđelu Isakoviču bila sad dosadna. To nije bila ona divna žena sa malim detetom, koju je bio poljubio sav drhćući od grešne žudnje, zadivljen i tužan. Ova žena mu je bila prosto otužna. Ujutru je vide kako leži, sva vruća, razrogačenih očiju od ljubavnog napora. Uveče je ču, kroz zid, kako govori i tepa mužu, odvlaći ga rano u postelju. Prekodan je vide, neprekidno, u suzama i ciktanju, u zagrljajima i oblačenju, o vratu muževljevom. Istina, ona je tek sad bila lepa, upaljena, pri tom ugojena, bestidna, ali zar nisu takve i sve druge sa kojima je on imao posla? I zar ta deca, bolesna i uplakana, i ta žena, uveče pomalo i napita, treba da bude ono na čemu zavidi, kao i na ožiljcima rana, na ordenju, slavi? Nek skrha vrat sa konjem tamo negde u Italiji, ali pri tom uopšte nek ne misli da se to njega, kao brata, nešto tiče. To mu je rekao.

I kad mu se brat posle opet vratio, Aranđel Isakovič izbegavao je da mu ode, noseći u sebi, kraj svega, podmuklu žudnju za telom svoje snahe.

Tek kada Vuk Isakovič morade poći i po četvrti put u rat, pristao je da mu dođe i da se sa njim oprosti.

Putujući tamo, on pođe prvo u Zemun da vidi kuću koju je bio kupio, da bi mogao lakše trgovati sa Turcima. Zatim, ne nadajući se zlu, dođe bratu onakav kakav se bio rastao, zlovoljan, pakostan i žut. I brat ga dočeka nevoljno, — ostareo, izmenjen.

No kada snahu ugleda, stade kao gromom poražen.

To nije bila ona rano udata, visoka devojka, ni ona divna mlada sa glavom svoje ćerčice na dojci, ni ona puna, grudata žena, koju je čuo kroz zid kako se celu noć cmače i kako mumla. To beše žena kakvu nikada nigde nije video.

Bledilo njeno bilo je potpuno i uokvireno kosom, što je sad bila još tamniija, kao i obrve. Nad čelom i nosem ona je imala neki sjaj, od treptanja svetlosti, što mu se katkad činio kao bela, svilena, mletačka obrazina. U nozdrvama samo imala je rumeni i tame, a usta joj behu manja i drukčija no pre, bleđa i sasvim tiha, pod jednim, neprestanim, čudnovatim osmehom, koji se nije gubio ni onda kada ga tužno pogleda. A pogledala ga je širom otvorenim očima, da mu se učini: stiže na obalu dubokog, modrog mora.

Činila se kao da joj je potpuno nepoznat i pitala ga je stvari koje ga pre nikad nije pitala. O, ako mu sad brat pogine u ratu, — pomisli i zgrozi se, pa mu dođe da se prekrsti. Nije više išla onako pomamno, samo je rado, visoka, prava, pred njim stajala. Teška i krasna, ne znajući možda da on drhti. Bila je lepša nego pre ikada. Tiha i drukčija, ona ga nikom često dodirnu, a jedno veče, pri otvorenim vratima, tako da je mogao da gleda, presvukla je svoju novu, mletačku haljinu.

Lagala je. Uhvati je u laži već prvih dana, mirnu i lepu, i pri tome. Lagala je, pred mužem, sa jednim svetlim, belim osmehom. I gospodarila je u kući i na poljima koja su te godine, već i u dolji, kraj vode, počeli orati, pa i kod stada, nad slugama i pastirima, nad celim naseljem. Mrzeli su je i strašili je se. Njenog osmeha.

Decu je bila dala sluškinjama; samo pred mužem držala ih je na krilu. Sa osmehom. Jedno jutro zapita devera, da li mu se brat ne čini naglo ostareo? Tog dana, Aranđel Isakovič ponudi bratu svoju kuću u Zemunu i predloži mu da ženu i decu skloni kod njega.

Gospoža Dafina bila se preselila u kuću svoga devera. Trebala je tu da preživi, sa svojim ćerčicama, nekoliko meseci, pa možda i godina, dok joj se muž ne vrati iz rata. Trebala je tu da dočeka i svoj treći porođaj, jer beše u trećem mesecu blagoslovenog stanja, što priznade mužu tek pred polazak.

Sa dvoje kola punih haljina, ona je došla u kuću skoro neopažena, od celog onog Zemuna što se u plavim anterijama, crnim šubarama i čizmama, švapskim oficirskim šeširima, žutim, svilenim alagijasima i bajaderama, utegnutim fistanima, bio iskupio oko kuće Aranđela Isakoviča, da je vidi.

Smestivši decu, sa svojim sluškinjama, u jedan trouglasti ćošak kuće, pod tavanicu koja se povijaše pod težinom brašna, puna miševa, ona za sebe odabra, odmah, jednu veliku i nisku odaju punu ćilimova, patosanu i poduprtu gredama, u kojoj beše sazidana i velika, zemljana peć. Ušavši tu, prvo je pregledala oba izlaza, pa zatim naredila nov raspored po kući. Dugo se zadrža kod velikog prozora sa rešetkom, koji je gledao na reku. To mesto odabra prvih dana da se isplače. Dan i noć proticala je tu široka, ustajala reka. I, u njoj, njena sen.

<< 13 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (14)

>> 15 >>

No mada je svaki dan imala svoje vreme za plač, za nekoliko dana stigla je da propusti, kroz tu odaju, pola Zemuna. Žene oficira, Nemice, trgovačke kćeri, mnogo mlađe od nje, Grkinje, zatim sve žene prijatelja svoga devera i muža i sve njihove kćeri; jednu debelu Turkinju kojoj su visili očni kapci i koja beše pri zauzeću Beograda prebegla, pa čak i dve Vlahinje, sestre, za koje niko nije znao ni čije su, ni šta su.

Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona. Uskoro ona je znala da su kuće u Zemunu žute, plave, visoke i niže i koja je čija. Zatim, ko je umro u onoj na ćošku, i ko se poboleo od povraćanja, u onoj sa velikim dudom. Koji trgovac želi da oženi svog sina, a koji da uda svoju kćer. Kojeg sa kojom i koju za kojeg. Kad se govorilo o porođaju, čula je koliko ih ima koje će da rode ovog meseca, a koliko ih ima za idući. Pa kako je umrla jedna, uzimajući kuvan pepeo sa sirćetom, da ne bi rađala više, jer ih je već imala šestoro. Pa kako se noću javlja sad, leteći na belom čaršavu. Pa kako je Dimče Diamanti uz prvu, venčanu, ženu doveo i drugu, pa kako sad svi, utroje, žive. Zatim, kako se priča da je njen muž, oberkapetan Vuk Isakovič, odveden iz Pečuja, vezan, u Temišvarsku tvrđavu. Tamo ga je baron Engelshofen jednog dana našao, poljubio, oslobodio, tako da će uskoro da se vrati i neće ni ići u rat. Kako će sa njim vratiti se i ona sedmorica što su otišli iz Zemuna. Najposle, kako je kći Nikole Panajota donela iz Beča neke košulje što dopiru samo do kolena. I da je ona hroma na levu nogu.

Zemun opet doznao je od nje: da je protiv povraćanja žuči odličan lek zejtin sa kuvanim šećerom i da u Beogradu, preko, ima jedna babica, Turkinja, što spravlja neku rakiju koja se pije u vrućem kupatilu, mesečno jedanput, pa o rađanju ne može biti ni govora. Pa da je rat u Nemačkoj već uveliko započeo i da njen muž sa vojskom i nije u Pečuju, već se javio bratu, prošle nedelje, iz neke varoši koja se zove Radkersburg. Pa onda, da je ona videla u Veneciji ne samo košulje što dopiru tek do kolena, kao što kažu da ih je iz Beča donela kći Nikole Panajota, nego i haljine, istina samo s preda, dok ostrag i dopiru do zemlje i čak se po njoj vuku.

Zatim je Zemun doznao još i to da je ona bila siroče, kad su je udali za Isakoviča, i da je mislila da će joj on godinu dana biti kao otac, dok se ne rodi prvo dete, pa će joj tek onda postati muž. Osim toga, da je ona i ovako skoro uvek bila sama i da je mnogo proplakala. Zatim je Zemun doznao još i to da je Isakovič mnogo živeo sa ženama, zlim i opakim, Vlahinjama, Mađaricama i Nemicama, kao uostalom i njegov brat Aranđel, u čiju se kuću sklonila, ali o kome zna da je isto tako mnogo živeo sa Grkinjama, Jermenkama i Venecijankama, čiji govor razume. Zatim i to, da je njenoga muža volela žena princa Virtemberga, koji je stanovao eno u onoj velikoj zgradi, u Beogradu, gde je sad Paša. Pa i to, da ona plače sad, svake noći, jer ima zle snove, i sada da joj se muž javlja, kao mrtvac, u strašnom obliku žaba, zveri i pacova. A što se tiče brbljanja da je ona hroma na levoj nozi, ona im pokaza obe noge spreda i natrag, da vide.

Tako se gospoža Dafina Isakovič upoznala sa Zemunom i Zemun sa njom. Nikuda nije izlazila i mnogo je plakala.

Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva.

Pred njim, pre svega, ćutala je, isplakana, sa jednim tajanstvenim osmehom. Kad je govorila sa njim, govorila je sasvim druge stvari. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. O životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo.

Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina stajala je često, uzdignutih grudi i ruku, očajno, nad glavom sklopljenih. Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina nije ni vikala, ni lenjovala, ležeći na ćilimu prostrtom po patosu, niti je pred njim sedela među tim ženama. Dan je bio za njih, a veče je bilo za njega. Za njega nije bio onaj kikot, ni ta ćeretanja, ni sve to. Za njega je ona imala i drugi glas, i drugi pogled, celo jedno drugo biće. I ne samo ona, već i njene sluškinje, bez naročite naredbe, menjale su se, kad bi on dolazio. Stišala bi se kuća, žišci pokrili stakletom, pred njim bi sve postajalo prijatno.

Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Stopalom svojim, koje se njemu činilo kao u snažnog anđela, ona nije bila nimalo zadovoljna. Krila ga je pod svilenu svoju odeću, pokazujući samo vrh svojih finih papuča. Što se tiče cevanica i kolena, ona se ponosila njima i bila tu sa njim istog mišljenja, pokazujući ih, skrstivši noge, kad god je mogla. Obilazila ga je hodom svojim snažnim, koračanjem pravim, iz kukova. Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, puštala je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao zmije. Grudi svoje prinosila mu je tako blizu kao što se u ljubavi prinose obrazi. Najviše pak nadala se od svojih očiju. Gledala ga je tužno.

Aranđel Isakovič, kao dobar trgovac, video je o čemu se radi. Razumeo je da je ta žena, kao devojka, bila sirota, plašljiva, navikla na samoću i neispunjene želje. I da to više nije. Razumeo je da je ta žena posle bila postala krupna i jedra životinja, koja je sa onim medvedom jurila po mraku, kao besomučna. No šta joj bi sad, to više nije mogao da razume.

Njemu nije bilo do čekanja. Zgrozivši se, zbog onog što je hteo da učini, on je žurio. Nije hteo da misli na ono što će posle doći. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Taj brat, ogroman, težak, u kolima, sav u plavom srebru, sa belim perom, ipak mu je jednako bio pred očima. Izmučen nesanicom i grižom savesti, ne govoreći nikom ni reči, čuvajući se da se ne oda ni jednim pogledom, pokretom, dahom, on se jednako nadao da će se to desiti nekako bez ičijeg znanja, skriveno, kao u snu. I, naročito, bez ikakve nesreće. Sasušen od žudi, sanjajući svake noći, u bestidnim snovima, tu ženu, on je nikako nije želeo na dugo. Nije mu bilo stalo da je preotme, niti da živi, posle, sa njom, još nekoliko godina. Pognute glave po ceo dan, on je čak imao lude misli pri tome, da posle obavesti brata, pa da je oteraju, pa da se pomire, da oproste, ta braća su.

<< 14 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (15)

>> 16 >>

Želeći da što pre dobije njen pristanak, on je obasu poklonima, pokušav dvosmislenim rečima i ljubaznošću, da mu ona da kao neki znak. Ali mu taj znak ne dođe.

Ona ga gledaše svojim lepim, modrim očima boje čistog, zimskog, večernjeg neba, mirno, kao da su se nad njima sjale zvezde. Podmukle njegove reči činila je srdačnim, izvitoperena njegova laskanja običnim. Govoreći ceo dan gluposti, postajala je uveče mudra i pronicljiva, pred deverom.

Mučeći se oko nje, požuteo, od nadanja i čekanja, sav bedan u svom dugom, plavom kaftanu, Aranđel Isakovič se reši na dodire. Hvataše je za ruku i milovaše je po kosi, sve češće. Podižući je jednom, uplakanu, sa postelje bolesne ćerčice, on je uze ispod pazuha i poljubi, dršćući celim telom.

No i to, što beše jasno, ona učini nejasnim i rođačkim. Tako je i njegove predloge, rečima, izvrtala u brigu rodačku. Lake njegove ruke skidala je sa sebe mirno, ne primetivši požudu. Gledala ga je modrim očima, hladnim i divnim i tada, u kojima nije bilo ni trunka žari. Pa ipak, Aranđel Isakovič je tim više ludeo, što je i tada, u tom hladnom pogledu, nazirao njenu volju: da sve to tako ima da bude.

Kao srebrom trgujući, on je hteo da meri njen pristanak, ali ga ona nije dala meriti. Ni jednu jedinu malu reč, ni jedan jedini mali znak. Bila je kao nedirnuta, kao odsutna, kao smrznuta. Izgledalo je, kao da mu se nikad na ovom svetu neće dati. Htela je, prosto, da je uzme silom.

Jer gospoža Dafina, dete čitave jedne lađe pune trgovaca i srebroljubaca, znala je vrlo dobro o čemu se radi. Njoj se nije žurilo. Niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žutom deveru, koji je sećaše njene kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša. Činio se kao sasušena slika i prilika njenog muža, skoro nečujnog hoda i koraka. Ako je ikada, pri toj neprilici sa deverom, osetila požudu, osetila je za mužem. Za mužem svojim ogromnim i teškim, koga je gospoža Dafina volela nekad neizmerno i koji je sad bio teško oronuo, ostareo, ma da se katkad još činjaše, na konju, snažan kao medved.

Vruće krvi, i čulna toliko da su je hvatale glavobolje, ona je ostala potpuno hladna u ovoj kući, gde je muž ostavi da ga čeka, prevarivši je pri rastanku i osramotivši je pred celim svetom, bojeći se njenih suza, dreke i nesvestice, čega ipak, pri rastanku, mora da bude. Nikada dosad ona nije bila izložena požudi, niti je iko, osim njenog muža, bio tako kraj nje, u blizini. Da joj se ovo desilo druge, ili treće godine, ona bi bila umrla od stida i srama, skočila svakako u tu žutu, razlivenu, ustajalu reku, što protiče pod njenim prozorom. A da joj se to desilo prošle godine, ona bi bila svojim plačem, molbama, poljupcima, uspela da Aranđela umiri, da ga osvesti, da ga odvrati, da to ne čini, da je ne vuče za sobom u pakao.

Ali sad, sad je mirno osećala njegov dah na sebi, i videla je kraj sebe njegovu senku, predveče, u polutami, dok se činio da nešto beznačajno govori. Tako je i svoju senku, kod prozora, gledala, u mulju, koji je dan i noć proticao.

Osećala je da je sama. Nikakve izvesnosti, da će joj se muž vratiti. Sa svojim divljim ljudima, konjima i psima, sa svojim velikim trbuhom, bio je otišao daleko, tako daleko. Jeza je pređe samo kad nasluti, koliko se sad, svakako, brine za svoje ćerčice.

Želela je da vidi šta će joj dever učiniti, kad jednog dana potpuno poludi. Želela je da se to dogodi, prosto, od dosade, zbog praznine u kojoj, bezdanoj, činjaše joj se katkad da visi glavačke. I kao što je ona previjala se u grčevima, od žudi za mužem, ljubeći mu grudi, vrat i uši, bezumno i pokorno, želela je sad da vidi kako će nju ljubiti njegov brat, savijajući se nad njenim rukama, kolenima i krilom. Osećala je koliko je uplašen i nerešljiv, ali i to da samo jedna sitnica još treba, pa da se, sa te, na izgled mirne, površine strmoglave u tu mutnu reku, urlikom i silom.

Smešeći se, užasnuto, bez žudi, zgrozila se i osećala je da je taj dan blizu. Bila je već tri nedelje u toj kući.

Jednog dana, kao što se to često dešava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voćke, udari mraz i ledeni pljusak. Na vetru, koji povija kišu, po rekama, lađa Aranđela Isakoviča, puna konja, što beše na putu, preko, k Turcima, bi zahvaćena vodom i prevrnuta. Jedva ga izvukoše, već ukočenog.

Kad su ga doneli doma, nastade takav vrisak i lelek po kući, da se niko i ne začudi kad ona tiho, pomodrelim usnama, naredi da ga prenesu u njenu odaju, na veliku peć, kraj koje beše postavljena široka, mletačka postelja. Ona je vriskala od straha, da ne umre i da je ne ostavi, bez zaštite, sa malom decom, tu, među tom poslugom njegovom ciganskom, što je ličila na razbojnike.

Tog dana je Vuk Isakovič prelazio sa pukom, celo pre podne, preko jednog uskog brvna, kod varoši Kremsminstera, u Austriji. Bio se načinio nered među vojnicima.

Jedan zec pretrča mu preko puta.

— Uh, da se most ne sruši — pomisli, ili da mu prtljag možda ne ode u reku? Pa zatim, upivši pogledom vlažno nebo što se bilo naoblačilo, zauzda, brižan, konja i upita kapetana Pisčeviča, koji je jahao kraj njega: »Čto znači pri zahodu Solnca ovo znamenie Pisčeviču? Dojdosmo zdravo i u spokoju. Na putu prah razveja vetar, aki neku zavesu. Telo dšeri moje male, prvoroždene, sie v minutu može bit razbolesja? ...«

Ne pade mu ni na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara.

IV - ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NJIM ODE I FRUŠKA GORA

Aranđel Isakovič bio je počeo da se davi, u hladnoj vodi, zajedno sa jednim konjem, što je prednjim kopitama prskao u vis mulj, a zadnjim zamutio svu vodu uokolo, žutim peskom.

Kad se prevrnu čun, zidine Beogradskoga grada, nad vodom, izvrtoše se i, za časak, u očima mu ostade samo nebo. Zatim, jedan tren, proticala mu je pod očima reka, ali neverovatno široka, kakvu je nikad ne vide sa lađa, sa obalama što mu se učiniše skoro na dva tri sata hoda. Odmah potom utonu glavačke u neku bezdan žutu, zelenu, tamnu, pa sasvim mračnu i ledenu, što se sklopi nad njim.

Kad se opet pojavi, u svetlosti nad vodom, među konjima pobesnelim od straha, nije mogao da viče, jer su mu grkljan i usta bili puni peska i vode. Dubina pod njim, međutim, postade klizava i bezdana i on oseti kako će propasti kroz nju, prvo nogama, zatim i rukama i glavom, kao kroz neku prazninu, po kojoj je, uzalud, pokušao da se pentra, da gazi, da puzi četvoronoške. Sa prstima i noktima punim konjske dlake, kojom mu se napuniše i usta, on se dohvati trske, zatim panja, na koji ga izvukoše, sveg ulepljenog blatom što mu je curilo sa očiju, iz ušiju, iz nosa.

Drhćući kao u bunilu, pri prenosu kući, on je osećao, pobedonosno, kako se, u gužvi konjskih sapi, nogu i njuški, pojavila, nad vodom, i njegova glava. No više puta još, tog dana, njemu se činjaše da opet mlatara rukama i da se opet tiska, daveći se, u strašnom metežu konjskog mesa, dlaka i ledenih talasa. Činilo mu se da tone, uzalud se naprežući da zastane u padu glavačke, četvoronoške, puzeći, valjajući se opet, kroz tamu.

Skinut go, istrljan peskom, pa zatim zavijen u ovnujske kože, Aranđel Isakovič je donet pred svoju kuću kao mrtvac, ali sa očima koje behu širom otvorene. Sav modar, on je drhtao, ali lak od nekih hladnih tica koje su htele da mu izlete iz tela. Činilo mu se, prostrtom na jednom ćilimu, da ne treba da se miče, jer po njemu još teku obe obale, trščaci, nebo i njegova kuća, što kao da se razliva.

Dok ga pronesoše kroz jauk i plač i lepršanje golubova, trčeći sa njim kroz blato i preko balvana, on iznenada oseti ludu želju da ga unesu u njenu odaju. Kao da je trgovao, nasluti, da je došlo vreme da je kupi.

Tako je, na zemljanoj peći, kraj njene postelje, osetio kao da se uznosi na nebo. Ni za trenutak nije se setio brata, ni za trenutak ne izađoše mu pred oči njena deca. Bio je sam, u nekoj prijatnoj, visokoj hladovini. Ni najmanje nije mešao sebe sa bratom. Sam samcit, on je imao da dobije tu ženu bez ikakve veze sa ma kim. Istrljan rakijom, spasen od vode i mulja, činjaše mu se da lebdi nad požarom u toj širokoj, zemljanoj peći. Sa tavanicom iznad glave i posteljom belom svoje snahe ispod sebe, zatvoren u četiri žuta zida, oseti se potpuno odeljen od sveta. Drugo bi bilo da je bio negde napolju, u Zemunu. Ovde, unutra, u svojoj kući, činilo mu se da je potpuno bezbedan. Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati. A sve će se dogoditi nekako kao u snu. Oboje, između ta četiri zida, mogu mirno da čine što hoće. Kao i te njihove crne senke što se vide na zidu, oni su među ovim zidovima slobodni i nevidljivi. Unutra je bilo toplo. Vatra je huktala. Napolju je zavijao vetar.

Upaljen od vrućine, ležao je na peći, sa punom svešću onog što je spremao. Naredio je da ga presvuku još jednom i obuku. Ona, od stida, ode do prozora i ne smede da slugama pogleda u oči, ali ne izide. Ni onda, kad ga položiše u njenu postelju.

A on, kao uznesen, oseti da lebdi svojim još kat-kad ukočenim udovima. Sebe, i nikoga više sem nje, osećao je u blizini, u toplom polumraku vatre. Drugo bi bilo da je ma ko prošao kroz tu izbu, spolja, iz Zemuna. Ovako, on jasno nasluti da neće propustiti ovo veče.

Plamen žiška sa peći osvetljavao je veliku izbu, kao sa brega. Senke stvari bile su zato ogromne. Na beloj postelji, u tami, Aranđel Isakovič, ma da je bio potpuno pri svesti, opran, umiven, van svake opasnosti, činjaše se žut i pomodreo, kao da se bori s dušom. Velike senke postelje, stola i jednog crnog sanduka za odelo, padale su na vruć zid, kao leti hladovina drveća. U potpunoj tišini i polumraku, gospoža Dafina bila se približila uz rešetku prozora, pod kojim je neprekidno prolazio šum vode, što je oticala.

Ležeći, sa očima toliko sklopljenim da je osećao kako mu se gornje trepavice spuštaju na donje, Aranđel Isakovič osluškivao je kako po kući biva sve tiše. Bojeći se da zaište ma šta, da se ne bi zvale sluge, skoro se nije ni micao, pod crvenim dušekom, iz čijih se talasa, što se njemu činjahu sad beskrajni kao more, jedva video. Srce ga je tuklo, kao nekim čekićem iznutra, po glavi. Skoro nepomičan, sa ukočenim i prikrivenim pogledom, čekao je da dogori žižak, pa da bude mrak.

Gospoža Dafina, na jednoj visokoj stolici, pod kojom su se videle njene snažne noge, u nerandžastim čarapama i zlatnim papučama, sedela je naslonjena o prozor. U beloj haljini, sašivenoj sve od samih komadića svile, tako da se činjaše kao cveće bagremova, sa mekim, okruglim talasom trbuha, klonule glave, nasmešena u polumraku, uzvijenim usnama.

Bila se skamenila, videvši da će joj dever provesti noć u njenoj postelji, ali je sluškinje ipak otpustila. Obavijajući mu glavu peškirom, natopljenim sirćetom, ona mu na grudi, pod košulju, smesti malu ikonu Sv. Mrate, golicajući ga nehotice, nepodnošljivo, pri tome, svojim dugim prstima.

Aranđel Isakovič hrabrio se, i po stoti put, mislima da to niko neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati i, pošto joj je godinama lizao, u snovima, ruke, ponizno kao kuče, goreo je sad od žudi, u sebi, da je smrvi, razgrize, raskida brzo. Nije ni mislio da će ovako iznenada, posle tako dugog cenkanja, da se reši. Pri tome, pre uvek plašljiv, beše sad potpuno samopouzdan. Između ova četiri žuta zida, sve ono čega se napolju bojao, nije ni postojalo. Između ova četiri žuta zida, smeo je da čini što hoće. Izgledalo mu je sasvim smešno da je ona bratovljeva žena, kad mu brat nije ovde, i još smešnije, da ne bi mogla biti i njegova žena. Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da što pita. Naježivši se, pri pomisli: kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih polumrak oko njih i kako ih niko ne vidi, između ova četiri zida.

Napolju je zavijao vetar, pun laveža pasa, i šumila je voda, koju je i on čuo, neprestano, pod prozorom. Unutra je bilo toplo i tako tiho, pod senkama na zidu, se čuše miševi kako trčkaju.

<< 16 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (17)

>> 18 >>

Beogradski grad i šareni, turski trg, konji što se u vodi dave, velika i plava njegova kuća, blato i mreže, lađe i vrela, okrečena peć, kovitlahu se više puta oko njegove glave, ali su svaki put nestajali u potpunoj tišini tople izbe i u polumraku, u kom se ona videla jasno, kod prozora. Gušio se od napora da progovori nešto što bi je dovelo do postelje.

Osećao je već kako mu prilazi. Brat, taj brat koji mu se već tri nedelje činio samo jedna hrpa odora, pletenica, čoha i perja, u daljini, kao da i nije više bio živ. Zamišljao ga je, hteo je da ga zamisli kraj ove žene, ali uzalud; nije bio tu. Čak i ta deca za koju je znao da su tu, negde, iza zida, pa plaču i dreče, bude se u mraku i dozivaju inater, kao da nisu postojala. Nisu bila vidljiva.

Ta žena kod rešetke prozora bila je pripala njemu. Bio je u to potpuno uveren. Ležeći sa njim, Ijubiće njega i izgovaraće njegovo ime, tepajući. Umirala ona od požude za onim, ili ne, ne može ga stići. Ovamo on ne može doći, kao ni ta voda što neprestano šumi pod prozorom, kao ni taj vetar. Ovamo ne može ući, kao ni njegov sluga, matori Ananije, koji mu spava uvek na pragu. Brat mu je daleko i, kao taj muž, daleko je i njen očuh, ćosavi Hristodulo, koji mu još uvek duguje za neki duvan. Ni pop, ni njegov ortak Dimče Diamanti, neće moći da mu smetaju, svojim savetima i benetanjem. Sve što je napolju. ostaće napolju, a ona, tu, ostaće tu, kraj njega. Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati.

Opojna neka radost se javi u njemu. Voda, trščak, pesak, nebo, sve je to bilo daleko. Pa i taj Zemun, koji je želeo da sve sazna, i njen muž koji se možda neće ni vratiti.

Ona je bila tu, blizu. U kuči sve leglo. Zaspalo. Ništa se nije više čulo, sem vetra i laveža pasa. I neprekidan šum vode što je oticala.

Podiže ruku i velika se crna senka načini na zidu. Hteo je tiho da je pozove, da je namami, u postelju. Da se svuče. Da se ne zamara, sedeći tako ćutke, obučena. Hteo je da joj predloži da on legne na tle, a ona na postelju, tako obučena, da se ne boji. Ili da on ugasi žižak, dok se ona svlači, pa da legne kraj nje, tek kad ona bude zaspala. Da se ne boji.

No baš kad je hteo da progovori, ona se presamiti preko stolice, vrisnuvši grozno. Tresla je rukama, bleda u licu kao kreč, razrogačenih očiju i razjapljenih usta, iz kojih ipak nisu mogle da izlete reči.

Iznemogloj od bdenja, umornoj i bednoj, uplašenoj i zamišljenoj, učinilo joj se da je zaspala, baš kada ugleda, pod prozorom kako joj ide po vodi muž, sav obliven krvlju i mokar; neobučeni i neočešljani Vuk Isakovič, sa ogromnom batinom u ruci, koja je dopirala do tavanice.

Probudila se, kad joj je dever tiho odškrinuo vrata. Za jedan trenutak ona ga vide, kao da je bio zakoračio u vis, u vratima, koja postadoše vidna. Plav kaftan, žut lik, sa pljosnatim nosem, bradica, retka kosa, za časak stajahu, kao u produženju sna, u svetlosti zore, u vratima. Za jedan tren, ona vide, bledo, jutarnje nebo napolju, deo krova i jednu granu, zatim se uzana svetlost odškrinutih vrata, na zidu, opet suzi i zatvori u mraku.

Oznojena i razgolićena, pri tom iznenadnom podizanju tela sa postelje, ona mal ne ciknu. Razgrnuvši kosu koja joj beše prosula se po licu, ona vide, u potpunoj tami, belinu peći i zastrtog prozora, zatim crni oblik velikog sanduka njenih haljina i ču neprekidni šum vode, pod kućom. Shvati ono što se desilo, stisnuvši svoja kolena i zarivši ruke u zamršenu kosu.

Bila je provela noć sa deverom.

U prvi mah reši se da to ni sama sebi ne veruje. Ništa od svega toga što joj se u pameti javi, nije osećala; nije bila umorna, nije bila sana, čak nije bila ni zadovoljna. Spavala je kao i inače i, u prvi mah, učini joj se da je zbilja bila sama. Ispruživši se, ona oseti na telu tragove prošle ljubavne noći i zgadi se. Iznenada, sa mržnjom, ma da je bio mrak, vide kraj sebe, na postelji, i ruke i zube svoga devera, i njegovu retku bradu, ču njegov smeh i obuhvati rukama uplašenim njegov tanak vrat.

Poskočivši skoro po postelji, od užasa pokri dlanovima lice, videvši kroz svoje prste i kroz mrak, u sećanju, sve ono što beše sa njom činio, sve gadosti, strahote i čuda. Činilo joj se da još jednom oseća, kako joj on liže ruke i kolena i ona se uplašeno pokri dušekom, kao da joj na postelju beše skočio pas. Tresnuvši glavom o zemljanu peć, kraj postelje, dode joj da viče, od straha, u taj zid, videvši šta je učinila. Tim pre, što je Aranđel bio te noći tako neiskazano odvratan, slab i smešan.

Zaplaka, zaplaka tako jako da joj se skoro učini da plače sa uživanjem. Da joj je došao muž, ona bi mu bila rekla zašto je to učinila. Rekla bi mu bila da je to učinila zato što je onako osramoti pred svetom, pri rastanku, ne oprostiv se u redu od nje. Rekla bi mu bila da je to učinila i zato što je uvek ostavlja samu i što odlazi i što se svaki čas seli kao Ciganin. I zato što je htela da se spase iz tih večitih bara, ostrva, blatišta.

Plačući na jastuku osećala je da svanjiva i da se pojedine stvari već jasnije pojavljuju iz mraka. Pod vratima je prodirala svetlost, a prozor u mračnoj sobi svetleo se već kao neka otvorena, a zastrta vrata, pod rešetkama.

Bacivši se na pleća, pusti da joj suze rone niz obraze i ražalosti se sve više. Nije čula bezbrojne životinjske glasove, u blatu, oko kuće, što su je inače mučili u zoru i ne primeti ni da se peć bila rashladila.

Plakala je nad samom sobom, kao što je to, uostalom, od nekog vremena, otkad joj je muž bio naglo oronuo, često činila. Žalila je sebe neizmerno. Devojački njen život učini joj se sasvim bedan, kao život neke sluškinje. A i taj muž, koji je sad beše ostavio, i život sa njim, činio joj se kao jedna duboka nesreća, u kojoj se ona uzalud trudila da nekud ode.

Plačući još jače, ona se seti muževljevog lika i, spustivši glavu na jastuk, poče u mislima, da ga Ijubi. Beše lep Vuk Isakovič kad je uze, hladne i glatke kože, koja je za nju bila najdublji izvor uživanja, jer je bila neobično čista i prijatna. Pogled njegov žut, sa tačkicama crnim, tada još nije bio zgasnuo i ona je pamtila još tu svetlost pod dugim, pri kraju širokim trepavicama, kao što se ne zaboravlja zlatna kiša večernjeg sunčanja, viđena negde, na rubu mlade šume. I kosu meku i svilenu, što je bila počela da sedi, nije mogla da zaboravi, ni rumenu gornju usnu njegovu, što mu se trzala, pri osmehu. Od drugih je slušala kako bije ljude i konje pesnicom po glavi, kako preskače stolove kad se napije i sve one gadosti o njegovim Vlahinjama i Mađaricama. Ona ga je znala sasvim drugog. Sa njom je on živeo svoj tajanstveni život, od početka. Pošto su ih venčali sasvim iznenada i bez ljubavi, on se, skoro dve godine, ponašao prema njoj kao tuđ čovek, učtivo, ljubeći je nežno i pažljivo kao da će da je razbije i skrha, onako visoku, lepu i slabu. Preskačući, prekodan, sa svojim mladim oficirima jarkove, i učeći nove vojnike da bacaju čitava mala burad baruta u rovove, oznojen i barusav, on je dolazio tek pred veče da povede ženu ma kuda, jašući sa njom, katkad po celu noć, kroz polja, šumarke, bregove i zvezde.

<< 17 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (18)

>> 19 >>

Ne znajući prvih meseci sa ženom ni da govori jer, ona nije znala nemački, a on ni grčki ni mletački, ispomagao se pesmom, igrankom, pogledima i poljupcima. Pošto je ređe mogao da je vodi na balove u Brod i Osečki grad, vodio je češće ženu u lov, na lisice. To mu je, uostalom, bilo jedino zanimanje, mesecima.

Sa mekošću vlažne zemlje i trave, sa šipragom koji je u aprilu počeo da pupi i miriše, sa zelenim padinama brda i svetlih, proletnih nebesa, udisala je tada mlada žena, prvi put, svog muža, kao otrovana. Ni za kakva blaga ovog sveta, ni pod kakvim bičevima i zmijama, ne bi se bila odrekla tog čoveka i njegovog čudnog osmeha, koji nije videla nikad pre, na licu svoga očuha, ili braće, svojih Grka.

Naslonjenog uz neko stablo na vrhu brda, ležećeg poleđuške u visokoj travi, umornog od ljubavi pod gustim granjem, beše ga zapamtila čistog lika, ma da beše iznuren od života koji nije razumela, ni znala, dok joj ga Aranđel Isakovič nije ispričao i protumačio. Tako je bilo dovoljno da gospoža Dafina pomisli na prve godine svog braka, pa da se pred njom podignu brda, grane što pupe, široke slavonske doline i nad njima igra oblaka. Noći pune trava, tame u šumi, žbunje sa divljim. crvenim plodom, žubor voda, a naročito svetlost neba, zvezda i sazvežđa, prolazili su nad njom, kad se sećala na prve godine sa mužem. I tako joj se, kroz plač, činio Vuk Isakovič i njegova koža i njegove oči, usta, kao neko bilje i sazvežđe koje nije mogla da zaboravi sve dok joj se, u mislima, ne pojavi onakav kakav je sad: krivonog, podbuo i težak, kao bure.

Presta da plače i sva zadrhta, kad se seti kako brzo prođoše te lepe godine, čim on prvi put ode u rat, a ona prvi put rodi. Iz rata se bio vratio ugojen i ćudljiv. Nisu više išli na igranke u tvrđavu, niti je više onako često jahao sa njom. Čitavo jedno selo beše naselio, pod gradom Varadinom, sa ocem, i celo proleće hodao je bos, po blatu do kolena, vodeći svoje nove ljude u baruštine, da oru. U neizmernoj dosadi te godine, dok je dojila dete, ona prvi put oseti da je on gleda kao i neku stvar u kući, kao postelju, peć, njen sanduk sa haljinama, svojim žutim, svetlim očima. Svemu je bio kriv njegov otac. Taj ga je vodio za sobom svud.

Kada ode iz vojske, kao bajagi bolestan, i poče trgovati, njen život postade sasvim uzaludan. Ostavljaše je svud samu, na vodi, od Galca do Beča, većinom bez novaca, u nemaštini; niti je pitao što kad bi se vraćao. Posle ponovnog njegovog ulaska u vojsku, poživeše kratko vreme vrlo veselo, ali je zatim ostavi, odlazeći i po drugi put. Tada je bio počeo da se druži sa kaluđerima i još više se promenio. Vratio se ćutljiv, sasvim tuđ i debeo.

Kad je po treći put odlazio, ona više i nije pokušavala iskreno da ga zadrži. Neiskrena i lažljiva, činila se da ga strasno ljubi, ali taj plač kojim je zalivala svoje poljupce nije više bio gorak. Kao ni njegove oči što nisu više bile svetle.

Pa ipak, ljubomorna i jedra, pokušala je da ga se naljubi što više, da ga se nauživa, zažmurivši pred javom. Imala je u sebi duboku slutnju da je on više ne voli i da se neće živ vratiti. A kada se vratio, beše sasvim izmenjen, oronuo naglo i čudan. Zidao je crkvu nasred sela. I po izgledu, i po godinama, mogao je da joj bude ne muž, nego otac.

Pa ipak, i tada još, trajala je među njima neka veza tajanstvene slasti, što beše nevidljiva i nedokučiva. Čudan i tužan, on je za nju imao pogled kojim nije gledao nijedno drugo biće. Slast sa njim, kraj svih neprijatnosti, bila je za nju još uvek neuporediva i divna. Njegov lik, glas, ime, misao na njega, dodir sa njim sinuli bi još uvek, u njoj, kao vatra. Iza njih, sve je bilo samo jedna nepregledna ravan beskrajnog, prljavog snega.

Tako je mislila o mužu gospoža Dafina, iznemogla od plača, umalo ne zaspavši opet.

Trzala se tek od studeni što joj se uvlačila u postelju. Kad, najposle, otvori isplakane oči, vide da je svanulo i da je napolju svakako hladan, kišovit, tmuran dan.

U životu gospože Dafine Isakovič bilo je dosta nesretnih i tužnih dana, kao, uostalom, u životu svih žena, ali nijedan nije bio tako tužan i težak, kao taj prvi dan njenog brakolomstva, dan vlažan, hladan, sa sivim nebom.

Gospoža Dafina osetila je i pre, nekoliko puta, koliko je žena bedan stvor, igračka, stvar u kući i gledala svoj život sasvim prazan, ali joj se nikad nije činilo sve ono što Bog sa ljudima radi, tako strašno, kao u kući svoga devera, toga dana. Očeva kuća, naslage duvana, čohe i druge robe, tetkina soba, puna ikona i kandila, u kojoj se isprosila, pa sve ostale kuće i odaje, u kojima je živela sa mužem, prođoše joj kroz sećanje, tužne i prazne, bez ikakvog smisla. Ipak su one bile prijatne donekle, ali ova četiri žuta zida, šum reke, senka postelje i peći, bili su užasni u svojoj neprekidnosti, nepomičnosti, skamenjenosti.

Bez kajanja, uostalom, zašto i da se kaje, ona uvide šta je učinila. Nije mnogo mislila o tome kako će to da sakrije. Bilo joj je ravnodušno da li će to, na neki način, doznati čak i muž, tamo, negde, daleko, u svetu. Zaplaka samo pri pomisli da će opet da rodi.

Najposle, taj muž je to i hteo. To nije bilo prvi put da je odlazio i ostavljao je, ostavljao je kao i svoje konje i sluškinje. Bez nežnosti, bez naročite žalosti, bez smisla. Odlazio je u rat, u nešto potpuno neshvatljivo i užasno za mozak gospože Dafine, koju je, pri samoj pomisli na onaj njegov strašni ožiljak od sablje, prepadala muka. I inače, kakvog je to uopšte imalo smisla što mu beše žena? Zar nije više brinuo za svoje crkve, vojnike i konje, nego za nju? Pa i tu svoju decu voleo je, nju i ne računajući uz njih. Osim toga, koliko sve žena nije imao, osim nje?

Tako, razmišljajući, bi joj malo lakše. Ovaj drugi učini joj se, ipak, utoliko bolji što je znala da će živeti u bogatstvu, gospodstvu i bez seoba. Muž, mislila je, ne može se vratiti. Ne, ovoga puta, neće se više vratiti. Katkad, u njenim uspomenama, on će joj se javljati na nekom brdu, u nekoj šumi, u snu lep kao jelen u proletnom sutonu, ali biće dana kad će joj biti odvratan, kao neki medved u smradnoj pećini. I ona zaplaka opet. Pošto je ljubav tako bedna, ona će živeti bez ljubavi uz ovog, suhog, žutog čoveka, što na kantaru meri srebro i što joj liže ruke, ponizno kao psetance. Život će joj proći tako, mimo i prijatno, bez one užasne lupe, vike i nemira, koji je uvek nastajao čim bi joj se muž vratio.

Pri pomisli na Aranđela Isakoviča, on joj se učini manje odvratan no noćas, čak se, setivši se ponečeg što je sa njom činio, prijatno zamisli, i raskalašno nasmeja. U prvi mah, izvesne stvari, koje sa mužem nikad nije doživela, bile su joj se učinile mnogo više bljutave, nego sad, kad ih se opet setila. Dever joj nije bio baš sasvim nedorastao, kako je isprva mislila. Najposle, možda je posle onog prvog, strašnog i obesnog, i trebao da dođe ovaj koji joj se sad učini ako ne i drag, ali svakako vrlo umešan da joj se dodvori i omili. Rešila se da mu ništa ne prebacuje, ali da ga prisili da je uzme za ženu.

<< 18 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (19)

>> 20 >>

Kad joj sluškinje dođoše, ona se, u prvi mah, opet prenerazi i prepade, setivši se šta je učinila, ali se posle, pod mirnim pogledom tih žena, smiri i sama. Ostavivši svoje nanule kod vrata, one joj priđoše, ne govoreći ništa o sebi. Tako se onda i ona načini, kao da i ona odnekud ulazi, ne pričajući o sebi, krijući čak i oči. Reče da će ceo dan ostati u postelji, jer je boli glava. A kad joj one rekoše da je kir Aranđel otišao Turcima, u Beograd, da preveze prodate konje, ona se malo trže i izjavi želju da joj spreme vodu da se opere i izmije.

U beznačajnim događajima, tako, prošao joj beše taj dan i ne dade da opaze na njoj što joj se dogodilo. Primetiše samo da je jako uplakana i to se posle po kući rašču. Matori Ananije, koji je spavao svake noći na pragu, pod glavom sa velikim i zarđalim handžarom, pričao je da ču jedanput da je cikala i vriskala. Posle se rašču po kući da se brat bratu i ženi javlja, sav krvav, rasečenog lica i odsečene glave, jašući na velikoj žabi i hodajući po vodi. Zato su, pomisliše tada, tako strašno urlali prošle noći psi. Uostalom tako se i, glavom sam, pokojni Lazar Isakovič javljao, kao da je trgovao oružjem po vazduhu, celu jesen, pre osam godina, a sve zato što mu sin nije, po smrti, probušio srce iglom.

Prvi dan njenog brakolomstva učinio se gospoži Dafini Isakovič, zbilja, beznačajan. Predveče, ona se oseti iznemogla od iščekivanja da se nešto neobično dogodi.

Prepodne joj beše prošlo u plaču, razmišljanju i kinđurenju, a posle podne u čekanju kir Aranđela, koji beše otišao, preko, u Beograd, da preda Turcima konje, sa kojima se beše mal ne udavio u Dunav.

No i to poslepodne prođe, u velikoj žutoj kući, punoj brašna kao kakva vodenica, tako ravnomerno, praćeno šumom vode što je proticala, da je gospoži Dafini došlo da viče, samo da bi prekinula svojim glasom tišinu, koja je, u mirisu i prašini ustajale pšenice i raži, bila zagušljiva.

Žao joj nije bilo što je muža izneverila, ali joj se smučilo, videvši kako se, pri tome, ništa ne menja. Noć je bila provela sa rođenim deverom, ali to ne mrdnu ni jedno zrno zobi na tavanu, iznad njinih glava. Osetivši i pre, kraj sve svoje vlasti, da leži po kući kao neka stvar, oko koje mimo obilaze, bila je željna sad da se kuća oko nje prevrne, a mrtve stvari, nepomične i uvek iste, razdražiše je i uznemiriše. Bila je zaželela devera, da bi joj obećao, pre svega, brak i da će je odvesti odavde, u onu novu kuću, u Budim.

Naredila je sluškinjama da joj dovedu decu, ali ni to ne pomože.

Manja devojčica, sva krastava, ležala je povijena i povezana kao odojče. Svojim žutim očima, sišući palac, buljila je u tavanicu, preplićući nogama. Bila je uprla oči, pune crnih tačkica, u tavan, i ne primetivši da je prenesena iz jednog kraja kuće u drugi. Starija pade, u prvi mah, plahovitom radošću materi u krilo, ali je isto tako brzo i ostavi, igrajući žmurke među šarenim haljinama što su visile iza peći. Gospoža Dafina ubrzo uvide da nema šta toj deci da govori, niti ima zašto da ih gleda. Posmatrajući ih, učiniše joj se blesava i tuđa. Za sve vreme nju deca i ne primetiše. Viseće šarene krpe, rešetka na prozoru, a osobito založena peć sa svojim crvenim požarom, privlačile su detinje poglede, i ali njen jad i uplakane oči ni najmanje. Čak i sa njenog krila, njene su ćerčice pružale ruke prema daljim stvarima, kao prema nekoj drugoj obali, za koju se otimahu vrišteći, kao iz ruku nekog džina. Tako ih, najposle, zajedno sa sluškinjama i kučićima, otera.

Dade zvati ženu Dimče Diamantia, onu zakonitu; jednu dugačku crnu metlu, koja je po ceo dan pajala po kući, odevena uvek sa mnogo preveza. Ta žena je znala da gleda u karte, a volela je i da priča, čupajući pri tom, zamišljeno, uvek istu svoju bradavicu. No i to beše uzalud. Gospoža Finka Diamanti ispriča svega kako je jedan konj, od onih što su se davili, nasrnuo, na obali, na njenog muža, koji je bio istrčao da spasava davljenike, a naročito svog ortaka Aranđela Isakoviča, o čemu je ceo Zemun pričao. Odmah zatim ode.

Tako, kad se beše smrklo, gospoža Dafina opet ostade sama. Obuzeo je beše užas od tog dosadnog, mokrog dana, od kojeg je, još nedavno, toliko očekivala.

Sve joj se činjaše nekako besmisleno. I to što je učinila, ali i da nije učinila. Sve ono što je beše dever Aranđel nedeljama govorio, učini joj se sada pravo. Ma da se jasno sećala još cele te ljubavne noći, oseti da bi mogla za čas i da je zaboravi, tako da joj više nikad ni na pamet ne bi pala. Osobito ako bi joj se muž iznenada vratio. Osetila je i to da joj preljuba neće donositi neke radosti. Mogla je to učiniti isto tako, ma s kim drugim, sutra opet, a da joj ne izgleda baš naročito nešto važno. Zato poče da razmišlja i da se teši bogatstvom u kome će od sada živeti, ako se preuda za devera. Promisli, kakve će nove haljine da poruči, i, kao da ih je već imala, oseti svilene komade na svom telu. Pri toj pomisli, ipak, ne samo da nije osećala neko naročito zadovoljstvo, nego je naslutila čak i neku žalost. Činjaše joj se svejedno da li pripada jednom bratu, ili drugom, a što se nje tiče, učini joj se, to posle podne, da bi pristala da pripada obojici. Šta više, i drugome, ma kome.

Ceo ogroman suton video se kroz prozor, i, na vodama razlivenim, hladno, sivo nebo. Reka je bila mutna i žuta, puna blata, a vrbaci, što behu već krenuli da pupe, bili su premrzli poslednjih, iznenada hladnih dana. Nad ostrvima, međutim, na dnu neba, bilo se otvorilo veliko plavetnilo, u kom se jasno pojaviše, iz svetle i vlažne večeri, minareti i bedemi Beograda. Kreket žaba, oko kuće, započe da huji i brekće.

Veliki, svetao komad neba bio je osvetleo i jedan zid u izbi, u kojoj se prevrtala od dosade i očaja, skoro plačući, gospoža Dafina, izgubivši iza peći jednu svoju zlatom vezenu papuču, a drugu kod vrata. Ležeći pod velikom i starom ikonom Hrista, dođe joj želja da ugasi žižak, ali, neočekivano, ona oseti strah od mraka što se spuštao. Ne usudivši se da dohvati svoje papuče, ona se jedva i micala, ležeći poleđuške na jastucima, u neizdržljivom dimu od njenog neprestanog pušenja. Otežale glave, ona tek sad primeti da je u odaji skoro mrak.

Zidove i stvari bila je već obuhvatila pomrčina, samo prema peći, na jedan zid, padala je siva svetlost poslednjeg, večernjeg osvetljenja, sa reke, i gubila se, iza zavese, kod postelje. Mračan, veliki sanduk njenih haljina dizao se crn sa tla, kao neki visoko zatrpan grob.

U dimu turskog duvana, gospoža Dafina gledala je svetlost prozora, kao što se u mračnoj noći zagleda u svetao Mesec. Ležeći umorna, od misli, gospoža Dafina ču, naglo, iza sebe, trčkanje miševa. Tek tada oseti da je mračno u izbi i htede da vikne, ali joj glas zastade u grkljanu.

<< 19 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (20)

>> 21 >>

Otvorivši širom oči, ona tek sad vide da se nije za vremena spasla iz mraka, koji je beše opkolio, a kojeg se tako užasno plašila. Sem bele peći, na kojoj se sušio jedan čaršav, kao avet, i svetle rupe prozora, sve ostalo u velikoj mračnoj izbi beše propalo u duboku pomrčinu, sa šumom vode. Ni stolovi, ni postelja, ni vrata više se nisu videli i ona, užasnuta, primeti da ne može na ćilimu da spazi više ni svoje papuče. Psi su urlikali napolju.

Zagušena od mraka, nije mogla da vikne, a, premrla od straha, nije mogla da se makne. Tresla se od jeze i osećala je kako je, s nogu, obuzima ledena zima. Osetivši sve prste na nozi kako joj se koče, ona ipak nije mogla da nogu pokrene, a želeći da se digne i pobegne, ona oseti kako se, naprotiv, sve više u jastuke zariva.

Učini joj se da se čaršav, na peći, podiže i da kroz zavesu, kod postelje, duše hladan dah. Zgrčena, razrogačenih očiju, drhćući sva, ona vide kako iz crnog velikog sanduka, u kome su bile njene haljine, kuljaju i gmižu miševi. Sa vriskom u grlu, presamitivši se preko kolena, primeti oko tog sanduka žabe, zmije, puževe, u blatu, uvijene u klupče, kako se gnječe, gaze, kako vrve.

Sa očima koje su htele da joj ispadnu iz očnih kapaka, ona primeti kako joj se beo čaršav, sa peći, približuje sve bliže. U isti mah, oseti da neko stoji iza zavese, u mraku, i, razbarušivši drhćućim rukama svoju kosu, tresući se od zime, kao u ledu, vide kako se iz pomrčine pojavljuje jedna ruka.

Prsti su joj, beli kao kreč, puzili svaki zasebno, grčeći se, sve bliže. Bila je sišla sa osvetljenog zida kao neka bela mačka, puzeći po stvarima i po peći. U taj mah gospoža Dafina primeti i drugu, koja joj beše zaobišla sa leđa i koja je hvatala i gnječila njene haljine na zidu, razbacivši ih po tlu. Vrisnuvši najposle prigušeno, ona pred zavesom spazi i trbuh, ogroman trbuh svoga muža, njegova usta i oči i nos, ceo njegov lik na belom čaršavu, krvav, sa preklanim grkljanom, i crni klobuk, što je lebdeo nad tom glavom.

Kad se zaljulja zid, iza tog priviđenja, ona još vide neko zlatno klasje i brda što se prosuše kroz zid, zajedno sa talasima žita, raži i zobi, sa tavanice. Zatim sinuše pred očima njenim čitavi kolutovi zvezda, plavih, Ijubičastih i žutih, i preliše je vanredne mlake vode, nad kojima su tekla i nebesa. Ciknuvši grozno i skočivši u vis, ona se nađe, lice u lice, s mužem, krvavim i užasnim i ugleda pred sobom Vuka Isakoviča, koji se raspadao. Tako se ugleda, u snu, strašni neki medved, kad se bežeći iz šume, od vukova, iznenada, istrči pred neku stenu.

Tako pade i gospoža Dafina, tresnuvši rukama u mrak, odmah prvog dana preljube, povredivši u sebi porod.

Tako su vrućine mozga i strah, praznine i obmane večernje, mrak i luda priviđenja gospože Datine, upropastili mir kuće Aranđela Isakoviča, u tom proleću što je, posle tih zadocnelih i čudnih mrazeva, sinulo toplo i neobuzdano.

Gospoža Dafina nađena je, onesvesla u mraku, ležeći u lokvi krvi. Od nje je dve nedelje oticala krv i nikakve joj babice ne pomogoše. Pogurena, žuta i suva, sama koža i kost, jedva je mogla da učini ona četiri koraka od postelje do prozora sa rešetkama, gde su je nameštali na jastuke.

Otuda, ona je mogla da gleda od jutra do mraka tok reke, cvetanje ostrva i promene nebesa.

Izuzev čas ujutru, kad joj je dolazio jedan stari hećim iz Beograda, koga je dovodio na svojoj lađi sam kir Aranđel, a koji je lečio nekim travama što ih je morala piti u toplom kupatilu, i večeri, sredom, kad joj je dolazio lekar čak iz Oseka, koji je svaki put dobijao dukat, a koji je lečio nekim gvozdenim cevima, položivši je, pun sat, tako da je ležala skoro glavačke, ona inače beše slobodna i svi je ostavljahu na miru, to jest svi je napuštahu.

Sluškinje od straha, komšije, jer se činjaše tako žuta da je izgledala samrtnica, a kir Aranđel, kir Aranđel, jer se gadio.

Bolesnica beše uostalom mirna i nečujna. Od one strašne večeri ostadoše joj oči razrogačene, velike, modre, inače se beše sva promenila, sasušila, zbabala. U ruci sa maramom od mletačkih čipaka, seđaše skoro nepomično kod svog prozora. Za strašnim vriskom, kojim je vriskala svu noć kad je iz nesvesti povratiše, nastala je u njoj potpuna tišina.

Promena je bila tako brza i užasna da joj skoro pomuti mozak. Bogatstvo, šaren život u Budimu, ponizna ljubav njenog žutog devera; mladost koju beše tek zaželela da proživi, sve je to oticalo u grčevima, u njenoj krvi. Shvatila je za čas da će poružneti, zbabiti se, da će se kroz koji dan vući kao senka. Nije se začudila ni kad posluga poče da je zanemaruje, ni kad joj dever poče od kuće da beži. Ćutala je uporno, provodeći dan za danom kod prozora, nad vodom.

Tu, sem retkih, šarenih lađa što su odlazile i dolazile, nije se ništa menjalo i sem rogova lađarskih dubokog, potmulog glasa, nije se ništa čulo. Laste su, te godine, tek mnogo docnije počele da stižu i da se izvrću, u niskom letu, nad rekom.

Svaki dan ona je nalazila, na istom mestu, nad prozorom, roj mušica, sjajnih kao uzvitlan pesak, stabla ribarskih mreža što su virila iz blata, vrbake što su dan za danom bili sve gušći i sve tamniji, zelena ostrva i lelujave trščake, a nad njima, zemljan, žuti breg tvrđava. Široke vode znala je već, kao i bele minarete što su, u podne, lebdeli u toplom vazduhu nad gradom.

Tako se naviknu da primeti sitne promene u svemu tome vidljivom, pa i nevidljivom. Kroz nekoliko dana već, ona je znala, po boji vode i vrbaka, koji je čas dana. Uveče, znala je po boji neba i obliku oblaka da tačno nasluti vreme za sutrašnji dan. Primetila je sprud koji se beše pred ostrvom pojavio iz reke, i koji se, uskoro, sav naseli pticama, među kojima prepoznade rode sa dugim, crvenim nogama.

Uskoro, slutila je sasvim do kraja, kako se događa zalazak Sunca, a isto tako i sve pojave svitanja, koje je primetila, kao kroz san, prišavši svom prozoru, katkad, odmah posle ponoći, mučena nesanicom, uplašivši sluškinje koje nisu više smele da je noću ostavljaju samu.

Gadeći se sama sebe, ona nikako nije verovala da joj se bliži smrt i da je to njeno sedenje kod prozora, lagano umiranje. Pružajući ruku u topal vazduh, kroz rešetku, osetivši kao da može da je provuče kroz mlaku površinu reke što je proticala, ona je svojim telom naslutila i pesak i trske ostrva i granje vrba što beše uveliko zapupelo, i toplotu po vrhovima brda, a uveče, pri svlačenju i leganju, veliko, nedogledno plavetnilo neba, između raznih zvezda i sazvežđa, koja su redom dolazila u četvorokut njenog prozora i tamo jedno vreme stajala i treperila.

Sa upornim ćutanjem verovala je da će je lekari spasti i da će se oporaviti. Naslutivši da više neće biti onako lepa i da će joj, usred tela, ostati ta užasna, otvorena rana.

Ne bez mnogo plača, iskamčila je od kir-Aranđela obećanje, da će otići do patrijarha Šakabente i da će izmoliti, nekako, sveštenika, koji će je od jednog brata odrešiti, a za drugog privenčati.

<< 20 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (21)

>> 22 >>

Za decu nije mnogo marila i nije želela često da ih vidi. Beše joj žao samo da su obe devojčice i da će i one, kad budu kao i ona, žene, toliko patiti.

Jer osnovno osećanje gospože Dafine, tih dana, kada je sedela kao uzeta, beše jedna bezgranična zavist prema obojici muškaraca, koje je volela i mrzela, a jedno neizmemo preziranje sebe same.

Nemaština, samoća, boleština, sve joj se to učini ženska sudbina, kao i to bedno ostajanje i čekanje sad na jednog, sad na drugog. Seti se, odjednom, kuće svojih u Trstu, gde je bila ili lutka odevena šareno, ili sluškinja koja je uveče i ujutru svlačila, i oblačila, braću i matorog očuha, ribajući svake subote kantare i kamene klupe, oko tezge. Seti se i braka u kome je bila tako sretna.

Rađala je decu, seljakala se, ali ne znajući nikad ni kuda će, ni zašto. Radosti njene i žalosti dolazile su potpuno slučajno, a najmanje po volji njenoj. I ova preljuba, i ovo uživanje sa jednim novim i drukčijim muškarcem, krišom, došlo je bez njene volje, po njinoj volji, neumitno. Stvar, stvar je bila, kao što će to i njene kćeri biti, uzimane i ostavljane, iscmakane i odbačene, lizane i udarane, bez reda, bez smisla. Sva ta ljubav prema njoj, zar nije bila kao neka razonoda te dvojice?

Ipak, da je Vuk Isakovič bio kod kuće, on se ne bi bio gadio nje. Ova toplota proleća i ove vode setile bi ga njene mladosti. I ako je sva žuta, ružna, zbabana, njemu bi još uvek bila lepa. Nosio bi je na rukama od postelje do prozora. Voleo je decu, pa bi Ijubio decu. Nju bi položio tu, pod nastrešnicu, u zavetrinu, na sunce. Zatvorila bi oči i videla srebrne, mesečinom polivene šume, još jednom, snežna polja iza osečkog grada, trag lisica, jahanja, dah njin, kao maglu, prošlost. Ne bi je možda više ni ostavio. Položio bi joj široku svoju ruku na trbuh. Bolovi bi uminuli.

Suzeći, međutim, gospoža Dafina, kraj svega toga, slutila je da joj je više stalo da oseti ovog drugog, sa kojim beše provela samo jednu noć, isprva tako beznačajnu, groznu, odvratnu, kao i ta njegova glatka žuta ruka, tvrda kao ćilibar, isprva tako bojažljiva, u mraku.

Vuk Isakovič beše otišao, a za njim nestajahu i slike njenog prošlog života, već mutne, i sva ona brda što ih vide poslednji put, na rastanku sa njime.

Aranđel Isakovič ostade joj jedino, sa svojim čudnim rukama, kojima se prvi put predade kao od dosade, ali kojih se sad rado sećaše, svakim danom sve više. Osećala je da je sve uzalud. Kao stvar je doneše u kuću, kao stvar će je i izneti, da bi se načinilo mesta drugoj, koju će isto tako milovati rečima, obasuti srebrnim novcima, moliti ponizno i ljubiti drhćući. Zažele zato da bude opet, što pre, bar venčana.

Što se Aranđela Isakoviča tiče, njemu se, zbilja, činilo da će pomeriti pameću.

Niko mu ovo nije prorekao, nikako to nije predvideo. Cela jedna lepo zamišljena kula, puna vanrednih trgovačkih uspeha, beše mu se na glavu srušila. U životinjskoj želji, koja mu je život godinama mutila i koja ga je noću obuhvatala, u čarobnim snovima, bio se navikao da kraj svoje ljubavi, prema rođenoj snahi, vidi sasvim drugače. U požudi koju je godinama gušio i sa kojom se tako dugo teturao, bio je navikao da kraj te svoje bolesti, i tog svog posla, zamišlja prijatnim, bez ikakve nesreće.

I, kad je katkad, uznemiren, raširenih nozdrva, pomišljao i na to da će ta grešna strast biti zagušena, čim sa svojom snahom proživi nekoliko noći; i, ako je, kat-kad, ogorčen, pomišljao čak i na to da je zatim odbaci, kao što je svoje upotrebljene, mlade sluškinje odbacivao, on je ipak na dnu svoga bića osećao da tako neće biti i da u svojoj snahi želi da se smiri, dugo, dugo.

U neprekidnom seljakanju, još za života očevog, mučeći se sa svojim obesnim bratom, Aranđelu Isakoviču činio se život njegove porodice i rodbine, pa i tog ostalog sveta što se beše sa njima doselio iz Serbie, i selio opet natrag u Serbiu, kao pravo ludilo. Videvši oko sebe, svud, baruštine i blato, ljude što su se ukopavali u zemlju i živeli po zemunicama, da bi se u proleće, ili pred snegom, opet odselili dalje, Aranđel Isakovič osetio je divlju potrebu da svemu tome stane na put, da se negde zadrži, i da i druge prisili da stanu.

U neprekidnoj svađi sa ocem, koji je išao za vojskom, i bratom, koji je naglo uspevao u toj vojsci, Aranđel Isakovič omrznuo je i ostale, što su se sa njima selili. Trgujući, svojim šarenim lađama, kroz obale i gradove, još šarenije, bio se navikao da sve ostavlja i da sve prezire. Promene predela, kuća i lica, Ijudi, sa kojima se sretao, načiniše ga samopouzdanim i oholim, jer on, žut, crn, sa svojim suvim rukama, iako slabiji od njih, nije se menjao i ostajao je isti.

Moć neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zastajale lađe i kuće su postajale nepomične i njegove. Kretahu se po njegovoj želji i njegovim zamislima i uskoro mu se činilo da i kiše na njih padaju, i proleća oko njih nastaju, kad on hoće i kako on hoće. Omrznuv naročito vojnike, što su po naredbi matorih i nadodoljenih oficira išli da se kolju sa Turcima, Francuzima, Prusima i Mađarima, on je činio zla uopšte svakome ko se selio. Kad mu brat i neki njegovi drugovi počeše govoriti o Rusiji i odlasku u Rusiju, on ih prvi poče prijavljivati vojnim vlastima i podmetati im lažne optužbe, kod katoličkih biskupa.

Aranđel Isakovič je želeo sav taj svet, koji se beše navikao na ciganski život, da sveže trgovinom. Mrzeo je osobito kapetane, što su mu odvodili Ijude na vojnu, a još više te Ijude za kojima se često selila i porodica. Novac je davao samo trgovcima i zanatlijama, koji se behu naselili i kojima više nije bilo stalo do povratka u Tursku, kad je on zalazio i dalje, trgujući.

Novcem, srebrom, on je, u neprekidne seobe svoje porodice i svojih rođaka, uneo kvrge, i prisiljavao ih da se skrase u varošima duž reka, koje je on izabrao. U neprekidnom pokretu, sa svojim dželepima i kesama srebra, koje je ostavljao na zajam, on je odabrao sebi mesta, gde je uporno kupovao kuće, većinom oko crkve, pa obore, bašte i gostione, za koje je davao zajmove, bud zašto.

Tako je bio nedavno kupio kuću i u Požunu, i u gradu Budimu. Veliku, ogromnu zgradu od kamena, sa magazama i podrumima, u bregu, nad vodom. Nije hteo više ni da čuje o povratku u Tursku, još manje o nekoj seobi u Rusiju.

Sa željom za nepomičnim i neprolaznim, iznenada, dade mu se da ispuni i svoju želju za telom svoje snahe, koju je sanjao i voleo, kraj svih bezbrojnih žena koje su mu dovodili, kad bi zanoćio, ili zastao dan dva, trgujući.

Na dnu njegovog života, već toliko godina, kao na dnu reke po kojoj je putovao, bilo je to telo, kao teški kamen, koje je zadržavalo i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se zadrži dugo, dugo.

Bog mu ga dade.

I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče neprekidno, već dve nedelje, na njegov mozak.

<< 21 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (22)

>> 23 >>

V - ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA

Dok je gospoža Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim Ijudima, bio počeo da se penje u Štajersku.

Slavonsko-podunavski polk beše otišao na vojnu, posle smotre u Pečuju, kao prebijeno pseto, ponizan i tih. U razvučenim, iskrivljenim, dvojnim redovima, dizao je prašinu kao stoka, obilazeći sela i baruštine, gazeći od jutra do mraka pesak, livade i blato. Spavajući na mračnim, velikim senkama šuma, na travi, puk se budio zorom kao pijan, prozebao, sa injem na perčinima i brcima, pa je započinjao da urla i da peva otegnuto ... ej, ej ... da odmah zatim zamukne, pašući oružje, videvši da više ne zna gde se nalazi, ni kuda ga vode.

Bio je stigao do granice zemljišta o kome se pričalo po selima i zemunicama njegovim, i svet, koji se nastavljao posle, bio je nepoznati, neizvesni svet, iz kojeg je znao da će se vratiti sa gomilom mrtvih.

Zbijen, sve više, kretao se dalje kao stado, sve niže opuštenih glava, prelazeći njive i naselja, i ne pogledavši ih. Pri prelazu preko mostova nastajale su gužve i gungule, ogorčene i besmislene. Duge puške, okovane bakrom i srebrom, što ih je puk nosio kao batine, posle nekoliko dana ubrzanog hoda, razdirale su kožu, na desnom ramenu. Kubure, noževi, fišeci, u prevezima na trbuhu otembesiše se o šije ljudske, tako da je puk hodio sav raskrečen, kao da su mu čvornate panjeve privezali za tur.

Prašina, znoj i sitne, crne mušice behu mu se zalepile na nozdrve i očne kapke. Među zubima su škrgutali pesak.

Pevači, što behu isterani na čelo puka, umukoše. Za lovačkim psima oficira, koji su jahali pred pukom, dimeći iz lula, bilo je potrčalo mnoštvo seljačkih pasa, koji su posle, izgubivši trag za povratak, išli povijenih repova i ispalih jezika, među nogama vojnika. Ceo puk je smrdeo na loj, izdaleka.

Posle nekoliko dana već, beše sasvim zatupeo mozgom, u naporu neprekidnog hoda, nošen, kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide.

Zato, ne gledajući oko sebe, pogledao je katkad u vis, kao da je odlazio sa zemlje. Obuzimao ga je strah od tuđine i nečeg sasvim ludog.

Zastajkujući sred nepoznatih sela, tiskajući se preko neobičnih mu mostova, zanoćivši više puta kraj bunara, nevidljivih u mraku, puk nikako nije mogao da shvati kako je tako, ludo, uopšte mogao i poći.

U okolini Pečuja još su ga stizali kumovi iz napuštenih sela, noseći za njim hlebove. Poneka žena išla je za bratom po četrnaest dana hoda, pre nego što se vratila. Gladan uveče i prozebao jutrom, kraj zapaljenih stogova, tek sad poče da uviđa šta je učinio. Ostaviv svoja sela, ostavljao je i sve što mu beše razumljivo i vidljivo, da zađe u taj svet nerazumljiv i nedokučiv.

Seljaci, koje videše pri prolazu, na poljima, orali su jašući. Jedino još ovce, sećahu ih na njihove ovce na domu i poneki konj, mrkov, na ponekog njihovog mrkova.

Inače, poverova se, najposle, u celom polku da ne idu na Turke, kao pre, te im se zemlja kojoj su išli, učini, zbilja, tajanstvena i neznana. Nastupila je tada duboka potištenost.

Ono što je ostalo kod kuće, poče, u sećanju njihovom, kao i u duši Isakovičevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajući pred sobom sve više brda, ravnica barovita sa koje pođoše, dođe im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle što su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iza njih, raskidaše se, u njihovim mislima, i slike njihovih žena i dece.

Kad se izmeni drveće, prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim. Velike promene na nebesima dešavahu se pred njima; duž reke se produžiše guste šume, u kojima su lomili žbunje i rili po kišnici divlji veprovi; kopci kružahu nad njihovim glavama i ispraćahu ih do podnožja brda, na koja počeše da se, iznemogli, uspinju.

Kao i u duši Isakovičevoj, i u njihovim dušama nastade praznina. Kuće i kućišta zaboraviše, na ženu i decu više nisu mislili, a svoju muku i znoj osećahu sve jače. Bi im mrsko da žive i mrsko da se sećaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da će se ikad vratiti. Mozgovi im zatupeše i ni lik svojih najmilijih više nisu umeli da sagledaju, u zatvorenim svojim očima, pod sklopljenim, zažarenim očnim kapcima, sa licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i zamora. Neženjeni su im se smejali, a oni koji su i pre već učestvovali u ratovima, raspričaše se po tišini, u polku, otimajući, noću, usput, sve što im je do ruku došlo.

Posle odmora u varoši Radkersburgu, Isakovič poče da ih lomi vežbama, pri hodu. Učio ih je da trče sa pištoljima u rukama i noževima u zubima. Tako su pucali, jureći u gomili, u stabla drveća i udarali noževima po granju, urlajući pri tom, u glas, ime Marije Terezije, otegnuto i po taktu. Čim bi se dohvatio sa njima neke uzvišice, zadržao bi ih i rasporedio da trče, pucajući, u dolinu, a čim bi stigao sa njima u dolinu, zadržao bi ih i rasporedio da trče, pucajući u breg, kuda bi se pred njima, brzo, iznosila zastava.

Kod mostova ih je delio u dva tabora i lično ih vodio jedne protiv drugih, tako da ih na mostu pomeša i zbrka, vrteći se besno na konju, među blještećim handžarima, u dimu od baruta, među njinim zbunjenim gomilama, što su urlale razdražene i krvoločne.

Pri logorovanju, mučio ih je kopanjem jaraka, kraj kojih moradoše ostati ležeći, dok su pod zemljom paljena burad puna baruta.

Iznemogli od tih vežbanja, oni su se neprekidno peli kroz šumovita brda. Bilo je dana kad su pet puta na dan prelazili Muru, koja je krivudala, gazeći vodu. Behu kao izludeli od promena.

Hodali su brdom, u čijoj senci, dole, ostadoše oranice, sela, crkve, vinogradi koje su videli sa visine, kao tice, a ne kao Ijudi. Prolazili su ispod ogromnih stena što su im visile nad glavom. Čisti i bezbrojni potoci žuborili su sa tih stena, i vazduh što je prodirao u grudi kao nož. Porazboljevahu se mnogi.

<< 22 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (23)

>> 24 >>

Prenerazivši se kad videše varoši od kamena, čudne mostove, sprave čiju upotrebu nisu znali, čitava brda naslaganih kosa, koje behu prodane ruskim trgovcima. Slušahu svirku za koju ne mogahu da nađu razloga, jer je dopirala iz zidova. Na vrhu jedne kuće, jednog ponedeonika, na krovu, ugledaše, kao živog, jednog kovača od gvožđa, koji je gvozdenim rukama dizao čekić i udarao po nakovnju. Neki se prekrstiše i zabezeknuše, dok su drugi, izvadivši lule iz zuba, pljuckali ogorčeno, duboko uvereni da je to neka prevara.

Behu se opili od vazduha.

Zemlja u kojoj su stanovali, široka, barovita, sa maglama i vrućim isparavanjem, sa nepreglednim šumom i talasanjem trske i vrbaka, sa njenim zemunicama i oborima u blatu, drvenim crkvicama, nestajala je sasvim iz njinog sećanja. Ova nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno jezero, bila je sa svih strana probijena vazduhom, i privremeno, sasvim istisla iz duše njihove onu drugu, vetrovitu. Disahu, udisahu, pognute glave, vanredne planine, na kojima, u daljini, ugledaše sneg, ne verujući svojim očima. Prljavi i bedni, prođoše kamenita seoska dvorišta, nadenuta senom, puna stoke i osetiše koliko je sirotinja njina sirotinja beskrajna i blatište, u kom su se naselili, bezmerno blatište.

Naslutiše ogromnu razliku između njine neprekidne patnje i veselja tuđeg, kad ih po selima dočekaše gozbe, pečeni jarići, udaranje u zvona crkvena i čitavi kotlovi vina. Zemlja njina, kao iz sna, javljaše im se sve ređe u mislima sa svojim tromim, mutnim, ustajalim rekama, ostrvima zaraslim bunikom, zovom i turčinkom, sa jablanovima i kreketom žaba, kao podzemnim hujanjem. Blatnim i groznim slikama sećanja, javiše im se oni koje ostaviše na domu i, prvi put, izrekoše neki da ne misle da se kući vrate.

Obilazeći sela, prodoše kraj ogromnih peći i livnica gvožđa, iz kojih su istrčavali radnici da ih vide, odeveni u kože, garavi i opaljeni, crni kao vragovi. Veiiki požari topionica, koji su večerom osvetljavali čitava brda, obasjaše i njih, na noćištu, tako da su sanjali čudne, crvene zveri, zapaljene vode, goruće volove i bivole i pakao.

Obesni i razjareni pri polasku, postadoše snuždeni i ponizni kad su odmicali u tuđinu. Nisu više imali snage da lome i krhaju i ne usuđivahu se više da diraju žene. Zbijeni u gomilu, stajahu nasred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prišao, bojažljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prođoše tuda.

Svaki dan, uz to, zamarahu ih vežbama po šumama i livadama. Izgladneli, posle naglih ručkova i pijanki, izubijanih nogu, uđoše u varoš Grac, požuteli, sasušeni, zakrvavljenih očiju i mutnog pogleda. Zadiviše stanovnike svojim blještećim, naročito očišćenim oružjem, svojim strašnim, trčećim korakom i svojim uzvicima, u jedan glas. Carici je poslat ulak, pri njihovom odlasku iz Graca.

***

Umoran od vežbanja vojnika, Isakovič je ušao sa njima u Austriju, poboljevajući od grčeva u crevima. Sve češće se zato skidao iz sedla. Napuštao je oficire koji su, pevajući, jahali pred vojskom i sedao je u kola, što su ga kao lešinu vozila i tresla, za oblakom prašine, koju je za sobom dizao puk.

Vozeći se za pukom, kao neki ogromni meh, pun vina, Vuk Isakovič je propuštao kraj kola svet, kao neki san.

Ratujući godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom neizbežnom redu, po volji tuđoj, kraj zemalja tuđih.

Ma da nije imao nikoga i ničega svoga u tuđini, ipak je nailazio na tragove svojih vojnika, pa i na svoje. Na gradove u kojima je već jednom bio, gde je dočekivao zoru, ili otpočinuo u večeri, u kojima je, i pre nekoliko godina, prolazio među zidinama i mesečinom obasjanim putevima, kao sen.

Poznavao je krijumčare i skeledžije i nailazio na zaboravljene ženetine svoje i svojih drugova, na uspomene svojih pijanki i nesreća. Tako, dok je prolazio kroz sasvim drugi kraj, kroz sunčan dan, dremajući, iznemogao od bolova u stomaku, javljahu mu se, kao pričine, štale, boleštinama zaraženi redovi kuća, lelečući ranjenici i kišovite noći, u kojima je živeo nekad.

Nije više bio brižan, jer je bio presvisnuo od besa i očajanja. Ne samo zato što su ga u Pečuju onako vređali i mučili, već i zato što mu nisu dali za potpolkovnika, čemu se, ovako mator, svakako nadao i što mu beše, još u Varadinu, obećano.

Osećao je da je raskid njegov sa porodicom potpun, kraj sveg razmišljanja i sećanja na nju. Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći, u tim kolima, u kojima je jedva mogao da se ispruži od klobuka, gajtana, kotlova i sedala. Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što ga ovako šarenog i nadodoljenog vodi tamo amo, zajedno sa tom vojskom, kojoj je samo noge video, u oblaku prašine, kako idu, u korak.

Propuštajući, kraj kola, šumarke, doline i proplanke, tresući se u kolima, Vuku Isakoviču se najposle učini kao da svet stoji, ali da on prolazi vozeći se besciljno i bezumno. Izdaleka, pred sobom, čuo je ritam trčećeg koraka, lupu oružja i glasno ponavljanje slogova, u jedan glas: Ma-ri-ja, Ma-ri-ja, Te-re-zi-ja, Te-re-zi-ja.

Topli mlaz vazduha zasipao ga je, pri prelasku puteva, a prijatna hladovina pri ulasku pod šumu. Dole, na padinama i obroncima, videli su se zaseoci, a po bregovima zvonici crkava, u svetlosti, koju je vetar raznosio kao pljusak.

Ma da je tačno bio predvideo sve što će mu do bojišta trebati, ipak mu je počelo nedostajati i hrane i novaca, a Ijudi mu se počeše razboljevati, od vode. Zavideo je svojim oficirima koji su putovali bezbrižno, a još više svojim vojnicima koji nisu znali ni kud idu. Bio je poverovao plaču i leleku, pri polasku, i slutio da će mu ovo biti poslednji odlazak i da će u ovom ratu umreti.

Naglo je menjao raspoloženje i ćud, tih dana. Jahao je pred pukom sa oficirima, dimeći iz lule, da se iznenada baci u kola što su se truckala za pukom. Nakrivljenim klobukom mrdao je veselo uz pesmu, da, posle, opet odjaše i ućuti, udarivši konja čizmom pod sapi. Stenjući od bola u kolima, činilo mu se kao da već nekoliko dana pada neka kiša, kojoj nema kraja, u kojoj se slivaju sa njega ne samo žena i deca, već i bivši njegov život i sve što je video. Videvši iz kola, nad visokim brdima, kako prolaze oblaci, učini mu se da se slivaju dole, kao i ogromni potoci kamenja sa vrhova, pod kojima su belila se čitava polja dubokog snega i velikih, tamnih senki stena.

<< 23 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (24)

>> 25 >>

Kroz jelovinu, on se peo za pukom, izgubiv posle uopšte iz vida zemlju i sela, dole. Cvrčanje levči, paoca i glavčina uspavljivalo ga je kao i neprekidni šum, pod kolima, opalih grančica i igala, što su bile posule planinu, meke kao mahovina, tako da je točak zapadao čitav pedalj.

U tišini, koju ni prolaz puka nije mogao da poremeti, vrhunci planina ostadoše nepomični i jasno vidni, tako da Isakovič, ceo dan, ne skidaše sa njih oka. Kao bezmerni talasi približavahu se sve više, sa zavejanim urvinama, rušeći se u doline, u velike, mračne osenčene padine, gde su se razlivale u jelove šume, pod kojima je kao voda, kad poplavi, širila se visoka trava, rastući preko panjeva, kamenja, potoka.

Naslutivši, ovoga puta, svoju smrt, Vuk Isakovič, kao obično svi debeli i zdravi Ijudi, bio se ni za šta rastužio. Kao od brega odvaljenom, došlo mu je da je ipak slabačak i oronuo, i, ležeći u kolima, što su ga lagano vozila za pukom, on se sve više podade žalosti što se sve to događa, tako, uludo.

Zagledan u gorostasne vrhove, pod kojima se senke modrile u snegu, on se vozio kroz topal, proletni dan i miris jelovih šuma, prošav, u sećanju, skoro kroz ceo svoj život. Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i gotovo da polebdi u vazduhu.

Tako je, uobrazivši da je iznemogao, zadržavao kola i polegivao kraj puta, među stare panjeve, sunčajući svoj oboleo trbuh, posmatrajući satima, sa klobukom nabijenim na oči, mrave što su kraj njegove glave vrveli.

Ražalošćen, i u kolima, on je toliko se bio zaneo svojim mislima da mu se činilo, katkad, da vidi samog sebe kako leži na senu i kako ga voze. Činjaše mu se da sedi sam sebi do nogu, pod visokim jelama, i vidi svoje ogromne čizme i utegnute butine, kao i razdrljene, kosmate grudi, čipke košulje i srebrne gajtane, kao i viseće, debele obraze i pljosnat nos. Činilo mu se da gleda u svoje velike, podbule žućkaste oči, sa tačkicama kraj zenica i da vidi i crni svoj ogrtač kojim je bio zagrnut. Činilo mu se kao da samog sebe razgovara.

Mladost mu se više ne samo nije javljala u pameti, nego i kad je želeo da je se seti, tamnila mu je u sećanju i nestajala, pred uvek istim slikama žene i dece. Ni zlatno doba, što ga beše proživeo u turskim ratovima, nije htelo da mu se izređa u pamćenju, nego se jednako mešalo sa uspomenama na razna mesta u kojima je živeo sa ženom i u kojima mu se rodiše deca. A sve to bilo je tako besmisleno, ovako, izdaleka.

Kao neka senka pratili su ga ta žena, koja mu beše dosadila, i ta deca, što su bila njegova, ali uvek negde u daljini. Vratio se on, ne vratio, osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da će mu ostati na duši. I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono što on hoće, već je sa njima, i bez njih, morao da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru? Nadodoljen i glavat, ovako, zar nije pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala; drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.

Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao raščerečen, ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu noga nikad više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidljivo i da prođe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuda bi bio rado pošao? Ne samo posle smrti što neće više moći dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga čekahu rado, nego već ni sada, za života, nije mogao da se vrati u mesta gde je proživeo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najnežnije buđenje proleća, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod tvrđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan, nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio, nisu mu se više sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo, i plaćao, nije ga poznala.

Ležeći pod jelama, u travi, uspavan retkim i hladnim vazduhom, sa velikim dolinama i tamnim šumama pod sobom, Vuk Isakovič se tako, iznemogao, mučio da se seti ma čega u svome životu što bi ga utešilo u tom čudnovatom zamoru i slutnji svoje smrti, što ga beše obuzela.

Dostižući teškim svojim kolima puk, sto se odmaraše po selima i kod mostova, ili oficire svoje, koji su tražili razonode u lovu i hajkama pasa, odlazeći noću na igranke koje su priređivane u njihovu čast, Vuk Isakovič je obično odabirao prenoćište na nekoj visoravni, propustivši vojsku u dolinu, tako da je puk noćio nedaleko pred njim, rasturen oko mnogih vatara u šumi, kraj kojih se, obasjani plamenom, Ijudi u travi pričinjavahu kao zveri.

Tada obično nestade puta, u mraku što je sve više lebdeo prema vrhovima koji su još dugo bili osvetljeni.

Selo, u koje bi mogao sići, nazirao je uskoro, u dolini, samo kao zbrku kamena u nekom isušenom koritu potoka. Sa gustom šumom što se spuštala na njega, predvođena pojedinim, ražbarušenim drvećem, koje je bacalo velike senke u travu, pri izlasku iz šume.

Nad selom se raširiše poljane, što su duže ostajale vidne, ispresecane redovima drveća i potoka. U tim poljanama, pred šumom, primetio je još po koju usamljenu kuću, kao panj, i po koje drvo što je izišlo na proplanak, krupno i teško, kao neki medved. Zatim je opet nastajala gusta šuma, gore u planini, a za njom, kao ogromne kamenite zavese, stenje, vrhovi, vrletne zidine. Nebo je nad njima dugo, skoro do ponoći, ostajalo svetlo, zasuto bledim, ali krupnim zvezdama, što su pred zoru postajale sitne, ali sjajne i ustreptale.

Zanoćivši kraj neke jele, obično najkrupnije, Vuk Isakovič je češće sedeo dugo, među svojim psima, gunđajući, dok je sve oko njega već davno spavalo. Okrenut leđima vatri, grejao bi se budan, u proletnjoj noći, pokušavajući, već nekoliko dana, da izleči stomak glađu, vinom i rakijom, zaogrćući ga ovnujskim kožama, po savetu svoga sluge.

<< 24 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (25)

>> 26 >>

Po razabacanom senu ležali su mu ljudi, kraj konja koji su udarali, tupo, kopitom u zemlju, u snu. Psi, okupljeni začuđeno i zadivljeno oko njega, jer je bdio, dahtali su od žeđi i gladi, vijajući se preko dana, čak na drugoj strani planine. Umoran od truckanja kola i iznemogao od neprekidnog razmišljanja, o svom prošlom životu i ženi i deci, posmatrao je pažljivo, dremljiv, kako se na putu koji se video svega jedno parče, bele, kao puževi, kamenice, sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od druge. Tako su se i koci nekog pletenog plota, ispovezivanog šibljikama, ređali sve dalje, istim pravcem, nedaleko jedan od drugoga. Velika jedna jela, sa jednom malom kraj sebe, mračno mu se približavala kroz visoku travu, po kojoj se, ostajući na površini, širio neki hladan, nevidljivi vetar. U šumi, koja mu je, s desna, bila na nekoliko koračaji, bio je potpun mrak, ali i na njenoj površini on je video bezbrojne grančice, kao perje. Iznad dubokih provalija tame, pogled mu se opet zaustavi u velikim naslagama snega što se spuštao po urvinama u belim potocima, punim kamenja, iznad kojih visovi više kao da nisu bili pred njim, već u snu.

Čist sjaj plavog neba ukočio mu je oči, tako da je ostajao dugo, nepomično, zagledan.

Tad, kao i njegovim Ijudima, prvi put mu dođe misao i neka nejasna žudnja da se više ne vrati. Uz skitnju smrti koju je osetio sada prvi put i koju na svojim odlascima u rat, do sada, nikad, nije osećao, pridruži mu se i ona neprestana dosada, koju je već dobro znao, što ga je pratila, uvek, do prvih bitaka. Prebrojavajući, u pameti, bolesnike i obangavele konje, on je sa beskrajnim preziranjem mislio i na ostale, zdrave, i orne za dalji put i za bitke. Miran i samopouzdan, ipak je prvim psovkama obasipao sebe u pameti, pa zatim druge. Neprekidno vežbanje i stalni ratovi bili su učinili od njega takvog majstora odvođenja Ijudi u rat, da je predviđao svaki, i najmanji, događaj koji će se desiti i mogao, unapred, da proriče i sitnice. Ako mu se desilo da se prevario u ponekom durašnom, vlaškom konju, ili kakvoj teškoj, nemačkoj kobili, što imaju nedokučive bolesti i ćudi, nikad mu se nije desilo da pogreši u izboru kola, točkova, ili Ijudi. Nestašica hrane ni sad ga nije bunila, ma da su sami imali da se hrane i oružaju, ali su mu bili dosadniji nego ikad. Znao je da je glavno dovesti ih tamo, gde će prvi prevrnuti se pogođen, ali preziranje, pomešano sažaljenjem, pojavi mu se u duši gore, nego inače. Ne vratiti se više i ne mučiti se više sa njima, izgledalo mu je, iznemoglom, kao nešto vanredno i nemoguće, što nikad neće dočekati. Prestati jednom ispravljati te ogromne noge što nikako nisu htele, ni umele, da stupe u korak, prestati jednom udarati ih u leđa i trbuhe, da bi se uspravili kad uzmu pušku pred prsi. Ne tući ih više. Ne tući ih kad blesavo gledaju u bure baruta koje treba da potpale. Ne tući ih više po licu, po glavi, po kolenima. I naročito ne vratiti se sa njima. Ne videti onu dreku, plač, skakanje, kao poludelih, baba, lelek i zapevanje, kukanje za mrtvima.

Za Vuka Isakoviča, ceo onaj kraj otkuda su došli, u kom je ostavio porodicu, bio je postao otužan. Sa zapovešću da uči Ijude kopanju opsadnih jarkova, primao je i zapovesti da ih uči kako će isušiti baruštine, i koliko ih je učio pucanju iz pušaka u isti mah, čemu ih nikada nije mogao naučiti, toliko ih je učio i nabijanju zidova kraj baruština i vrbaka, gde su oni radije stanovali u granju i šiblju, pod drvećem, pa i po zemunicama i kolibama, gde su umirali čučeći. Glup taj kraj, glup, voden, barovit, ravan, bio mu je dosadio i, da je mogao, najradije bi bio otišao, već davno, da se nikad ne vrati.

Naviknuvši se na vojni posao, ispekavši svoj zanat, on ga je i prezirao, a još više te ljude što su mu na domu ličili na Cigane, kao i njihova naselja na čerge. I to ne na čerge po Vlaškoj, koje je čestenjejši Isakovič zadržao u pameti mirišući ih katkad, u sećanju, kao ruže, misleći na male Cigančice, nego na čerge prostačke, bedne, fukarske, po Turskoj, oko đubrenjaka. U Ijutnji svojoj, sav taj kraj kojim ga je proveo otac i brat, trgujući, on bi bio najradije spalio ili prodao, zajedno sa onim svetom koji beše, baš on, lično, naselio oko Varadina, a koji ga je obožavao.

Uostalom, i kad bi ga obuzelo sažaljenje, a sažaljenje ga je obuzimalo isto tako plaho, posle ljutnje, i onda bi želeo da sa njima ode nekud, dalje od onog života i od onog kraja.

U očajnoj zbrci misli, ma da mu beše zahvalan što mu čuva ženu i decu, sećao se tada brata, sveg sitnog, besom koji se oseća prema onom koji nije prisutan. Sav njegov krpež, sitničarenje i trgovanje činjahu mu se tako smešni. U svađi, morao je, pred polazak, da se miri sa njim, ne dobivši svoj novac, ni talire svoje žene, slušajući pri tome, stalno, podsmeh bratovljev što se nosi mišlju da se odseli nekud, možda u Rusiju.

Život, onaj na domu, za Vuka Isakoviča ne beše život, pravi život bio je za njega negde drugde, divan i značajan. Kod kuće je bilo samo blatište i jad, večito to trgovanje tamo amo, guranje po prljavim mestima koja su Aranđelu Isakoviču izgledala vredna punih kesa, ljubaznih osmejaka i trgovačkih razgovora kojima ne beše kraja. Vuk Isakovič, da je mogao, ne bi sve to udostojio nijednog pogleda, još manje Tursku, kuda su se neki selili natrag. Tursku, koju je Vuk Isakovič mrzeo, ne zapaziv nikad njene popločane avlije, šedrvane, lepe mostove i ne mareći za njene minarete, divne, kao visoka, stoletna koplja.

Otići nekud i živeti bezbrižno, odvesti i njih da žive negde lako, prijatno, činilo se Vuku Isakoviču tako moguće. Negde je moralo biti nešto svetlo, značajno, pa treba otići tamo. Videći ih dole, u travi, mračne njine gomile, kako leže oko kola, osvetljene vatrom, njemu se činilo, naslonjenom na točak, da ih treba odvesti nekud dalje. Zaboraviv za trenutak i gde je i kud idu, zagledan u visoke zidove stena, nad kojima se sjalo nebo sasvim bistro i sasvim bledoplavo, Vuk Isakovič se beše smirio, zajedno sa ljudima svoga Slavonsko—podunavskog polka.

Oni su spavali. Kad mu uminuše boli u crevima, zadrema i on, milujući katkad svoje pse, koji mu se umiljavahu i podvlačahu pod ovnujske kože, što se behu ugrejale na njemu. Pod jelama, iza kola, čuo je prežvakavanje teladi što su povedena od Graca za njega i njegove oficire, a van šume bezbrojni zrik popaca.

<< 25 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (26)

>> 27 >>

Pokazati da se može ići do Bavarske putem koji je predlagao on, a ne onim, koji je bio naredio graf Serbeloni, đeneral konjice, bila je Vuku Isakoviču ipak glavna briga. Zato je, u zoru, čim mu se bolovi u stomaku potpuno uspavaše, razbudio pre vremena, puk i užurbano nastavio putovanje do Dunava.

Spustivši se u doline, voćnjake i plodne ravni Gornje Austrije, puk je išao vrlo rado, bolje hranjen, a naročito, zbog žurbe, manje vežban.

Dani su proticali neprestano u hodu, otegnutim, dvojnim redovima, a noću u hrkanju. U čast Srba koji su prolazili, priređivane su po selima igranke, a kod bogatijih posednika balovi sa maskama. Povrativši se malo od ćutanja i zlovolje, puk je opet počinjao da peva, naročito otkad poče da prolazi kroz varošice u kojima je bilo, u izobilju, dobrog vina. Vratiše se mnogi bolesnici što se behu dali natovariti na kola. Pošavši kod Kremsminstera uz Dunav koji im svima beše drag, puk je opet počeo da juri kao od Srema do Pečuja, vičući i lomeći na mnogim mestima plotove.

No i ta druga oluja besova brzo se stišala, kad zađoše u Bavarsku, osiromašenu i izgladnelu.

Vuk Isakovič ih je opet vodio jašući pred njima, sa svojim lenjim, gojaznim slugom Arkadijem, koji je bio poznat u celom puku kao pijanica i pevač, i sa oficirima što su svi dimili iz lula i pevali, dok je puk za njima brndao, podvikivao, upadao glasom u sto razlika, trudeći se da što više otegne i što dublje spusti, na kraju, dva glasa e ... ej ... e... ej ...

Jedva izvlačeći noge iz lepljive slatine, puk se nekako dokoturao ceo, sa svim svojim kolima do Engelštata, kraj Dunava, gde je imao da se sastane sa većim masama austrijske vojske, koja se spremaše na Rajnu, pa i sa svojim zemljacima, sa Granica.

Stigavši u zoru, sa juga, pred varoš na drugoj strani Dunava, puk zastade u baruštinama, da se izduva, pre no što bude prešao da se pokaže. No tek što beše svanulo, sa druge strane reke počeše da mu dovikuju napiti glasovi, da mlataraju neke ruke i da se čuju psovke i reči, inače nečuvene u tom svetu, dovikivane od milošte, bratski. To behu, tek probuđeni, u gaćama, Ijudi potpolkovnika Arsenija Vuiča, koji sa svoja dva puka beše stigao glavninu. Učini im se kao da su na domu i razveseliše se.

Graničari iz primorija, koje je dovodio oberkapetan Ivan Horvat, nisu bili još stigli. O njima se samo čulo da čine čuda i pokore, još negde u Donjoj Bavarskoj.

Dve nedelje logorovao je Isakovič pod Engelštatom, kraj pukova Vuičevih što su bili gori od njegovih. Posle dve nedelje odmora, zapovednici pukova pođoše svaki zasebno, ali po napred određenom putu, na Rajnu.

Isakovič se beše rešio da ih sve propusti, pa da ih, na poslednjem komadu puta, prestigne. Lomeći puk, koji beše opet razdražen, jer je išao poslednji, vežbama prelaska preko reke, uspeo je da vojnike pribere za onaj poslednji čas, za koji ih je brižljivo pripremao. Za seču i pokolj. Leđima u leđa, u obliku četiri ugla, pojedini delovi puka pucali su i nastupali kao omađijani njegovom vikom, sve kruće, sve tvrđe, sve užasnije. Poslednja dva dana, zajmio je kod svojih komšija u logoru konjicu i puštao je na svoj puk, sa isukanim sabljama, pobesnelim konjima, tako da se zemlja tresla od kopita. Batinom u ruci jahao je onamo, gde bi među vojnicima nastao metež i odstupanje.

Pošav najposle i on, prošao je kroz varoš ponosit, bez i jednog bolesnika i bez i jednih pokvarenih kola. Izašav iz Bavarske, koju su smatrali neprijateljskom zemljom, ušao je u Virtemberg, sav u procvalom drveću, mirisnim šumama i brdima, tražeći zgodno mesto za zimovanje, gde bi stovario sve one kože, kabanice, ćebeta, što ih je puk vukao i prtio od kuće. Proleće je bilo granulo svom snagom i toplo leto na pragu.

Noćivajući u travi, koja više nije bila mokra, ma da je zorom uvek bilo divne, proletne magle nad rascvetanim livadama, puk je sada pešačio bez prekida, ceo dan, ručajući na trgovima u malim, strmim varošicama, a večerao već daleko, u nekom mračnom brđanskom selu, gde se kraj sveg zamora igralo na mesečini. Bagremovi su mirisali i bube zujale svu noć.

Isakovič, slomivši ih sasvim, puštao im je sad, pred smrt, pomalo na volju. Straže noću nisu više bile onako stroge, pa i kad bi zorom poneki izostao, prošao bi sa nekoliko batina. Tek kada i veterane iz turskih ratova počeše seljaci donositi mrtve pijane, i kad i njegove sluge Arkadija, jedne noći nesta, te ga nađoše tek treći dan, obučenog u bezbroj sukanja, Isakovič se opet predomisli. Spavao je danju, a maršovao noću, pri punom Mesecu.

Dve nedelje provedene u Engelštatu, kraj Vuičevih logora, bile su dovoljne da ga i inače snevesele. Čuo je da od njegovog potpolkovničkog čina nema ni govora, da su uopšte vrlo nezadovoljni sa njima i da je bilo reči u Ratnom Savetu čak i o raspodeli njihovoj, u redovne pukove. Oklopnici, koji su svi nosili periku, primali su ih vrlo hladno, a jedan od njegovih oficira, kapetan Antonovič, samo je sabljom uspeo da sačuva svoje mesto u jednoj gostionici, u koju su kirasiri doveli dve italijanske glumice, da načine teater.

Nacija njihova bila je u očima svih tih nakinđurenih, nadodoljenih, carskih vojnika zgodna za svaku šegu, i inače neizvesna, nepojamna, za koju se nije moralo verovati čak ni da postoji, pa ma koliko oni dokazivali da je privilegovana od ćesara.

Hrana koju im sad počeše deliti, bila je najgora od sve hrane koja se vojsci donosila. Vuič je uzalud pretio tužbama u Beču, jednog dana oduzeše mu sve konje, pa čak i kola sa barutom, kupljena novcem što su ga pukovi bili doneli sa Granice. Pri tome, dok se od njih zahtevalo da postavljaju straže oko celog logora, tako da je često više od polovine ljudi stajalo šiljbok, dan i noć, dotle ostali uopšte nisu morali da postavljaju straže, a išli su u grad slobodno.

Isaković je, škrgućući zubima, osećao kao i ostali, i sam, da je prevaren. Imao je svoje mišljenje o toj vojsci, u koju su bili nagrnuli, a kojoj su oni, svi, što su došli iz onoga blata, bili šesta briga, zajedno sa njihovim molbama, kaluđerima, saborima i jadikovkama i »slatkim pravoslavljem«. Isakovič je, osim toga, približavajući se, po četvrti put, bojištu, slutio da nikad bolje biti neće i da će ih ne samo podeliti među redovne pukove, nego da će ih podeliti i kod kuće, na domu, razdelivši ih spahijama i gradovima kao roblje, kao sluge, kao paore. Neće im dati da ostanu vojnici, neće im dati ni da imaju svoje crkve, kao što im ne daju ni da svoj kraj nazivaju Novom Serbiom.

<< 26 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (27)

>> 28 >>

Zato je, iznenada, na poslednjem delu puta, i postao mekši prema svojim vojnicima. Ne govoreći im ništa, on je gledao njin hod, njina lica, njinu gomilu kao prah što se digao putem, ali koji će se uskoro raspasti i rasuti. Ćuteći danima, on ih je posmatrao, štedeo, znajući da ih uskoro neće biti, da će nestati, kao dim posle bitaka.

Izmučen i inače, svojim mislima i žalostima sad kada se našao među većim gomilama isto takvih Ijudi, kao što su bili i oni koje je on u smrt vodio, Vuk Isakovič mislio je i žalostio se ne samo za svoje Ijude, već i za Vuičeve, pokupljene i birane iz Posavlja, iz Podravlja i sa Pakre. Praznina njegovog života, uzaludnost porodice, žene i dece, kuće i kućišta, povratka, svega toga što čine, rasla je otkada ih je gledao mnoge, tako daleko od njine zemlje, u tuđini, kroz koju su išli kao gluvi i mutavi, ne znajući kuda ih vode. Oronuo od poniženja, pokleknuo od bolesti, sve je više slabio od žuči uzmućene i krvi što mu se prelivala u mozgu. Govoreći sam sa sobom, mrdajući samo brcima, on nije jahao udobno i razdragan lepim prolećem, kao oni što su prolazili pre njega, zastajkujući pred svakom krčmom i procvalim voćnjacima i pred svakim zamkom sa gvozdenim kapijama i zidovima, obraslim bršljanom, plavim bagrenjem i trnovitim, sitnim ružama, nego kao neki sumanut bolesnik, izgubljen, žut, podnaduo, srdit, sa velikim trbuhom i opuštenom glavom. U zbrkanoj pameti neprestano je ponavljao pisma patrijarha Šakabente, molbe koje je nekad nosio u Dvor, svađe s bratom Aranđelom i sve što je on sam, gorko i očajno, sebi rekao. Ne primetivši voćke što su bile zarasle čitave bregove, sa kojih su kao mirisna kiša već počeli da padaju cvetići, ni svet koji beše zakrčio ulice i napunio prozore, diveći mu se, njegovom ogromnom, teškom konju, njegovim raspevanim oficirima, što su bili isukali sablje i nosili ih gole preko kolena, odeveni u čudnovato seljačko odelo, ali istog kroja i iste boje.

No ako je sudbina htela da mu izmuči dušu, na ovom odlasku na vojnu, više nego ikad pre, slučaj je hteo da mu ponizi i telo, nekad osetljivo za svaki znak proleća i svaku zgodu naslade. Vuk Isakovič prolazio je kroz Virtemberg, sa uspomenama o kojima nije govorio i koje su i stariji njegovi oficiri samo slutili.

U kneževini Virtemberg, u kojoj se znalo da lako može postati ratno poprište, širio se glas o prolasku vojske Marije Terezije. Očekujući da dođu Francuzi, o kojima se govorilo naročito medu ženskim svetom, mnogi potrčaše da vide i ove, za koje mišljahu da će uskoro bežati tučeni i osramoćeni. Zato nijedan dan nije prošao, a da u čast vojsci, koja se prikupljala i išla prema Rajni, ne prirede igranke, gde se pivo nemilice trošilo, ili večere, na gradskim trgovima pred crkvama, uz fenjere, gde se do nesvesti žvakalo.

Još prvog dana po prelasku granice, došao je Isakoviču ulak, za zapovešću kneza virtemberškoga Karla Evgenija da ide neposredno za Vuičem, jer će Njegovo Visočanstvo Princ izići pred vojsku da vidi one Srbe koji su tako verno služili pod njegovim ocem, pokojnim, slavnim Karlom Aleksandrom, carskim feldmaršalom, pobediocem kod Temišvara, guvemerom Serbie itd., itd. Naročito je naglašeno da te Srbe želi, još jednom, da vidi Princeza Mati, koja je po smrti svoga muža živela povučeno, kod svoga sina.

Već idućeg dana, za tim ulakom, dođe poruka i od potpolkovnika Arsenija Vuiča, koji je sa svoja dva puka bio odmakao, na dva dana hoda, pred Isakovičem, da se ulogorio i da ga čeka, jer će Princeza Mati doći u društvu svog sina, da ih vidi.

Za puk su te vesti značile radost, jer je pogađao da će biti volova na ražnju, loja, piva i spavanja, bar dva dana. Za Vuka Isakoviča značile su te vesti strahovitu zabunu, iznenadnu i čudnu. Zanoćivši to veče, sasvim blizu neke reke, kraj koje su pešačili, sedeo je do duboko u noć, poguren, na jednom sedlu, posmatrajući svetlucanje vode. Beše toliko iznenađen, kao da je bio neki ribar koji je, izvukavši mrežu tog dana, video da je puna riba što se praćakaju čudnovate, srebrne, crvene, zelene, neverovatne.

Tako je i njemu treperilo pred očima pri pomisli na iduće dane.

Kod kuće, on je imao sliku Karla Aleksandra Virtemberškoga, u srebru, emalju i turmalinu, primljenu na dar, u vreme kad je bio na službi kod njega, u Beogradskom gradu. Pomisliv na tu dragocenu stvar, ona mu se javi jasno u sećanju, sa minijaturnim portretom, koji su držali jedan barokni Herkul, sa budžom u ruci, i jedan Mars, u ruci sa štitom, na kome je urlala glava Meduze, dok je nad njima lebdela krilata Pobeda, sa vanrednim ružičastim grudima, duvajući u fanfaru. Barjaci sa polumesecom, doboši, buzdovani, sekire, konjski repovi ležahu pokorni pred uspijenim Princom, obučenim u oklop, na glavi sa perikom.

Odmah za tom slikom počeše se ređati i druge, žive, u sećanju Isakovičevom, iz doba kada je Dunavski polk ratovao protiv Turaka i bio smešten u Beogradskom gradu. Najmlađi u puku, bio je i najomiljeniji na dvoru Prinčevom, i često na službi kod njega. Ta služba, uostalom, nije bila laka. To je bila, često, lična služba uz Princa, čak i po spavaćim odajama i po menjačnicama Grka i Jevreja, koji, svi zajedno, nisu mogli da mu najame, koliko mu je trebalo. Služba često i pri kockarskim stolovima Prinčevim, gde je trebalo znati martengala. Ta služba nije bila laka, ma da je pri svemu tome, i još mnogo čemu, Vuk Isakovič imao uglavnom samo da ćuti i da stoji mirno, da drži sveću.

Uspomene na sve to Isakoviča, ovakvog kakav je bio sad, glomazan, i aljkav, nisu nimalo obeshrabrile, niti nadule. On se tog čoveka sećao kao nekog nakaradnog čudovišta, koje je imalo običaj da ga za vreme razgovora ščepa za neko dugme i da ga tako drži, dišući mu u usta.

Uspomene koje su Vuka Isakoviča, i ovakvog, prašnjave kose, otromboljenih usana i visećih čakšira, zbunile, i potresle, bile su uspomene na Princezu Majku, udovicu pokojnog Karla Aleksandra, koja je, u njegovo doba, bila mlada žena. Sa potpeticama svilenim, visokim čitav pedalj, i grudima otkrivenim i ružičastim, kao u one Pobede, na slici Prinčevoj, koje se Isakovič setio.

<< 27 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (28)

>> 29 >>

VI - PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN; ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO

Isakovič nije bio ljubavnik žene Aleksandra Virtemberškog. Ona, u Beogradskom gradu, uopšte, i nije imala ljubavnika.

Videvši ga lepo izraslog, i mladog, češće, pred vratima svoga muža, primetila je uskoro kako je zadivljeno, čežnjivo i uplašeno gleda. Gleda, kao da je s neba sišla. Dođe joj smešan i zato poče i ona da ga posmatra, kao što se posmatra, iz prikrajka, mače, kad mu se baci klupče konaca. Mužu je rekla da ga smatra detetom, ma da je Isakovič izgledao, u vojničkom odelu, nepomičan, kao cepanica od čitavog hvata.

Zatim je počela da češće prolazi pred njim i da se osvrće za svojim suknjama, našavši uvek nešto, u njegovoj sobi, da sa njih brižljivo skida, pahuljicu, neku trunku, nešto drugima nevidljivo. Stajala je često kod prozora, u njegovom prisustvu, iznad bedemova, i razlivenih voda, i gledala u nebesa večernja, kao anđeo. Kutovima očiju videla ga je i tada, i posmatrala, govoreći svojim damama i pratnji ma šta, beznačajno.

Pokaza mu se uzvišena i netaknuta. Ma da je već imala odraslog sina, htela je da taj mladi divljak, iz tog čudnog naroda, pomisli da je ona kao devojka nevina i nedostižna. I uspela je. Čim bi on ujutru došao na službu, ona bi, kao slučajno, prošla, bez perike, sa svojom ukovrdženom, kratkom kosom, crnom kao u đavolice, razgolićenih grudi, pogledavši ga, kroz lornjon, jednim okom, tako da bi on stao kao ukopan, da odmah zatim pobledi i razrogači oči, zagledan netremice u nju.

Kad bi bio pozvan da večera pri stolu Prinčevom, ona ga ne bi ni primetila, ni oslovljavala, dok bi se on mučio da sakrije ruke, jer su mu podrhtavale.

Tako se, tajno, događalo nešto među njima, celo proleće, prve godine njenog boravka u Beogradu.

Isakoviča je nekoliko žena, a osobito jedna Francuskinja, u Temišvaru, iz pozorišne trupe, posvetila u tajne svega onog što žene vole, pa je dobro znao šta bi valjalo i sada činiti, ali se beše uplašio. Činilo mu se da je ona sasvim drukčija nego sve druge, uzvišena, divna, nadzemaljska. Nijedan od njegovih drugova na to nije smeo ni da pomisli, ma da i na Dvoru, kao ljubavnici behu postali čuveni. Video je njene visoke, svilene potpetice i čarape, izvezene zlatnim cvećem, njena pleća i njena zrela kolena čak, boje bresaka, kad joj je pomagao pri jahanju, ali je govorio sam sebi da sve to nije kao u drugih žena i da bi ona umrla, kad bi znala na šta on misli. I ostali Srbi, koji su imali čast da kat-kad večeraju kod njenog stola, mislili su tako.

Kockajući se, svako veče skoro, pri njenom stolu, bio je srećan da može neprimetno dodirnuti prste njenih bačenih rukavica, ili da prevuče rukom po njenom ogrtaču. Ma da je, kao i ostali njegovi drugovi, morao da nauči da igra i igrao vrlo dobro, ona ga nikad nije odabrala i on je većinom morao da se klanja, uz umilne zvuke viola, kakvoj njenoj babi, koja ga je obožavala. Posle tih večeri, i on i njegovi drugovi obično su priređivali pijanke do zore, urlajući uz gusle, van sebe od rečitosti i snage.

Bio se sasušio, tako, od ljubavi i želje, bolujući toliko da i drugi počeše to da primećuju. Vršeći službu besprekorno, poznat po hrabrosti, imao je, po naročitoj molbi Prinčevoj, da mu ukroti i obuči nekoliko vlaških konja. Tako je Vuk Isakovič, najmlađi u puku, nadobudni sin najboljeg trgovca Princa Virtemberškoga, za nekoliko meseci preboleo ćutke sve: i samoću pod njenom ložnicom, slušajući njen hod, i probdivene noći, sedeći pred njenim vratima, videvši kako joj sluškinje iznose haljine i donose košulju, i zanosan miris trave i zemlje, iskopane kopitom, sutradan, pri jahanju sa Princezom.

Tajna njina bivala je sve nesnosnija, jer ona poče da mu omogućuje da je vidi skoro celo vreme dok je na službi, a osobito noću i ujutru, kada je prolazila kraj njega, još vrela od sna i snažna od žudi, koju je nalazila neočekivano u svojim snovima. U njima je noću nastavljala svoj svakidanji život, ma da je znala da je samo privremen, kao i u Temišvaru. Jednog dana, pavši skoro sa konja, ona se beše sva prislonila na njega, kada joj pritrča. Tada prvi put usudi se, sav naježen, te je hotimice dodirnu.

Na mukama, pri tom nespretan i ponizan, Isakovič je tako proživeo mal ne pola godine, kao u paklu, skoro i ne pogledavši drugu ženu, sem te visoke, vanredne, namirisane. Uspaljen i izbezumljen, dočekao je kao glas s neba vest, u početku jeseni, da se priprema napad na Turke i da će Princeza putovati u Temišvar. Ne usudivši se da učini nijedan pokret rukom, da kaže nijednu reč, da bi joj priznao, bio je radostan da je se bar otarasi i da mu se već jednom skine s vrata taj jad, koji se svaki dan ponavljao. To mu je bila prva, prava ljubav, baš kad mu i otac zažele da ga oženi.

Užasnut ipak, pri pomisli da je možda nikad više neće videti, on je širio zenice toliko i gledao tako tužno u nju, da ona poče gubiti osećaj nadmoći, ne znajući ni sama šta da radi sa njim poslednjih dana. Znajući da skoro odlazi, a viđajući ga svaki dan, njoj se sve više činjaše da je preterala i da je nešto malo ipak trebala dati. Bila je uverena da je taj mladi oficir njenoga muža, koga je često zamišljala kao vođu razbojnika u planini, smrtno zaljubljen u nju. No prilike više nije bilo, ma da joj sad beše već skoro žao.

Zato je jednog septembarskog dana, u podne, kada beše pošla mužu, koji je baš isplaćivao neke Grke, vičući toliko da se čulo kroz dve dvorane, videvši Isakoviča, zastala i vratila se da skine periku i rastrese kosu. Zatim ponovo prođe, kraj brkatog oficira na hodniku, koji je pozdravi oborivši pušku ka zemlji. Kada je zatvorila za sobom vrata, Isakovič se trže.

Kod njegovog otvorenog prozora bio se nakupio roj mušica, a pod prozorom se zelenili bedemi. Beskrajna travuljina pružala se prema Severu i trska, duž vode, u kojoj se videlo nekoliko ubojnih šajki, sa velikim zelenim jedrima. U njinim senkama je zevao po jedan top. Kao ogromna mokra platna visila su i oblačna nebesa, nad vodama toplim.

<< 28 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (29)

>> 30 >>

Igrajući se malim, zlatnim krstom, tako da je njegove poglede privukla, u ružičastu i tamnu dolinu svojih grudi, ona ga upita da li su njena putnička kola, sa mladim grafom Patašičem, koji će je pratiti do Temišvara, već stigla? Zatim, prišavši mu bliže i zagledavši mu se, prvi put, duboko, u oči, ona ga upita da li će doći službom, u Temišvar, gde je mnogo udobnije i prijatnije, ili u Beč, gde će ona provesti zimu, ili u Virtemberg, gde bi mu se zahvalila za vernu službu uz njenoga muža. Smešeći se pri tome, iznenada, tako raskalašno da se njemu odsekoše noge. Kao slučajno, ona se naže zatim nad prozorom, u provaliju bedema i jaraka. Kao slučajno, ispade joj tada lančić iz ruku i ona tiho vrisnu.

Isakovič joj uslužno pritrča, izgubivši dah, i ona mu reče da se slobodno nagne nad njom, ne bi li primetio lančić u travi. Oslušnula je pri tom da li ko ide. Znala je da ih od muževljevog salona dele dve dvorane.

Pošto je prozor bio uzan, on se nemoćno i teško, kao neki oklopnik u gvožđu, pribi uz zid, da ne bi došao u dodir sa njenim telom. Ona, međutim, sagnuta dole, zapovedi mu još jednom da se nagne, uhvativši ga za ruku, koja mu beše hladna kao u mrtvaca. Obrnula je malo svoju glavu, dodirnuvši ga grudima, tako da oseti njegovu blizinu, uvidevši tek tada šta je imala i izgubila. Vuk Isakovič bio je u tom trenutku lep, svojim grozničavim očima, boje starog zlata, i svojim pomodrelim usnama, pod garavim, zmijskim, opuštenim brcima, koji su za nju bili nešto tako neobično. Beše samrtnički pobledeo i nepomičniji nego ikad.

Tog dana, ona više i nije izlazila iz svojih odaja, jetka i suzna. Predveče ču da su kola stigla i da će prekosutra putovati.

Probudivši se sutradan, u toplom jutru, pa videvši na avliji velika putnička kola, ona se skoro razbole od srdžbe. Sad kad je morala da ide, nije joj se išlo i želela je da ostane bar samo toliko da može jedanput da provede sa njim nesmetano jedan sat. U raskalašnosti na koju beše navikla, ona oseti kako ludi i kako bi rado ostala i duže, pod tim jako plavim istočnim nebom, koje joj beše pre tako dosadno, kao i ti bedemi, blato i uvek iste ribe na stolu, uvek isti razgovori. Isakovič beše tako drukčiji nego njen muž, pa i svi drugi njeni dotadanji ljubavnici, mrk, ćutljiv, smernije i ozbiljnije duše, ali i tela.

Mučeći se tako do podne svojim željama, pokuša usplahireno da ga uvrsti u svoju pratnju, ili u stražu, ili da ga premesti u Temišvar, zmijski se prenemažući pred starim oficirima i mužem. Najposle, pred podne, spusti ruke i predade se sudbini, plačući dirljivo, dok su je dame i sluškinje zalivale vodom, trljale, oblačile, pripremale za sutrašnji put, donoseći joj poruke od mladoga grafa Patašiča, o kome se govorilo da je vrlo lep, a koji je učtivo pitao za naređenje kako ima da putuje, na konju, ili možda, praveći joj društvo, u kolima?

Najposle, u podne, setivši se onog što je juče bilo, izgubivši pamet, sva upaljena od čežnje, sujete i inata, ona ukloni prvo oficira pred vratima Isakovičevim. Zatim upade u sobu u kojoj je toga dana bilo mnogo ustajane prašine i u kojoj je Isakovič pregledao jedno sedlo prinčevo, kupljeno od Turaka.

Dok je on potavneo, neispavan, preneraženo ustao, ona mu naredi da otvori prozor, sa jednim bezobzirnim osmehom. Prišavši mu sasvim blizu, ona se naže, kao i dan pre, nad bedeme i vodu, gledajući mu pri tom pravo u oči, koje behu mutne i upale. Pitala ga je da li su vojnici našli njen lančić?

Dan je bio još topliji nego jučerašnji, vruć, zagušljiv, oblačan, na kišu.

Zapitavši ga da li sada vidi nešto dole, u travi, ona se približi sasvim. Bila je obukla jahaće odelo, od lakih, mekih sukanja, tako da oseti, pri dodiru, njegova kolena i butine.

Nekoliko trenutaka, u tom položaju, previjena nad zagušljivo mirisnim i sparušenim poljanama i vodama, u kojima behu zrele biljke, ona se stisnu između tvrdog zida i njega. Bila je potpuna tišina. Naginjući se, kao bajagi, da vidi dole, u travi, izgubljeni nakit, ona se previjaše i najzad pokri lice rukama, osetivši kako se i on naže nad nju i kako drhti. Pripijajući se sve više uz njega, oseti i ona kako je polako obuzima milje i da podrhtava. U glavi joj se vrtelo.

I baš kad htede da se osvrne, bez duše, sa ustima poluotvorenim, izdišući, pa da mu nešto kaže, ona oseti, kako sve to što joj čula raspinje, raste u vis, kao nešto bestelesno i toliko krasno, da htede zadivljeno da otvori oči i pogleda šta je. Teške glave od udisanja vazduha i trava, klonu polako, u nedoumici, stisnutih kolena, van sebe, u nesvesticu.

+++

Eto to je prevrtao u svom mozgu Vuk Isakovič, nekoliko godina, sećajući se svega, po raznim mestima svog života, na razne načine, dok nije zaboravio.

I tu ženu, eto, koje se sećao kao i onog grada nad Dunavom, kao i drugova iz starog, Podunavskog polka, kao i one jeseni, kao i mladosti, neizmernim i neprolaznim divljenjem, ma da je skoro trideset godina ne beše video, trebao je da vidi sad, ma da je nije tražio. Čekala ga je u jednoj maloj varošici, kud se znalo da će vojska proći.

Iđaše joj u posetu, u toj neshvatljivo bliskoj tuđini, pomisliv više puta da se ukloni, zastajkujući i predosećajući i taj poslednji užas, koji nije mogao da obiđe.

Međutim je stizao puku ulak za ulakom, noseći pozdrave i pozive od Princa i Princeze Matere, koji su im putovali u susret.

— »Ne bih Vas bila poznala«, govorila je najposle, dočekavši ih sjajno, Princeza Mati Karla Evgenija Virtemberškog, Vuku Isakoviču, dok je on stajao pred njom, ukrućen, nadodoljen svojim plavim trakama, ogromnim, belim rukavicama što su mu dopirale do lakata, crvenim čakširama što su mu visile napred kao kese, natrag kao džak, — »toliko ste se promenili i toliko ste ostareli.«

Smešeći se zbunjeno, kao da se osećaše nešto kriv, Vuk Isakovič je bio tim nespretniji što je u ogledalu, pred kojim je stajala, video samoga sebe i što je, za njim, nepomično, slušala njene reči čitava grupa Srba, oficira, koji su disali tako duboko da se to čulo, i da je njin dah osećao na vlasima, u potiljku.

<< 29 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (30)

>> 31 >>

Videvši u ogledalu, velikom kao kapija, zidove, kao mlekom oprane, pozlaćene; tavanicu, punu belih anđela i pastira, sa zadignutim i pridenutim suknjama, tako da im je za trenutak video ružičasta kolena; bakarne svetnjake, sa iskovanim lišćem i malim anđelčićima, pune bezbrojnih sveća. Isakovič, uplašen, video je i nju, u ogledalu, leđima okrenut, pre nego što joj pogleda u lice.

Bila se obukla kao mlada devojka. Imala je na glavi čitav plast kose, koji je bio povezan belom trakom i visio pozadi kao uvrnut konjski rep. Obnažena ramena sijahu joj se, kao sasušene kosti na suncu, sa udubljenjima naborane kože, punim belog praška. Leđa joj behu ukočena i utegnuta u oklop od svile, a struk tvrd i okrugao, kao stablo neke stare kruške, koje je još samo zato tu da bi se na njega mogle nataći svilene suknje, široke i razapete kao prazan šator, sav izvezen cvećem i grančicama, pod kojim nema ničeg. Zagledanom u tu nakazu, njemu se i drugovi u ogledalu, nepomični pred jednim velikim, drvenim satom, čija se šetalica klatila tamo amo, žuta i sjajna kao Sunce, učiniše kao dodole. Pod svojim namazanim kosama, povezana vrata, širokih, novih kajiševa od zlatnog pletiva na ramenima i čvrsto stegnutim klobukom, na srcu. Za trenutak beše izgubio svest, i nije znao gde je.

Pogledavši je zatim zapanjen i sa lica, vide da se sva obukla u ružičaste i bele čipke, sa dva reda ogromnih preveza na grudima i sa rukavima, koji su od lakta i sami bili čitave suknje. U kosi je imala veliku perušku, pričvršćenu biserima, a pod bradicom široki, plavi šeput. Pod levim ramenom beše natakla kitu cveća. Vrat joj je bio sav naboran, a na levoj strani razgolićenih grudi, videla joj se duga, modra, tanka, krivudava žila. Vrlo velike dojke smetahu joj, pa ih je bila podavila i utegla, zajedno sa celim grudnim košem, tako da su dobile, iako plitak, ali još dopadljiv oblik. Mahala je neprestano lepezom po kojoj behu išarane tičice i jaganjci, a u čijem je dršku bio učvršćen mali sat. Prsti su joj bili čvornovati, a ruka izukrštana debelim žilama.

Razrogačenim očima gledao je Vuk Isakovič sve to, pogledom uprtim u njeno ostarelo lice sa zboranim podvaljkom i visećom kožom pod ušima, bradicom koja beše vrlo mala i jabučicama crvenim koje su se videle pod belim praškom, rasutim po celom licu, punom crnih, nameštenih mladeža. Nos joj je bio sastavljen od tri okrugla komada, vrha i odebljalih nozdrva, a obrve od dve crte krive i opake, ofarbane. U njenim velikim očima, jedino, ostade još pritajene, tamne lepote, ali su i one bile upale u jame od kožica, kesica, bora, belih krpica i svakojake nečistoće.

Gledajući ga sa podsmehom i ona beše začuđena njegovim krivim stavom, otromboljenim ustima i brcima i pogledom umornim, a naročito joj smetaše što se neprestano premeštao s noge na nogu. I njoj se, kao i drugima, učini kao neko odeveno bure, šuplje i prazno.

Ma da je želela da bude ljubazna, bila je podrugljiva i prezriva, prinoseći ruku pod nos svim tim vojnicima, od kojih je znala lično samo Isakoviča, najstarijeg iz Dunavskog polka, koji je služio njenom pokojnom mužu u Beogradskom gradu.

Dok su joj ostali prilazili, ona je još nekoliko puta pogledala njega, nasmešena, sa jednim kiselim izrazom zadovoljstva i čuđenja.

Nekoliko puta još, ona ga pažljivo odmeri očima, od glave do pete, dok je on privodio i predstavljao oficire, zbunjen, sa jednim užasnim osećanjem praznine u sebi, slušajući njen glas i tih smeh, sav ohlađen, leden do kolena, a sa krupnim grašcima znoja na čelu.

Obrativši se, međutim, svome sinu, princu Karlu Evgeniju, koji stajaše zadivljen iza nje, pred svitom dama, dvorjana i kirasira, i sam pod belom napudrovanom perikom, povezanom crnim šeputom, sav u čipkama, sa ratničkim oklopom, Princeza Mati reče glasno, tako da su svi mogli da je čuju: »Pogledajte ovu gospodu. Verni su i časni ljudi. Služili su pod zapovedništvom moga pokojnog muža, i kao što oni vazda behu odani i privrženi njemu, tako im je i on darivao uvek svoju ljubav i uvažavao ih.«

Princ, igrajući se, levom rukom, lancem od sata, zagledajući minijature, amorčiće, mitološke boginje i cvetove, podiže, desnom, krilo svog kaputa, osetivši da ga je Majka dovela u nezgodan položaj i da bi trebao nešto da kaže. Vide kako svi gledaju u njega i ne mogaše da izusti ni reči.

Srećom Princeza Mati prekinula je svoj govor samo za trenut, da odmah zatim nastavi, zagledana, tronuto, u Srbe: »Ovaj dan računam medu najsretnije dane svog života, jer mi se dade da još jednom vidim one koji su bili uvek i u svim prilikama naklonjeni nama i verni«. Zatim je počela da suzi. Nije mogla da se uzdrži od plača, misleći na ono doba što ga je provela u Serbii, kraj svog muža.

Navikli da se u svemu upravljaju prema komandantu, njegovi oficiri posmatrali su Isakoviča i sad, tim pre, što se nešto šaputalo u puku o njegovom poznanstvu. Oni nisu bili nimalo u prijatnijem položaju od njega, iskićeni, iščetkani, namazani, utegnuti u nove kajiševe, tako da su cvrčali pri svakom koraku i pokretu. Pod sjajem stotinu i stotinu sveća, njima se činilo da ne mogu sakriti trag svih dosadašnjih kiša na sebi, noći prospavanih po selima i pod kolima, nekoliko nedelja barusavosti, nečistoće, i nehata. Nesigurni po uglačanom patosu, bili su plašljivi pod polugolišavim kipovima, postavljenim baš po uglovima, kuda su oni mislili da se sklone. Učtivi dvorjani, sa mirisavim, začešljanim glavama, svilenim cevanicama, dugim kaputima od velura i tankim kao prut mačevima, koji su im predlagali kockanje, behu im isto tako čudnovati, kao i dvorske dame, koje su ih pitale kako provode noći pod vedrim nebom. Dame sa čitavim žbunjem kose, cveća i perja na glavi, prefarbana lica, razgolićenih grudi i širokih sukanja, zbog kojih su oni, obilazeći ih, morali da se čuvaju da ne obore gveridone, sa vazama od alabastra.

Utegnutima i oznojenima, nespretnima kao i njinom starešini, veče im je prolazilo teško i mučno. Držeći se na okupu, sve jedan do drugoga, oni su se klanjali, smešili, objašnjavali zajapureno i uslužno, gotovi da pobegnu. Mnoga prijateljstva, pobratimstva, koja se behu u puku sklopila, očvrsnula su to veče, na opštim mukama.

<< 30 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (31)

>> 32 >>

Objašnjavajući reči mladoga Princa, dvorjani pokušaše, po naredbi, da im rastumače poseban, nezgodan položaj Virtemberga, u celom tom ratnom zamešateljstvu, oko prestola njinoga cesara, koji je uz to još i žena, i da ih oduševe za boj, veličajući prijateljstvo Virtemberga i Srba, zaliveno krvlju i značajno iz više razloga. Naročito zato što će proneti slavu Srba širom sveta i što je takva volja Božja. Spremajući se da se kockaju Isakovičevi oficiri, međutim, nisu bili ni najmanje razdragani svim tim slavopojkama. Kapetan Antonovič, najbogatiji među njima, koji je znao karte u prste, pričao im je unapred kako će se varati pri kartanju i opomenuo ih da se čuvaju osobito žena, koje će im sesti uz koleno. I tako je mnoga lepotica, željna sasvim nečeg drugog od njih, uzalud sedala Ijubazno u njihovo društvo, krijući svoj smeh iza lepeze, a trepćući očima, jer su je oni primali kao od bede, stiskajući grčevito jednom rukom karte, drugom svoje kese, dovikujući pri tome jedno drugome, srpski, dosetke na račun ostalih, spokojni što ih niko razumeti ne može i što ih niko nadmudriti neće. Što se pak veza Virtemberga i Srba tiče, o tome su imali svoje dobro mišljenje, psujući kroz zube i Virtemberg i sve u Virtembergu.

Pa ipak su zaslepeli i obnevideli od vampirskih plamenova sveća, u srebrnim svetnjacima, od svetlucanja ogledala, crnih, lakovanih stočića, rezbarija, mramornih ognjišta i svilom prevučenih banketa, tako da zaželeše sami da gube, polaskani i poneti sred toga sjaja i mirisnog tiskanja razgolićenih žena, željni da se istaknu, da se pokažu vrlo bogati, dobroćudni, i Ijubazni, najbolji, vrlo važni. Natičući se, počeše jagmiti za kartama lepših dama, zasuti pudrom i mirisom, žvaćući šećerleme i trpajući u čakšire maramice i vlasi lepotica, dobivene pod stolom za uspomenu. Uzalud im je kapetan Antonovič dovikivao deleći karte i kupeći zlatnike, oni su se bili najposle otkravili i raspoložili, gurajući stočiće i Ijuljajući se po foteljama, tako da su prštale kao orasi.

Kada se posle raskriliše vrata i kad ugledaše veče u vrtu, što je prilazilo stepenicama terase, svojim dugim senkama, ošišanim drvoredima, zelenih grana i dugih praznih putanja, na kraju sa nekim belim stubovima, oni se rashladiše vetrom koji se jedva osećao, prijatan i lak, i nebom što beše celo jedne boje, blage i vodnjikave. Lomni kao ono staklo velikih otvorenih vrata, što im je bilo na domaku stola, tanko, trošno, gotovo da pukne i da se rasprsne, pod iznenadnim pritiskom laktova, štapova, mačeva i nameštaja, ne pomisliše, nijedan, da su već blizu smrti i da ih kroz koji dan možda već neće biti, kao ni tih šarenih ukrasa što su bili, njima u čast, izvešani po dvorani, načinjeni od pozlaćenog papira, cveća i stakleta. Nijedan jedini od njih ne pomisli da ne ostavlja za sobom ništa, večnog, mirnog i lepog, kao to veče nad vrtom, puno neizmernog broja života, koji su se stišali, da se u zoru ponovo probude, nego samo kožu dlakavu i jednu smradnu lešinu, kao i ti hrtovi pred njima, a tamo, kod kuće, u blatu i bedi, neke srodnike koji će ih neko vreme spominjati. Kad ih Isakovič opomenu da se praštaju, oni su srdito želeli da ostanu. Neko vreme, u blesku ogledala, njima se učini kao da sede na nebesima, među zvezdama, na sjajnim mlečnim putevima, njihajući se lako. Na svom putu ludom, posle prašine što im je punila grlo, nos i usta i ostajala u brazdama njihovih lica, posle neprekidnog prelaska preko brda i reka, kroz bare i plotove, zaseoke i voćnjake, dvorišta i guvna, njima se učini sad da su u nekom drugom svetu, gde se povijen u svilu sedi, nepomičan, stolećima, pa samo gleda večeri i vrtove, divne česme i vanredne lepotice, zanosne, mirisne, među zidovima i stvarima od ružičastog drveta, tuja, svile i kamenja, tako da je za večernje nebo, za najlepše nakite, za božanski zaokrugljene grudi, za tišinu, zaborav, dovoljno samo ispružiti ruku, među tim mesečinom obasjanim ogledalima.

Gubeći pri kocki, opkoljeni damama, oholi jer im se ukazuje svaka pažnja, oni zaboraviše za trenut sav svoj put i sve svoje tegobe. Kao da nisu ušli u taj svet samo na nekoliko časova, možda pred smrt, nego kao da sve to pripada njima, a svi drugi da se tu zatekoše samo slučajno, oni su bili sretni. Očarali su pratnju Karla Evgenija, rasipanjem novca, lepotom i veselošću, posle prvog natezanja i nabusitosti pri sedanju za stolove.

Neki od virtemberških kirasira počeše igrati sa lažnim kartama, a neke dame počeše ih nagovarati da iziđu u vrt. Pred rastanak, raspoloženje beše vanredno i Princeza Mati bila je zadovoljna svojim štićenicima.

Pa ipak, kraj sveg bučnog razgovora i raskalašnih došaptavanja, kockajući se, smejući se, oni su, skoro svi, tražili pogledom Isakoviča i pratili ga svud, kuda se po dvorani kretao, gazeći pažljivo za ogromnim šeputima i prevezima Princeze Matere.

Znali su da su čuveni sa svoje muške snage i bili su oholi što i tu slavu pronose po nemačkoj carevini. Znali su da je Isakovič bio Ijubimac, kao i ceo Dunavski polk, na dvoru Aleksandra Virtemberškog, pa su sad čekali, kao na neko čudo, da vide: je li ostao kod Princeze nezaboravan? Bilo im je žao da se u tim nadama prevare. Srditi što moraju da napuštaju lepo društvo, oni su, i kivni i zadovoljni, gledali kako ga se Princeza kloni i kako i on biva sve teži i tiši, sve umorniji.

U stvari, Vuk Isakovič klonio se i sam Princeze Matere, ma da ga ni ona nije tražila. Klonio se da joj ne mora gledati u lice i da joj ne mora stati blizu. Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani razrogačenih očiju i kao bezuman, očajan što je i ovo morao da preturi preko glave, želeći neprestano da se sve to, što pre, svrši. Zato je, pri polasku, stajao pred njom prilično nehatno.

Princeza Mati iznenada izjavi da bi želela da vidi njin logor i Vuk Isakovič obeća joj da će sutra, ujutru, sve biti uređeno i spremno, pa neka dođe. Ona mu, još jednom, umornim osmehom, u kome beše mnogo pakosti, reče da će mu poslati nekoliko ovnova i goveda i nekoliko buradi piva za vojnike, a za oficire piletine, vina i zelja, pružajući mu još jednom, pod nos, na poljubac, svoju žilavu ruku.

<< 31 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (32)

>> 33 >>

+++

Tako je eto Isakovič pošao na poslednji deo puta, do male varošice Štukštata, na Rajni, gde su ga već čekali u logoru đenerala feldmaršallajtnanta Johana Leopolda Berenklau, zapovednika celokupne prethodnice.

Na drugoj strani reke bile su predstraže Francuza, koje su i prekodan, ali naročito noću, polako, neprekidno pucale.

Mase austrijske vojske okupljale su se, celo proleće god. 1744. na Rajni, polako i pipajući kao puževi, kroz neprijateljsku Bavarsku i Gornju Falačku, kroz nerešljivi Virtemberg, kroz Baden i Hesen, da udare na Francusku, ne zaboravljajući da im je u leđima ostala strašna i gvozdena Pruska.

Vojvoda bečkog dvora, Karlo Lotarinški, niti je žurio niti je hteo da vodi te mase. On ih je terao kao velika stada, tamo amo, rešen da primi svaku zalutalu ovcu i da pokaže Ijubazno lice svakome ko god se miri, pa ma to bilo i obično selo, ili neka varoš. Ma da je sa one strane Rajne bio njegov zavičaj, zemlja njegove porodice, on se bio toliko navikao da misli austrijski, da je vrlo slabo osećao nostalgiju za lovištima, dvorcima, pa i prestolom svojih predaka. Bio je zadovoljan ženidbom svoga brata Franje sa Marijom Terezijom i predviđao, kao izvesno, da će mu brat poneti i carsku krunu.

Želeo je zato da Francuze ostavi nekako Englezima, pa nek se tuku, a Bavarce sa njinim kontracarem, Saksonce, i sve ostale, prezirao je duboko, još od prošlih ratova. Iskreno se bojao samo Prusa, koji su ga nekoliko puta tukli, ma da je sebe smatrao boljim vojskovođom od Fridriha, samo nesretnijim, finijim, sa komplikovanijim zadacima, i ogromnim rastojanjima bojišta, od Rajne do Šleske, koja je imao da zaseje kostima tako raznorodnih, neukih, glupih vojnika, što ga je, — ne zbog vojnika, već zbog rastojanja, — činilo melanholičnim.

Zamarajući se, tako, putovanjima, po rđavim putevima, od logora na Rajni do Beča i natrag, bio je uvek zadovoljan kad se odmarao u svom talijanskom baletu, ili francuskoj komediji, sklapajući na putu poznanstva i prijateljstva, mireći i zavađajući male dvorove, prinčeve, zemlje i gradove, pismima, darovima, pretnjama i pokretima vojske, ni najmanje ozbiljno.

Imao je pri tome utisak da nikakve razlike nema između njegovih dama i tih dvorova i naroda, okolo u svetu. Kad bi se neki novi saveznik nudio, on bi govorio svojoj pratnji da je započeo ljubavnu igru sa kneževinom tom i tom i da se ona već fraka, da bi mu se bolje svidela; kad bi, pri večeri, pre kockanja, govorio, na primer, o pregovorima sa Saksonskom, spomenuo bi to prosto tako da se Saksonska već porađa, a kad bi mu đenerali ukazali na nezgodan položaj na desnom krilu, sa mogućim iznenađenjima u Vestfalu, priznao bi da će imati teškoća i da će, na žalost, morati da nevinost izgubi i Nasau. Katkad samo, sagledavši, iznenada, iz kola, porobljenu, bednu, osiromašenu Bavarsku, sela, sirotinju, bolesti, njemu bi na svetu postalo neizrecivo dosadno.

Posmatrajući tako države, kao i svoje igračice i tvrdoglave glumice, gledao je da izvuče proleće, ne zalazeći dublje u rat, naročito otkada ga njegov krug, iz Versalja, izveštavaše da Pruska uspeva na francuskom dvoru, da se savez sprema i da godina neće proći bez napada Pruske.

Iz Beča međutim zapovedali su mu sve nestrpljivije da napada i on pri kraju proleća popusti, spreman da vidi bojišta i mrtvace, zapaljene ulice, ubijene žene, kiše, šume, brda, livade, kao i njegovi vojnici, ali sve kao u svom pozorištu, ne dotičući se čistim rukama tih stvari, i čuvajući ton veselosti i uviđavnosti prema Dvoru, boječi se jednako da mu u posao ne umešaju zamenika, grubog i praskavog grafa Baćanija, koji je bio žedan krvi i slave.

Kad je dakle morao da otpočne, kako reče, da igra farao sa francuskim kraljem, pa da ide preko Rajne, što mu se činjaše glupo, uzaludno draženje Francuza, Karlo Lotarinški, usred balova i večera koje beše priredio, pred polazak, izmisli u svom pozorištu jednu igru u kojoj, ustvari, ni on, ni vojska neće učestvovati, nego samo jedna gomila ludaka i nesretnika, koji i nisu ni za što drugo tu.

Krećući svoje vojske lagano, zamišljao je da isturi pred sobom prethodnicu, na pozornicu, u bregove, polja i oblake, pa nek se bije kako zna, dok on to bude posmatrao sa visova s druge strane reke, čuvajući sebe za onog drugog, onog pravog protivnika, koji mu je zagorčao život i koji ga je čekao u daljini, u Šleskoj.

Tako se ulogori, u retkim šumama, na desnoj obali Rajne, ispod Majnca i Vormsa, vojska đenerala feldmaršallajtnanta barona Johana Leopolda Berenklau, strašnoga pobedioca Bavarske, koga Karlo Lotarinški odabra, naročito, za izvršenje upada. Spremna da udari, ta vojska je bila sastavljena iz hrvatskih, mađarskih i srpskih konjičkih pukova i birane graničarske pešadije, pandura i hajduka, kojima beše dodeljen u rezervi, da čeka na iznimne slučajeve, i puk »razbojnika«, svojina barona Trenka, sakupljen u slavonskim šumama.

Karlo Lotarinški odredio je te pukove, jer je morao, a nije mario tu slavonsku vojsku. Rđavo odevena, smrdela je pre svega, a osim toga njom je bilo nemoguće zapovedati. Kretala se po nekim svojim pravilima, koja nikako nije mogao da utvrdi, stizala je kad ranije, kad docnije nego što je računao i činila mu je, uopšte, nepredviđenih teškoća. Jurišala je gde to nije hteo, a bežala je gde se tome nije nadao. I niti je pucala kako treba, niti se povlačila kako treba. Razboljevala se sva, opijala sva, a pljačkala gde god je stigla. Osim toga, ginula je tako strašno, da nikada nije mogao da je upotrebljava u svezi, jer su mu sa njom propadali i zarobljavani najizučeniji i najskuplji pukovi.

Ali ako tu vojsku nije mario Karlo Lotarinški, voleo je baron Berenklau, koji je sa njom upropastio Bavarsku, pokorivši zemlju suparnika Marije Terezije, te postao ljubimac ćesarke.

<< 32 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (33)

>> 34 >>

I on se, sred gomile tih strahovito brkatih, divljih, i masnih, kosmatih vojnika, gadio svog zanata, i on je gubio strpljenje zbog tuča, pijanki i čestih bolesti u toj vojsci, ali je sve to praštao, jer su mu bili prijatniji od svih drugih. Za njih nije trebao da se brine; ni za njinu hranu, ni za njinu obuću. Spavali su mu u blatu, gazili su mu reke, a pešačili dok ne padnu. Niti su znali zašto ratuju, niti su ga pitali o tome, niti je morao što da im objašnjava. Njemu ne samo da nisu činili se neposlušni, kao Karlu Lotarinškom, već naprotiv, polazeći sa njima, imao je uvek utisak da ide u lov, sa psima što ga gledaju ponizno i verno, koje može da napujda da razgrizu sve što mu prepreči put. Okrutan i nemilosrdan prema njima zverski, bio je to zato što je hteo da mu izvršuju čuda, a ne zato što su oni to bili zaslužili. Znajući svega nekoliko reči njinog jezika, on im je kao neka uhoda upoznao dušu. Dražio ih je i mučio, ne samo vojnike, već i oficire, da bi se posle plahovito sa njima mirio. Izmučene, vodio ih je na najstrašnija mesta bitaka i trpeo, posle boja, svu njinu dreku i pijanku. Ne samo da mu nisu činili nepredvidene teškoće, već naprotiv, oni su bili jedini od kojih je tačno znao šta može očekivati. Stizali su kud je hteo i ginuli koliko je predviđao. Njemu ne samo da nisu bili pljačkaši, neobuzdani i razbludni, već naprotiv, činjahu mu se stidljivi i smerni, ozbiljni i skoro tužni.

Nespretni, ma da behu većinom stasiti, oni nisu bili trupa kojom se pokazivao na paradama. Muku je mučio sa njima i na pregledima, pa ipak ih je svaki put ponova iskao. Jer ono što je najviše cenio, kao i svi oficiri koji su služili pod njim, kao i Isakovič, to beše ono poslednje. Oni su se tukli grozno. Oni su klali. Hvatali za grudi, obarali i klali, zadirući rukom u grkljane, cepajući kože i meso kao krpe, prebijajući puškom rebra, ruke i kolena, razbijajući temena kao tikve. Zato je Berenklau, i samo zato, odgovarao oholo na Dvoru, kad bi mu neko podrugljivo rekao: »Vaši panduri« — »da, moji panduri.«

Na zbabanom licu feldmaršallajtnanta barona Berenklau, kao u starog popa, bilo je večito bledilo. To lice se nije nikada smešilo, na njemu je bio ostao trag svega što je svojim očima video, idući ne iza tih slovenskih vojnika, već sa njima u prvom redu, sa mačem u ruci.

Oni su ga u ratu načinili čuvenim, klanjem i pokorom, i on je i posle ostao pri tome. Voleo je rat izbliza, a rat izbliza prijao mu je samo među njima. Iskreno i neiskreno, kad kako, beše Ijubazan prema njima, i pri povlačenju i na maršu, jašući ćutljiv. Proslavljen na Dvoru, mesecima bez muzike, salona i svoje postelje, nije mogao više da zamisli rat drukčije nego tako, sa bezbrojnim ubistvima, grozotama i patnjama koje je gledao oči u oči. Izgubivši strah, počeo je da misli da mora pobediti gde god se pojavi, pa nije više mnogo mario za ratna veća, uputstva glavnog zapovednika i pisma sa Dvora. Dovoljno je bilo da naiđu kiše, ili oluje, ili mračne noći, pa da kreće. Noć je za njega postala obično vreme bitaka i on je polazio u nju, bez mnogo prethodnih vojničkih pokreta, u potpunom ćutanju, sa zapovešću da se kolje i ne daje pardona.

Sama koža i kost, od nespavanja i nejela, sušio se sve više, tako da su mu obrazi bili upali, jabučice koštunjave ispale, a oči sevale kao u pustinjaka. Celo mu se lice bilo u ratovima izdužilo, pod ogromnim čelom, izbrazdanim borama, i pod očnim kostima, koje su kao nadstrešnice bile dignute nad velikim, ledenim očima. Usta su mu, u naslagama zborane kože, bila, kao i zubi, tako neravna, kao neko testere što škripi. Promukao uvek, vikao je ipak jasno i glasno i vojnici, koji su ga zvali »stara baba«, bojali su ga se kao neke veštice. Imao je grozne ruke, od samih kostiju, kojima ih je hvatao, a oblačio se skoro isključivo u crnu svilu i zlatom izvezen somot, navikavši se, preterujući, da se pojavljuje svud u teškim, jahaćim čizmama i u oklopu.

Taj čovek dakle čekao ih je, razmestivši pukove Vuičeve, Horvatove, Vencelove, po retkim šumama, iznad Štukštata, gde ih je pregledao, vežbao i mučio, šaljući svake noći uhode, preko, na drugu obalu, a naročito u Majnc. Isakovič ne samo da nije prestigao, na poslednjem delu puta, ostale, nego je čak zadocnio tri dana. O njemu je Berenklau imao odličnih vesti i iz Engelštata, i iz Graca, i iz Pečuja, od Komesara, koji je o Dunavskom polku napisao, oštrim i cifrastim slovima, dug, vrlo dug izveštaj, sa svima podacima. O oficirima, ljudima, naoružanju, rezervama, spomenuvši osobito pitanje pravoslavlja, tih šizmatika i njinu vernost i odanost Carici, sa mogućim zamršajima u svemu tome.

Đak jezuita, sa vrlo prezrivim mišljenjem o šizmatičkom sveštenstvu, koje je imao u vojsci, baron Berenklau pročitao je sav taj izveštaj olako. Mislio je da se ta pitanja rešavaju posle, a ovde, naprotiv, smatrao je da im treba dati još kojeg kaluđera. Neka im se nađe posle bitaka i na zimovanju, gde su mnogi umirali, tim pre što je uočio kod tog naroda duboku potrebu da mnogo peva Bogu i zapeva nad mrtvima, provodeći čitave noći, posle bojeva, u logoru, u jadikovanju, i pijančenju, uz vatre.

Inače, Isakovič, cenjen u vojsci, dovodio mu je trista biranih vojnika, koje je hteo da upotrebi naročito pri opsadama, i Berenklau nije mislio da mu uskrati čin potpolkovnika, ako ne pogine.

Plan za napad, koji je Karlo Lotarinški smatrao za svoj, imao je Berenklau gotov. Hteo je sa jednim nemogućim upadom s boka, uzevši Majnc, da duž Rajne, uzme Vorms i Špajer, i for Sen Lui, i Štrasburg, pa da odatle udari duboko u Lotaringiju, kuda bi Karlo Lotarinški, sa masom vojske, mogao lagano da nastupa za njim.

Stigavši, najposle, Isakovič zanoći sa pukom, prvu noć, u jednoj šumi, iz koje se videla varošica Štukštat i Rajna, sa jednim rukavcem, koji je Berenklau odabrao za mesto gde će prvo da se udari. A iza njih, u daljini, brda.

Puk odahnu dušom i popada da se ispava, posle tolikih dana neprestanog hoda, u toploj, letnjoj noći, punoj zvezda.

Beše mu kao da je stigao doma. Ista ravan, ista reka, iste baruštine, pesak, vrbaci, a iza njih plava brda. Iz trščaka izletahu rode, a žabe kreketahu i hujahu svu noć.

No tek što poče da sviće, projaha kraj njih Berenklau, kao veštac, i dade zapovest da ih bude i odvedu iza šume, pod neke brežuljke, na pregled.

Svitanje je i tu, kao na domu kod njih, bilo veliko i spuštalo se sa dugih, tamnih brda, na ravan, zaraslu gustom travom. Po vodi je svitalo sasvim tiho, tako da je slabi vetar nabirao površinu reke. Po ustajaloj površini, kao paučinom prevučenoj, zeleni konjici i male muhe, uzletahu jedva vidni.

Sredina Rajne, međutim, nosila je, mnogo brže, neko granje, jasno vidno, dok se druga obala jedva raspoznavala. Medu njenim gustim drvećem bili su šančevi Francuza, sa dva topa.

<< 33 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (34)

>> 35 >>

Pred tom obalom videlo se jedno tamno ostrvo, zaraslo šumom, koje je Berenklau hteo da veže mostom za svoje položaje i na koje je, pre toga, hteo da prebaci, noću, nekoliko ljudi da iskopaju redutu. Inače je njina obala, pred šumom, bila go pesak, gde nije bilo moguće skriti se od metaka.

Gledajući iz šume u suprotnu obalu, nije se videlo ništa, sem drveća i, nad njim, duboke, velike praznine, u kojoj nisu znali čega ima. Ne usuđujući se da istrčavaju više na vodu, oni su, onako neumiveni, podmazivali kajiševe i oružje, točkove i izubijane svoje izgažene noge. Bez galame, na koju inače behu navikli, ređahu se sad, u blizini neprijatelja, u duge redove, izlazeći iz šume, pospani, nesigurna hoda, zakopčavajući jedan drugog s leđa, padajući u polumraku preko panjeva, natičući duge noževe na puške.

Kad svanu, iza brežuljaka, kod nekim posečenim vinogradima po kojima su trčkale tekunice, poređaše se, u potpunoj tišini, na poluglasne zapovesti svojih starešina, ma da se odatle već ni njihova vika, preko, ne bi jasno bila čula.

Osluškivahu ševe, zagledani u neobične krovove Štukštata, sa puškama zemlji uprtim, ne smejući mnogo da se premeštaju s noge na nogu, da prašina ne bi ušla u namazane cevi. Sve dok Isakovič ne stiže, nameštahu ih, zagledahu im u torbe, pregledahu im oružje, handžare, pištolje. Kad Isakovič dojaha, oficiri zauzeše svoja mesta pred pešacima. Isakovič je bio u novom novcatom odelu, od crvene čohe, sav podnaduo pod nataknutim klobukom i strahovito izbrijan. Njegov Arkadije brijao ga je, to jutro, opako. Vodio mu je na uzdi drugog konja, jednog belca, sa kojim se seiz uvek svađao, sedeći vrlo nesigurno, neispavan i neistrežnjen, na svom konju koji se vrteo.

Mučeći se čitav sat, Isakovič ih ispravljaše, jašući duž redova, uzimajući nekoliko puta »pred persi«, dok ih najzad dobi baš kako treba, u dva reda, prava, prema zastavi. Tada im zapovedi da se ne miču više i dozvoli im da protegle katkad samo jednu nogu. Tako su stajali i čekali skoro četiri sata, ma da je pregled bio zakazan odmah. I Sunce beše već sinulo, a Berenklau još nije stizao. Ne zato što je zadocnio, već što se dugo zadržao na svom svakidanjem pregledu i osluškivanju druge obale, jašući uz vodu.

Najposle se pojavi iznenada, tresući se na konju, u pratnji nekoliko đenerala, oficira i musketara, i, jedva i pozdraviv Isakoviča, naredi da puk vežba. Isakovič mu pokaza prvo uzvik imena Marije Terezije, zatim pozdrav u njegovu čast sa zastavom i vikom njegovog imena i titule, koje su vojnici, kraj svih kazni, nehotice, izgovarali Renbeklau, uz gromko »vivat«.

Zatim mu pokaza, pustivši puk pravo na njega, trčeći korak sa nožem u zubima, od kojeg se đenerali uzvrpoljiše, a Berenklau od milja naježi. Zatim kako bi pucali u tri reda. Najposle, razne pokrete i dešaržiranje.

Feldmaršallajtnant baron Johan Leopold Berenklau, jašući sa nogama tako dugim da je izgledalo kao da njima grli konja oko vrata, poče da pregleda ljude, pričajući svojoj pratnji bitke, što je bio znak najviše razdraganosti kod njega. Zatim reče Isakoviču da mu se javi po podne, i zapita ga znaju li ljudi da veslaju, prolazeći pri tom, neprestano dalje, pozdraviv zastavu.

Baš kad je, međutim, zadovoljan, na veliku radost Isakovičevu, hteo da ostavi puk, koji stajaše nepomičan i kao skamenjen, okrete se iznenada i namršti se, našto se i Isakovič trže.

Arkadije, koji je vodio konje za njima, pazeći da im ostane u potiljku, počeo je da ih optrčava, klimatajući se tako da je, u opštoj nepomičnosti, to moralo da padne u oči.

»Koga vraga radi taj čovek« — reče tiho Berenklau, kome je bilo stalo da prva smotra prođe što veličanstvenije, gledajući netremice u slugu. Isakovič, kome je isto tako bilo do toga da smotra prođe što lepše, ne odgovori, već zaneme.

Arkadije, drmusajući belca, vide namršteno lice pred sobom i pokuša da umiri konja, kome je, i inače govorio mazeći se i šapućući. Oseti međutim da klizi, zajedno sa sedlom, držeći se očajno za grivu. Bio se napio kao i svake noći, od žalosti da će možda ko god iz puka poginuti, uskoro, i da će ginuti i ostali, pa se tek sad treznio, od muke i straha.

Kad Berenklau dreknu na njega, njemu se smrče i učini da sanja, videv koliko se zlo događa zbog njega i kako baš on sve unesrećuje. Već sav trezan, previjajući se od bola, iz petinih žila upe da ne padne sa sedlom, čiji kolan beše popustio, uhvativši najposle za rep konja, koji se vrteo.

Berenklau ga gledaše Ijutito, ne znajući da je slugi gvozdena uzengija, pri tome, ušla u meso, iznad članaka, pa zatim potera konja kasom, pred đeneralima, oficirima i musketarima.

Pošto je morao da jaše za Isakovičem, koji je pratio zapovednika, pokasa i Arkadije, mučeći se na konju koji htede da ga zbaci. Hladno mu beše i znoj ga probi, od bola, dok je očima obuhvatao brežuljke i vrbake, uspevši jedva da se uspravi. Zatim, razmišljajući šta li mu je to Berenklau na nemačkom doviknuo, sav preneražen, posmatrajući švapske đenerale i oficire, opsovao im sa tužnim izrazom lica, u sebi, oca.

Puk je međutim, ravnodušan i umoran, polazio natrag u logor, u šumi.

Ali kad projahaše između dva brežuljka, iznenada, ukaza im se šumovita, druga strana Rajne, sva obasjana Suncem, u daljini sa siluetom Vormsa, pod brdima. U tom trenutku Francuzi pripucaše na njih i oni svi obodoše konje, sem Arkadija, koji ču zviždanje metaka, ali se zagleda, sa konja koji je drhtao, u sunčan, širok vidik s one strane vode.

Pri idućim pucnjima, međutim, odjaha konja da ga umiri i skloni, jer konj beše stao kao ukopan. Videv da je sam na brežuljku, sa konjima, on poče šaputati svome, a drmusati drugog i pogleda još jednom preko reke, spazivši na drugoj obali francuske predstraže. U želji da spase konje, pomisli da se vrati, pod drugi brežuljak, do nekog drveća, pa da tamo vidi šta će i kuda će. Potrča sa konjima, ali opet leže kad ga meci zaokupiše, udarajući u zemlju oko njega. Čudio se tom iznepadnom pucanju i divio se, da ga opaziše. Onako mamuran, kivan, kao malo pre na ove, ustade da vidi te druge, sa one strane reke, i opsova im, u sebi, dete francusko.

Tako i pogibe, ustajući malo docnije i po četvrti put, da bi poveo konje, probijenih creva, uhvativši se za kajiš, mrmljajući sebi samom, već u nesvesti, bolno:

»O Bože, o Bože«.

Još iste noći Berenklau poče da gradi most do ostrva i tamo pogiboše još jedanaestorica, a sedam ih se rani.

Tako započe, bez nekih naročitih priprema, da gine i umire Podunavski polk, na Rajni, nit znaš zašto, ni krošto.

VII - TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM POGINU, ZAKORAČIVŠl U PRAZNINU, PO TUĐOJ VOLJI I ZA TUĐ RAČUN

Cela kampanja po Loreni, u kojoj se borio, na čelu vojske, sa svojih trista biranih vojnika i blagorodni Vuk Isakovič, svršila se za nekoliko nedelja. Predvoditelj prethodnice, feldmaršallajtnant baron Johan Leopold Berenklau, uzeo je, prepadom, šančeve oko Majnca, pa mu se i varoš predade. Karlo Lotarinški tad pređe Rajnu sa ostalom vojskom. Posle tri dana, izmenivši svega nekoliko metaka iz pištolja sa francuskim husarima, uđoše i u Vorms, a po kiši, pod provalom oblaka, da ne ispališe nijednu pušku, u Špajer. Posle tri dana odmora utaboriše se pod gradom Svetog Luja i tu im zagusti. Kanonada je trajala danima, bombe su padale u logor, Francuzi zagatiše reku, te se razli i poplavi kola, konje, topove, tako da se umalo ne podaviše, u blatu. Pošto nisu uspeli da osvoje na juriš grad, oni ga zaobiđoše i dođoše pod Štrasburg, baš kad je tamo došao i francuski kralj.

Tu se onda učini primirje, ali zamalo, pa se opet počeše tući sa francuskom konjicom, dok ih ne odrediše da prodru dublje u Elzas. Napadoše na Cabern i gadno izgiboše po ulicama gradskim, dok je Trenk sa svojim hrvatskim pandurima klao, hvatao, u zasedama, po obližnjim šumama, čitave gomile preneraženih, neprijateljskih oficira i vojnika.

No tek što behu pošli, dublje, u neprijateljsku zemlju, potisnuše ih. Oni potegoše natrag, žurno, na Rajnu, pa je pređoše kod sela Dajnhajma, spalivši mostove za sobom. Karlo Lotarinški žurio je u Češku, jer Pruska beše zaista počela rat.

Pri napadu na čelu vojske, ostadoše sad poslednji, u zaštitnici, i dođoše iznemogli i bolesni do Šerdinga, na Dunav, gde su saznali da će zimovati u Gornjoj Falačkoj, i gde dočuše da su poumirali mnogi od kumova, ujaka, stričeva, i u drugoj vojsci, u Češkoj, u logorima kneza Atanasija Raškoviča, polkovnika varadinskog.

Sve to prošlo je tako besmisleno da se Vuku Isakoviču činilo jednako kao da postoje dva Vuka Isakoviča; jedan koji jaše, urla, maše sabljom, gazi reke, trči po gunguli i puca iz pištolja, idući prema Majncu, ili zidinama Lujevih utvrđenja, koja su se jasno ocrtavala nad vodom, dok ubijeni padaju i ostaju na zemlji. I drugi koji mirno, kao senka, korača kraj njega i gleda i ćuti.

Pošto nije znao namere feldmaršallajtnanta, živeo je i spremao vojnike od danas do sutra, tako da su ga kišovite noći stizale bez opreme, a duga logorovanja bez šatora i preobuke. Pitan je za savet, ali samo u poslednjem času, pred boj, i nije imao ni pojma o tome na koju će varoš napadati, ni kuda će posle krenuti. Ne znajući ni zašto se biju, ni s kim se biju, ni za koga se biju, ili ne razmišljajući o tome, Isakovič je gazio po bojištima kao i kad je išao drumovima, gojazan, težak, sa potpunim odsustvom shvatanja na duši. Kad mu ni posle prvih pobeda, ne dadoše za potpolkovnika, prestade i da se brije i doteruje, tako da mu nokti izrastoše i da kod Štrasburga iziđe pred Karla Lotarinškog, kao pravi, podivljao medved.

Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli mu se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući sebe samog, u sebi. Krivonog, navikao da jaše, spade s nogu, odmah u prvim bitkama. Noge mu se podnaduše, cevanice očvorugaviše, koleno, gde ga, pred polazak, beše udario konj, sasvim mu otvrdnu. Trbuh mu se beše opustio, kao i obrazi ispod uveta, a oči mu se behu zakrvavile. Prosedeo davno, u početku tek koliko to žene vole, počeo je sad i kosu da gubi; vlasi mu ostajahu na prstima kad bi zorom, pri umivanju, izvlačio glavu iz vedra. Pomodrelih usana, počeo je teško da diše, a bolove u stomaku snosio ie već kao nešto neizbežno posle jela, našto se beše navikao. Drhtave mu postadoše ruke i smešno tužan, kao gusan na ledini, stajao je često, među belim šatorima, u poljani, raskoračen, nakrivljene glave i očiju, gledajući na nebo.

Toliko se beše smirio, posle onog što dožive u Virtembergu, da je sa svojima jedva i govorio; pa i kad je govorio, zborio je nekoliko reči.

»V čest i slavu našego polka potruditsja nahraniti familije sirotih, na sopstveno iždivenie moje, da budet za pominanie imena moego« — reče pred Cabernom, pri povlačenju, šaljući ga u izviđanje, u varoš, sa nekoliko konjanika, kapetanu Antonoviču. Kad mu ovaj međutim, videvši ga oronulog i brižnog, potavnelog, reče, misleći da će mu time učiniti prijatnost: »Dužan jesam i budu i ja darovati što za pominanie imperatorke ...« Isakovič ga prekide ljutito, proderavši se: »Sladost bogatstva um vaš, Antonoviču, vozvodi sueti suetstva. Proidu, izčeznu vsja zemnaja blaga i slava carstvujuščih. Ako žalostan, k grobu približihsja, vinovnik žalosti moje nije ćesarka carstvujušča, nego črevo moje bolestno. Poidite« — dreknu na njega, okrenuvši mu leđa.

Probuđen da je tako, činjaše mu se katkad, iz svoga sna, iz sna koji mu traje već više od desetinu godina, iz sna u kome je nemoćan i uzaludan, ali jasno vidan i shvatljiv samom sebi. Ne znajući celu strategijsku zamisao Karla Lotarinškoga, kao uostalom čak ni sve razloge rata, on nije pitao ni za imena đenerala koji su se pojavljivali i vraćali u pozadinu, ni za imena varoši što su se ukazivale pred njima, svetle, u zori, ili zapaljene, posle bitke. Kao što nije osećao Prusku, u zaleđu, tako nije znao ni gde je Lorena, pred njim. Hoće li, posle njinih pobeda, Marija Terezija uspeti da kruniše svoga muža u Nemačkoj, bila mu je šesta briga, kao i njima njegovo proizvodstvo za potpolkovnika. Mesto rata u kom je učestvovao, on je pamtio to svoje hodanje tamo amo, kao neko besmisleno tumaranje kroz vrele, letnje noći i kišovite dane, ne zapažajući stanje utvrđenja, položaja varoši, raspored vojske protivnikove, već samo padine bregova, obale reka, bagremove, promenljivost nebesa, proletnih, letnjih i jesenjih dana. U potpunom osećanju sna, prošao je kroz te razne tuđinske države, i ceo svet taj od Rajne, vrativši se, u poznu jesen, na Dunav, sa istim osećanjem neprekidne prolaznosti i uzaludnosti. Obradova se pri glasovima da će preći preko brda, u Češku, da se tuče protiv Prusa, u okolini Heba, otkuda beše, nedavno, Raškovič preneo telo despota Đurđa Brankoviča, izmučenog i, kako se u polku govorilo, otrovanog.

<< 35 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (36)

>> 37 >>

Sažalivši se, više nego ikad pre, na svoje vojnike, nije imao na kome da iskali svoj gnev i gorčinu, što se sve dublje upijahu u njegovo telo. Čekanje, mesecima, na čin potpolkovnika, načinilo ga je grozničavim i on je, sad, jasno video bedu i ostalih. Odrpanost vojnika, smrad ranjenika koji nisu odnošeni, već su, po svojoj volji, ostajali kod puka, sav nehat, kojim su ih bacili pred topove. Duž cele obale, sve do vojnika Ivana Horvata, dobio je svega jednoga lekara, da vezuje rane. Potpolkovnik Arsenije Vuič, koji je predvodio dva puka, slao mu je svaki čas oficire da zajme novaca, jer su ga pljačkali, pri nabavkama, a za vreme primirja počeše im vešati vojnike uhvaćene pri krađi ma samo i jedne jedine glavice kupusa u polju.

I ne samo on, već i njegovi oficiri, pa čak i vojnici osetiše nešto što ih činjaše lomnima, tako da su se gegali posle bitaka, kao kroz san. Ne samo da nisu znali gde se biju i zašto se biju, već nisu znali da nauče, za paradu, ni ime svoga zapovednika, ma da su morali to da vežbaju i za vreme marševa. Dve hiljade grla, kad bi ih poređali u četvorokut, deralo se, kraj svih batina, za vreme celog rata, za glasnom vikom oficira, ponavljajući: »feldmaršallajtnant, feldmaršallajtnant, baron, baron, Johan, Johan, Leopold, Leopold, Berenklau, Renbeklau, Berenklau, Renbeklau.«

Pa i bitke ostadoše u sećanju Isakovičevom bez smisla i bez veza. Sećao se tako i noći pri prelasku preko Rajne. Berenklau je tri dana tumarao sa njima, po šumama iznad Štukštata, prilazeći Rajni. Došav u logor, obukao je odelo prostoga vojnika i poveo ih tiho, obalom, kroz žbunje u šumu. Privodio ih je vodi, kao zveri u mraku, i ležao sa njima u pesku, ispod lišća i gustog granja. Osluškivao je i uhodio suprotnu obalu, otkuda se čula graja i dovikivanje Francuza. Tople, letnje noći bile su pune buba što su milile po njima i trava, koje su izazivale svrab u nosu i ušima, a ruke i košulje behu im, u zoru, pune mrlja od crvenih, zgnječenih, divljih plodova. U mraku, dešavalo se da iznenada nagaze na rupe, pune vode, i upadnu u baruštine, pune žaba, tako da se posle dugo čuo prigušen smeh ostalih. Puževi su im padali za vrat i lepili im se uz obraze i ruke, kad su spavali.

U mesečini, posle ponoći, morali su da leže nepomično, da se ne bi odali, dišući jedan drugome u blatnjave opanke i oštre noževe, ne mičući glavom. Tada se pred njima videla, jasno, šumna reka što je oticala, lagano valjajući i vrteći panjeve i granje, prebacujući ih katkad na drugu obalu, gde su to Francuzi dočekivali pucanjem iz pušaka. Nad šumama, mesečinom obasjanim, bila je tada potpuna tišina, tako da se katkad čuo lavež pasa čak iz Majnca. Vlažni, ohladneli jutrom, dočekivahu dan, kao zalepljeni u blatu, osluškujući kako, u visini, detlići kucaju. Jasno su raspoznavali vojnike, u šančevima, na drugoj obali.

Berenklau je katkad dizao dreku sa njima, tako da se Francuzima činilo kao da premeštaju logore, tim pre što su i vatre palili, vikali neobuzdano i udarali u doboše.

Pošto mu se činilo da je neprijatelja dovoljno zbunio, Berenklau dočeka najposle jednu malo tamniju noć i priđe sa njima Rajni, nedaleko od Majnca. Dogovoriv se, pred zoru, sa Isakovičem, o prepadu, on se udalji da nađe čamce.

Dok su vojnici ležali, u nekom šumarku, Isakovič siđe pred njima u pesak, na vodu. Vide zvezdano nebo, vide šume, na drugoj obali, dva mala ostrva nasred vode što su se crnela. Bila je potpuna tišina. Osećao je kako mu vlaga probija do prstiju, u teškim čizmama za jahanje. Jednim pokretom pleća, umornim, ali vrlo prijatnim, zbaci ogrtač, koji mu postade težak i oseti kako je još hladno. Dižući pištolje do vrha nosa, još jednom pregleda fišeke, pa ih opet zakoči, zatim izvuče sablju, odbacivši daleko, pred vojnike, korice. Lagano, inače nepomičan, zasuka desni rukav i, ma da je bilo hladno, oseti kako je prijatno što je razgolitio maljavu ruku, skoro do lakata, jer mu je telo bilo vruće.

To je taj jedini trenut, koji mu beše, i pre, uvek, najmiliji. Trenut kada mu se činjaše da zgrčene prste ne bi mogao da odvoji, ni silom, sa balčaka, toliko bi ga stegnuo. To je bilo to nadimanje tela, slađe od svih uživanja, kada mu se činilo da prestaju svi bolovi i sve bolesti i da se ispravlja, toliko da bi mogao da zadrži tu reku, da iščupa drveće, da raseče oblake.

Ču kako se vojnik tiho dovuče do njegovog ogrtača i kako ga diže, zatim primeti kako se čamci pojaviše iza malog ostrva. Vrativši se vojnicima, on ih žurno povede kroz retku šumu, niz vodu, do Berenklaua, koji ga je čekao kod čamaca.

Niko ne progovori ni reči.

Bilo je dvanaest velikih čamaca sa veslačima i Berenklau odmah skoči u prvi.

Čim se čamci napuniše, kretoše niz vodu, prebacivši se uz mračnu obalu ostrva nasred reke.

Tek je počelo da sviće, i nije se videlo još ni na pedeset koraka.

Nečujno protekoše kraj granja ostrva i pojaviše se, iznenada na sredini reke, u matici, koja ih zavitla. Dva prva čamca se nasukaše na pesak. Isakovič vide još, kako se Berenklau podiže u čamcu i da vojnici poskakaše u vodu, da čamce oslobode, zatim odmah utonu u polumrak, primetivši da su blizu suprotne obale.

Deset čamaca se jedva čujno zari u pesak i vojnici počeše iskakati na obalu, zgrabivši puške u ruke, pretresajući žurno puščani prah i upaljače, uzimajući, zatim, noževe u zube.

Francuzi ih sve dotle ne behu primetili.

Tek kada se Isakovič i nekoliko vojnika pojaviše na gudurama obale, dreknu jedan od neprijateljskih vojnika preneraženo. U istom trenutku beše stigao i Berenklau, sa ona dva zaostala čamca, i kroz noć se prolomi ritmičan urlik: Ma-ri-ja, Te-re-zi-ja.

Prasnuše puške i otpoče jedno ludo groktanje pištolja, pušaka, strahovita dreka i urlikanje. Isakovičevi vojnici počeše da uskaču u šanac, sa nožem u zubima, razbijajući glave.

Kroz pola sata, dok su oko njega ranjenici padali na zemlju i previjali se od bolova, umirući, Isakovič beše, sa nekoliko vojnika, već izbio na glavnu ulicu varoši, zakrvavljenih očiju, oznojen, zadihan, oslanjajući se o zidove kuća, krvavom svojom sabljom, dok su vojnici oko njega pucali u mračnu i praznu ulicu, nad kojom se skoro dodirivahu dva reda crnih, čađavih, oštrih krovova, napuštenih i nepomičnih, među kojima se video tanki mlaz zaplavelog neba i, na njemu, zvezda Danica.

<< 36 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (37)

>> 38 >>

***

Tako je bez neke naročite radosti, ali i žalosti, propustio izaslanstvo što je tražilo barona Berenklau, da mu preda varoš i jedna kola, na koja behu natovareni mrtvi, koji su mlatarali viseći rukama i tresli spalim nogama.

Tako je, bez ikakvog zadovoljstva, čuo da vojska prelazi za njima i da je most već sagrađen. Tri dana, dok je Karlo Lotarinški prebacivao vojsku, proveo je u spavanju opivši se.

Dva lica mu se javljahu, u snu, dve glave koje beše rasekao svojom rukom. Iščezavajući iz njegovog sećanja, pojavljivahu se iznad njegove svesti, još nekoliko dana. Kad se sasvim počeše gubiti iz njegovih misli, javiše se krvava, za trenut, okrugla i nejasna, u crvenim lubenicama, kojima su se tih dana on i vojnici hranili, rasečenim na pola.

Pohvaljen za napad na Majnc, Isakovič je ostao, i u blatu pod Vormsom, na čelu prethodnice. Za svakog svog vojnika dobio je od Karla Lotarinškog po jedan srebrni florint. Taj novac je razdelio vojnicima, uz prikladan govor o Velikomučeniku Caru Lazaru.

Kroz nekoliko dana bio je u opsadnoj vojsci, pred tvrđavom Sv. Luja, gde je očekivao naročiti zadatak: napad na bedeme, pomoću opsadnih jarkova, aproša. To je, kod kuće, pod Varadinom, najviše vežbao.

Grad Sv. Luja bio je na ravnici, sav obrastao biljem, zazidan duboko u baruštinama. Sa jedne strane branio ga je široki tok Rajne i jedan rukavac, a sa druge, tvrdi bedemi i skriveni jarkovi, puni vode.

Noću je uokolo bila strašna zapara, u blatištu, prepunom komaraca, a danju potpuna tišina u travuljinama, nad kojima se tek retko video po koji jastreb ili jato vrabaca. Da nisu padale bombe, Isakovičevi vojnici zaboravili bi bili gde su, misleći da vežbaju pod Varadinom.

Ukopani u zemlju, oni su noću lelekali uz gusle, poduprvši leđima zemlju iskopanog jarka, koja im je ronila za vrat, a spustivši noge u baru, među trskom, po kojoj su skakale žabe.

Pevali su, jer mnogi izgiboše i jer se mnogi porazbolevaše. Oplakivahu mrtve i žive, pesmama otegnutim, naričućim, tako dugotrajnim, da je za to vreme neprijatelj sve ređe pucao, da posle, uopšte, sa pucanjem prestane.

Vuk Isakovič beše sebi podigao kolibu od vrbovog pruća i trske, kraj jednog dubokog, tek iskopanog jarka, u kom behu, teškom mukom, smestili dva topa. Koliba mu je bila tako niska da je u nju morao da se zavlači četvoronoške, ali kad bi legao u njoj, na jedan široki, zemljani banak, pokriven pokrovcem, mogao je kroz trsku da vidi skoro celu okolinu grada i sve bedeme, a osim toga i sve svoje jarkove.

Imao je, prekodan, šta i da gleda. Između njegovih jarkova, od dosade, kad bi pucnjava pomalo prestala, njegovi vojnici tumarali su, padajući u bare. Raznosili su glavice kupusa, bundeve, pune šake pasulja, od jarka do jarka, sve dok ih francuske tobdžije ne bi zaokupile bombama. Tada bi počeli da trče, da vrdaju, da zapadaju u bare, u blato, krčeći sebi put, kao prasci, kroz mulj, u koji bi udarali bombe. Za izgubljenim glavicama kupusa istrčavali bi čitavi jarkovi.

U tišini posle, isprekidanoj plotunima i paljbom i grmljavinom topova, Isakovič bi opet, kao u san, gledao u te nepregledne trske, baruštine i bedeme. Videv se opet kao u dva lica, on je prolazio u mislima sav svoj život, proživevši, tako, nekoliko mirnih dana. Koliba mu beše potpuno utonula, među žbunjem, u žabokrečinu, a nad njom je šustala trska.

U nekom polubudnom stanju, što mu se već činjaše kao i umiranje, primao je oficire i glasnike koje mu doturaše Berenklau, sa naredbama i vestima o opsadi. Odličan vođ inače, Isakovič popusti najposle, pošto ga potpolkovnikom ne imenovahu nikako. Ne izvrši nijedan noćni prepad, ne pokla ni one šančeve koji mu behu najbliži, ne uspe pod utvrđenjima uopšte. Rat mu se, izgleda, beše dosadio.

Kad jedne noći Francuzi zagatiše rukavac i pustiše talase Rajne na opsadne jarkove, tako da se konji podaviše, kola polomiše, topovi zaglibiše, Isakovič je u svojoj kolibi mirno spavao. Sanjao je da udaje kćer, što imađaše divni lik i stas Princeze Aleksandra Virtemberškoga, ali iz onoga doba kada beše mlada i ne ovakva kakvu je vide nedavno. Za ćerkom mu iđaše, po snu, najmiliji svetac njegov, kome su i on i brat Aranđel, hteli da podignu crkvu, nad očevim grobom, despot Stefan Štiljanović. Despot ga pogleda blago, zastavši mu čelo glave, govoreći: »Otverstia vižu dveri smerti tvoje, Isakoviču, pri poslednjem izdihani! Žena tvoja s červmi istljeti budet. I gorkost duše tvoje proide. Za dolgi tvoj život tek tvoji potomci obresti budut vo noći blagozračnu Denicu«. Pošto je tako, zaspav kao top, razgovarao u snu sa svetiteljima i anđelima, hrčući, nije se probudio ni onda, kad ga voda prevrnu, zajedno sa kolibom, u duboki rukavac, što je, zapušten, razlivao bujicu preko cele ravni, ispod utvrđenja.

Te noći sva se vojska davila, gazila i jedva je spasla svoje topove. Tek posle nekoliko dana pojaviše se opet logori austrijski pod gradom, ali daleko od zidina, a posle, obišavši grad, odoše pod Štrasburg.

Isakovič, je, pod Štrasburgom, bio još pospaniji. Francuski husari jahali su do njegovih šatora, pucajući mu pod nos, iz svojih dugih pištolja, a njegovi ljudi poklaše svega nekoliko predstraža.

U moru trave, obasjane Suncem, opkopi i zidine varoši, zasađene drvećem, lebdeli su mu pred očima svako jutro. Zagledan u visoke i šiljate crkvene zvonike, on je video nad njima i Ijubičasta nebesa, vlažna od kiše, sa velikim, plavim oknima, na dnu vidika. Pomisli da bi se i tu moglo živeti i jedno veče, kada mu konjanici privedoše neke zarobljenike, podrobno ih ispitivaše, preko tumača, o njihovim oficirima, o raznim činovima starešina, osobito potpolkovnika i polkovnika, sav žut u licu, od nemoćnog besa.

<< 37 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (38)

>> 39 >>

Berenklau, koga je način ratovanja Karla Lotarinškoga dovodio do očajanja i koji je bio svoje predstraže isturio do gradskih zidina, poručivao mu je, po Vuiču, da pokuša, pravo iz logora, prepad, jedne noći, na veliku kamenitu stražaru, na kojoj behu po ceo dan otvorene kapije. Tako je jedne noći, bez volje i želje da se bije, Isakovič, u velikom logoru, razbudio svoje oficire i naredio im da tiho probude vojnike, koji su noću bežali iz logora da pljačkaju kupus i bostan, u baštama, pod gradskim zidinama. I dok su se čupavi i barusavi izvlačili iz šatora, zbijeni u gomile kao neki crni ovnovi, Isakovič pokaza oficirima stražaru, u neizmernoj tišini praskozorja, kao neki daleki kamen. Durbinom, već su se lepo razaznavali stražari na zidinama, pojedine kuće i zelene krune drveća. Nad poljanama je lebdela mlečna magla, što je konjima dopirala do kolena. U logoru niko nije ni sanjao našta se spremaju. Stražari iza šatora, kola, velikih stogova sena i slame, propustiše ga spavajući stojeći, naslonjeni na pušku, kao pastiri na svoje motke.

Isakovič izjaha iz logora, u prazno, zvezdano jutro, na zelenu travu, grejući se u isparavanju konja, do nekog obližnjeg drveća, da osmotri put kojim je hteo da ide. U širokirn, zelenim poljima, u tišini dalekih zemljanih opkopa, nazirao je zid na koji je hteo, još pre no što Sunce grane, da se urlikom baci. Pustivši dizgine, on se osvrnu u sedlu i vide vojnike u jutarnjoj tami, kako se kupe na ledini, oko oficira, puneći puške i pištolje.

Trzajući se na konju, koji je neprestano bacao glavu, i, uplašen od nečeg, ustupao unazad, Isakovič opet oseti tu telesnu slast pred napad, koja mu beše milija od svih drugih. Tiha radost pođe mu opet od petinih žila pa do potiljka, kao jeza, i zato, udariv konja mamuzama, pojaha žurno, klateći se prema vojnicima, da ih povede. Pri skoku konja oseti da iz njega nestaje bolest, što ga je mučila, bol kostiju i zglavaka, i udišući travu, rosu, toplotu hata, udar kopita i tupi ukus gvožđa na sebi, za jedan jedini trenut strese sa sebe noćašnju vrućinu, zaparu od vina, očaja, misli tužnih, pa povika koliko ga grlo donosi vojnicima, zavitlavši konja u krug, pred njima, tako da ustuknuše. Htede im,. po običaju, reći nekoliko reči, pred smrt, i pomisli da im spomene svetoga despota Stefana Stiljanovića, izgrdivši ih najpre što mu noću beže iz logora i skitaju se da kradu po seoskim avlijama u okolini. Tad, iznenada, iz daljine ciknu francuska truba.

Francuski kralj, onako usput, hteo je da poseti, na nekoliko časaka, napadnuti Štrasburg i da vidi svoju vojsku. To mu je uspelo, bez muke, baš onoga dana, kada se, pre no što zora svanu, Vuk Isakovič beše namerio, sa svojim Podunavskim polkom, po nalogu barona Berenklau, da uzme prepadom jednu lakomisleno čuvanu stražaru grada pred kojom se straže ne behu ni ukopale.

Uz iznenadno ciktanje truba, to jutro, francuski pukovi počeše da izlaze iz varoši, sa konjicom, na ledinu pred opkopima, i da se, skoro na puškomet austrijskom logoru postavljaju na drumu, pred velikim šatorima svojih predstraža, u paradne redove, iza kojih se uskoro beše iskupilo i varoško stanovništvo, trčeći, vičući, pozdravljajući šeširom.

Konjanici su jurili po utrini da vide mladoga kralja, oficiri iz obližnjih francuskih logora dotrčavahu, stotine i stotine musketara i žandarma kraljeve garde vijahu se, gore dole, između dva živa zida, nepomičnih četa. Među njima su prošla kraljeva kola, u koja behu upregnuti osam belaca, praćena masom garde, što je poigravala na svojim konjima, isukanih sabalja, osvrćući se i tražeći da ugleda, u daljini, bele i šarene austrijske predstraže.

Topovi iz varoši opališe trista puta, a vojska izbaci tri plotuna.

Isakoviču i njegovim oficirima, koji su sve to mogli videti, i durbinom, i slobodnim okom, polegavši po žbunju, ne ostade ništa drugo, već da se ne pleću u te stvari. Odjahavši konje, oni se ćutke zgledahu, očekujući da im Berenklau pošalje nove zapovesti.

Karlo Lotarinški međutim bio je već sklopio primirje i po logorima Srba otpoče, još istoga dana, dreka uz jeku gusala, lelekanje i điskanje u kolu. Bubnjevi su udarali, a telali vikali zapovesti vojnicima da se čuvaju pljačke, za vreme primirja, jer će se i najmanja krađa zelja ili voća, iz obližnjih vrtova i sela, plaćati glavom.

Tako eto, Podunavski polk, opet, utonu u graju i dreku, među šatorima, raznoseći u svojim razbarušenim kosama vlati slame i sena, mirišući na loj i barut, mažući svoje noge, noževe, puške, fišeke, kajiševe, od jutra do mraka, vežbajući pri tom, pre podne pucanje plotunom, u tri reda, a posle podne paradni pozdrav vrhovnome zapovedniku, pri čemu je ceo puk urlao tačno samo latinsko »vivat«, dok je Karolus izgovarao, i po hiljaditi put, Kalorus, duks, dus, a Lotaringie, Lotragingije.

Razilazio bi se, uostalom, čim bi pao mrak, uprkos svih straža i batina, po okolnim selima, tražeći ma šta da proguta, izmučen i izgladneo. Isakovič je mislio da mora poludeti, ako ovaj i ovakav rat još dugo traje. Kao i Vuič, Markovič, i drugi zapovednici; i on je povazdan čečio pred šatorima Komesara; da nabavi malo žita.

Sa svojim pocepanim šatorima, nešto malo kola u logoru, punom podivljalih pasa, on se stideo od ostalih vojnika. Po najbližim francuskim stražarama, mogao je, i slobodnim okom, da vidi drveće i topove u varoši, stoku što je pasla pred gradskim zidinama i seljake koji su tresli poslednje, neobrane voćke. Ono što se događalo u gradu, ponavljalo se pred njim, kao titranje oblaka, sa uvek istim poljanama, zidinama, stražarama, bastionima i baterijama. Ljudi su tresli voćke, a iza njih je bilo uvek isto šiblje, visoka kudelja i prazan vidik.

Već idući dan obesiše dva Vuičeva vojnika, zbog krađe jabuka. Četa nemačkih konjanika, pop i dželat obilazili su okolinu i vešali na mestu. Pop je ispovedao pred smrt.

Isakovič promeni šator i dade sebi iskopati u zemlji kolibu i pokriti je travom, okrenuvši izlaz tako da varoš ne vidi. Kroz otvor, video je logor svojih ljudi, pun razbacane, istrulele slame i pse. Psi se vijahu, igrajući se, bacajući slamu njuškama u vis. U neizvesnosti, nije se usuđivao da napušta logor, dok su njegovi oficiri odlazili ne samo u druge pukove, već i u lov, i krčme, po obližnjim varošima, tražeći devojke.

<< 38 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (39)

>> 40 >>

Pri kraju leta, u strašnoj zapari, Isakovič je živeo, tako, teškim životom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata neće vratiti. Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin. Bilo je jasno da se vremena turskih ratova više neće vratiti, i da su njegov i Vuičev i Horvatov puk, Karlu šesta briga.

Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je nezimerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja. Svakako da su seljaci bili našli i opljačkali mrtvaca, konje odveli, a leš, možda, bacili u Rajnu.

Isakovič je, bar je on tako mislio, završavao svoj život, tu, pred Štrasburgom. Njegove teške čizme behu izgubile svaku boju, a njegove čakšire, natrag kao džak, svaki oblik. On ih je krpio sam. Od hoda, vetrova i Sunca beše u licu došao kao bakar, zadrigo i očvrsnuo od napora. Opet se činjaše kao puno, teško bure, sa velikim svojim trbuhom. Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.

Nije se uopšte brijao i lice mu zato bi mirnije, skoro blagog izraza. Tek kada i njegovom puku dodeliše jednog katoličkog sveštenika, njegove žute oči, sa malim, crnim tačkicama, dobiše neki grozničavi sjaj, koji na putu nisu imale. Govoreći drukčije nego svi njegovi oficiri, blagočestivo, kao pop, birao je tih dana Ijude, koje je mislio da treba otpustiti kućama. »Pročitaite sie so userdiem, — reče kapetanu Antonoviču, predajući mu spisak odabranika — i ispravljaite me, ašče negde pogrešenii obreščete. Napišite: črez Lorenu rukoju voenuju proidoše i voevaše; domu priidoše, i pri nem v službah voenih biti...« U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje Ijude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.

Jer, mučen bolešću o kojoj nije hteo da brine, a razočaran u svom iščekivanju proizvodstva, doveden do besnila teškoćama oko nabavke brašna i mesa za vojnike, čestnjejši Isakovič, za vreme tog primirja, pred Štrasburgom, ležeći u svojoj jazbini, najposle konačno uvide da je postao smešan i uzaludan, kao neki matori, odebljao pop, koji jednako popuje, ali koji u stvari nije više ni za šta. Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.

Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava. U nekoj vanrednoj vojsci, u nekoj divljoj bici, mišljaše da će se pojaviti on i njegovi Ijudi, silni, proslavljeni i nagrađeni nečim, što nije znao šta će biti, ali što je zamišljao, kao nešto osobito prijatno i značajno, i za njega i za njih. Pošavši, on je ostavljao za sobom brige, koje mu tog proleća naročito dodijaše, svađu s bratom oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje. Tužakajući se svaki dan, očekujući od njega i da mu da jesti, i da mu nađe balvane i grede, i da ga upiše u vojsku, seljakajući se pri tom i bežeći od njega u starija sela i bogatija, okolna naselja. Mučeći se poslednjih dana, pred polazak, oko kopanja bunara, tražeći pijaću vodu, i oko dizanja crkve nasred sela, Isakovič ode rado, uveren da je to sve bedno i ništavno, a da je ono što ga u ratu čeka, silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim, i za njega, i za sve te njegove ljude.

Pred polazak, život mu beše dodijao ne samo zbog nemaštine i bede koju je sretao u svojoj kući, u svojim kolibama, svojim oborima i u celoj okolini svoga sela, duž reke, sve do Varadina, već i zbog neprijatnosti što ih je imao sa markizom Gvadanji, komandantom Oseka, radeći na novoj raspodeli slavonskih sela, upleten u isto vreme u moljakanje i pismene peticije patrijarha Šakabente. Tako da mu se činjaše da svi, kao i on, osećaju uzaludnost svega toga što žive, što se naseljavaju, što tumaraju, što leleču i što se plode, tu duž Dunava. Iz maglovitih isparavanja baruština i blata, Iz jedne neizmerne patnje, koja se ponavljala svaki dan, pri seobama, pri davljenju stoke, pri oranju u blatištu i po slatinama, činilo mu se da će odjahati na neki visok breg, u proletno, toplo jutro, gde će dobiti nešto što će im svima pomoći, što će ih sve razveseliti. Predosećajući da se neće vratiti, ipak je pomišljao da će pri povratku, kad siđu na drugoj strani toga, što mu se činjaše kao breg, jahati kući svi zadovoljni, nalazeći sve izmenjeno i radosno. Decu i ženu ostavljaše u bratovljevoj kući spokojno, a što se tiče naselja, i onih što ostadoše na domu, činilo mu se da će možda i o njima neko brinuti, tako da će ih zateći u visokom žitu, što je već i u ravnici nicalo, oslobođene pomora i boleština. Krađe i ubistva, o kojima je imao kod svoje kuće svaki dan da raspravlja, mislio je da će zaboraviti, a nad svim tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja ili ćesarska ruka. Zato je naročito pazio da se lepo ispišu imena i stanje pojedinih sela i četa, u popisu koji je Komesar imao da pošalje, po naročitom kuriru, Ratnom Savetu u Beč.

Odrastao uz oca koji je još Savojskom prodavao stoku i koji je svu svoju decu, braću, rodbinu, i sva svoja kumstva i poznanstva terao u austrijsku vojsku koja je potiskivala Turke, imao je u mladosti čak i lep život u toj vojsci. Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali duboki pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!

Pod uticajem očevih obećanja, koji mu je punio glavu o povratku u popaljenu i poklanu, opustelu Serbiu, on je u vojsci živeo ne samo u miru, već i u sva tri svoja rata, bezbrižno i zadovoljno, očekujući jednako nešto prijatno što će svima njima da se dogodi. Tek posle očeve smrti, zapadajući sve dublje u taj vojnički život, naseljavanja, popisivanja, gomilanja Ijudi i stoke, po tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih Ijudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji.

<< 39 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (40)

>> 41 >>

Prežive tako, poslednjih godina, sve neprijatnosti seljakanja i službe, i sva razočaranja starijih od sebe, u poslovima vojnim i patrijarha. U ovom ratu pak, počev od Pečuja, išao je, u gomili, sve teže. Ponižen, kako mu se činjaše hotimično, prešao je Rajnu posmatrajući svoja, dela kao da ih nefeo drugi čini, gazeći medu lešinama kroz zapaljenu ulicu, kao u snu. I tek tu, za vreme tog nesnosnog primirja, pred Strasburgom, oseti najposle tu groznu, vrtoglavu prazninu pred sobom, u kojoj više nema ničega.

Ležeći u strašnoj pripeci i omorini na zemlji, u niskoj kolibi, pokrivenoj travom što je, sasušena, opojno mirisala, on ostade, danima, skoro sasvim sam, sa jednim ćupom vode, premeštajući se, na pokrovcu i sedlu, sa one strane gde je pripeklo Sunce, na onu stranu gde beše hlad, čisteći pri tom šakom, pod uzglavljem, mrave što su se oko njega skupljali. Sa svojim bolesnim trbuhom, što mu je manje smetao otkad započeše bojeve, ležaše kao u grobu, u toj kolibi, kloneći se ceo dan da iziđe u logor, koji beše načinjen na utrini, među kolima. Prava čerga, u kojoj se urlalo uz gusle, kraj vatre, više od gladi nego od pića. Ispruživši obe svoje noge i raširivši ruke, Isakoviču se činjaše, u polusnu, da dostiže njima čak pod opkope varoši do šatora Berenklauovih, tako da bi tabanima mogao da gurne utvrđenja, a šakama da zadavi nekoliko Berenklaua po logoru. Tako je zaspao, besan i očajan više puta, budeći se pred veče, od pesme vojnika i lupe doboša.

Zadrigao od spavanja i odmora, otežao opet, nadnosio bi se tad, svom snagom, u stišavanju i sumraku, kroz lupu i žagor logora, udarce kopita, klepetuša stoke, zvuke kovačkih nakovanja, u tihu, bezmernu zriku popaca, na celoj toj širokoj poljani, u bezdano ništavilo i prazninu, što ih beše iznenada, ali blizu, pred svojom starošću, ugledao. Bojeći se da ga ne uznemire svojim brigama, ali i svojim gozbama, nije pitao za svoje oficire, ne izlazeći ni do Berenklauovog šatora, gde se uveliko kockalo i veselilo. U samoći svojoj, u očima svega sa slikom nekoliko bednih, nepomičnih kola, sa kojih su visili amovi i pajvani, i sa dugim ravnima sprženih polja i usijanog neba, Isakovič se strmoglav otrese svega čemu se dotle nadao. Za svojim potpolkovništvom, caknu i barona Berenklaua, kome se dotle divio i čitav jedan red nadodoljenih zapovednika, pod perikom. Ne sarno da mu se učini šesta briga sva ta vojska koju su oni vukli za sobom, krčeći joj put svojim pokoljima, već mu i njegova prošlost dođe kao jedno bezgranično ludilo. Ničemu se više ne nadaše, ni od povratka, i sav taj svet, koji se beše naselio tamo dole, u blatu, vide kao izmenjen, žalostan, prevaren.

No za mislima kojima je svu tu vojsku napuštao i prezreo, napusti najposle konačno i ostalo. Ženu i decu tu, za koje se toliko krhao, a kojih nema, nema ni da ga vide, ni da ga dodirnu, ni da mu pomognu. Sve ono blato u koje je trebalo da se vrati, sa svojim životom ludim i praznim i ništavnim. Sve one poslove, koje je hteo još da uradi.

U tamu i bezmernu prazninu utonu mu to veče ne samo ta njegova koliba u kojoj ležaše, nego i sav život. Ode, skinu ga, kao što je nekad skidao srebrom vezene svoje odore, pred ženama, kikoćući se pijano. Babetina mu se pojavi na mesto prve Ijubavi, praznina na mesto gradova, u kojima je živeo, trgovao, ili kopao jarkove, pucao i tukao ljude.

Od sveg života, razmišljajući, ostadoše mu svetle u pameti i sad, samo one sjajne, čiste zvezde, i srebrne, šumske putanje nad kojima se spušta aprilska magla, kojima je projahao u prve dane svoga braka sa ženom, živeći u onoj jednolikoj dosadi male slavonske posade, loveći lisice, a u budućnosti, samo ta bezgranična, zavejana Rusija, kuda mišljaše da se odseli, da bi jednom lakše živeo i da bi se već jednom odmorio i smirio.

Izlazeći te večeri iz svoje kolibe, Isakovič beše u duši daleko od sputanih konja, po slami razbacanih bolesnika, šatora, pušaka i buradi sa barutom, pored stražara koji ga pozdravljahu. Pogledavši u duboke puteve logora, u kojima je vrilo od ljudi i od vrućine, on pogleda i po obzorju. Nesnosna žega činjaše se da neće prestati. Na zvezdanom nebu nije bilo ni jednog oblačka. Brda, što su se dizala u daljini, spržene trave, voćnjaci, sve je mirisalo od prašine i zapare.

Seoski zvonici, u daljini, povlačili su za sobom duge redove drveta i žbunja, duž reke, a na uzvišicama i utvrđenjima Francuza, vide velike stogove sena i šarenilo pokošenih i popaljenih njiva, raznih boja, bakarnih i žutih. Iz besprekidnih nizina, slatina i žbunjem obraslih bara, dizahu se voćnjaci i brdašca, u koja behu ukopani topovi. Varoš, sva treptava od jare i toplote, videla se kao da lebdi, dok su putevi oko nje bili oblačni, od dugih redova konjanika i kola.

Nasloniv se leđima na svoju kolibu, Isakovič, onako neobučen, sasluša izveštaj kapetana Antonoviča, koji je primao službu u logoru za tu noć, i parolu, što mu je posla Berenklau, koji ga je pozvao za sutra na ručak. Ispruživ noge u travu, polomi bilje što mu se beše unelo u lice, svojim sasušenim plodovima, u kojima su zvečala zrna, i leže poleđuške, da se rashladi, pod žbunom što se beše nadneo nad kolibu, posmatrajući netremice, mlazeve svetlosti u prašini što je lebdela na dalekim opkopima. Razgolitivši grudi, otpravi brzo kapetana, narediv nabusito da se, noću, u logoru, niko ko beži ne hapsi, a pri povratku, u zoru, niko ne predaje stražama. Jedva i pogledav vojnika koji mu je, malo dalje, klečeći na senu, čistio pištolje, zagleda se u bezdanu visinu nad sobom.

Čekao je da se smrkne u logoru, udišući miris dima zapaljenih trava, među šatorima vojnika. Uz lavež pasa, spuštao se i mrak po poljani. Prve vatre, iza opkopa, osvetliše lica vojnika u daljini, koji su čučeći ljuštili i seckali krompir i bundeve, drobeći ih u kotlove i pekući ih nad vatrom. Nebo se beše spustilo u voćnjake sasvim bledo, i, odmah zatim, prijatno i osetno zahladi. Lelekanje, guslanje i brndanje opet otpoče, a začu se i poneka frula. Svud kao da se širila tišina, za sumrakom. Uskoro se zamagli tama u logoru, prašina zavi sve, sem vrhova voćnjaka dalekih, i Isakovič se smiri.

Prazno je dakle bilo, pred njim, za navek, i uzaludno, za njim, sve što beše prošlo. Ništa nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prođe, i kako ga vuče glas neki, u njemu, obećavajući mu nešto vanredno, pri svršetku.

Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje beše stigao, uvidev da mu je život prošao i da ga više popraviti ne može, kao ni nisku sudbinu svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tuđoj volji i za tuđ račun, odrekav se svake nade, on je ipak osećao nešto nad sobom, kao i to nebo što je letno veče hladilo.

<< 40 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (41)

>> 42 >>

Videći, po širokim, praznim poljanama, do reke, i, iza nje, do brda u plavetnilu, oseti i to, u toj daljini, da nije ni on rođen za svu tu neizrecivo otužnu dosadu i prazninu u kojoj se našao. Negde, kao i taj snop sjaja što je stajao na vrhu voćnjaka, iznad varoši, sa zvezdanim nebesima za sobom, u tami krovova što su u dubini bili puni golubova i lasta, mora da ima nečeg nebesnog za njega. Lak život, vedrina, događaji što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi, moraju biti negde i za njih dostižni. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde na nečem čistom, bistrom, glatkom kao površina dubokih, gorskih jezera, mišljaše, dok je oznojen ležao kraj svojih pasa, koji su dahćući hvatali muve, ispruženi po slami. Otići sa ostalima, i sa patrijarhom, iz onoga blata, iz neprekidnih ratova, službi i obaveza. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se i rodio. Idući nečem vanrednom, što je kao nebo osećao da sve pokriva i završava. Tako da mu se sve što je dosad činio, ne čini ludo i uzaludno, a budućnost da mu bude shvatljiva i u njoj da se ovo prazno, grozno čekanje na mir jednako ne produžava.

Nikad, kao u tom strašnom bunaru očajanja, nad koji se beše, iznemogao, nadneo, posle tolikih nedelja napora i tumaranja, Vuk Isakovič nije osetio toliku žudnju za nečim radosnim, svetlim, što bi baš on mogao da izvrši, da proživi, a ne da ode tako bedan, omatorio i prazan, sa ovoga sveta. Nikada pre čestnjejši Isakovič nije osetio da bi tako rado osluškivao neki šapat, kroz to zvezdano nebo, koji bi mu šaputao o neprolaznoj njegovoj određenosti da predvodi svoj puk, koji mu se sad učini draži od svega na svetu i bolji od svih drugih pukova i nikada pre toga nisu mu se činili ni oni što ostadoše doma, tako dostojni da im svane. Za nečim nadzemaljskim zažude te noći Vuk Isakovič, ne samo za sebe; već i za svoje, zaspavši pred svojom kolibom, u zapari letnje noći pred Štrasburgom, osetiv da je prevaren, ponižen, a da beše rođen za nešto čisto, svetlo, vanredno i neprolazno, kao ti komadi neba, što srebrni i plavi lebde svu noć, ispod sjajnih sazvežđa, nad krovovima varoši, travama, brdima i rekama, duž kojih su treperile logorske vatre vojske, koju je, kao tiha, letna kiša, zasipala mesečina.

***

Ujutru, sutradan, tek što se beše probudio ču da su, te zore, opet obesili trojicu, uhvativši ih kod jednog obližnjeg sela da kradu. Kapetan Antonovič, u svom neuredno napisanom izveštaju, naročito mu naglašavaše: da je profus, koji predvodi četu dragona, jedna pijana bivolčina kirasirska, koji Ijude bije balčakom po nosu i niti ih ispituje, niti ih saslušava, već ih veša o prvu granu. Pri tom uz četu ide neki katolički pop, koji ispoveda i pravoslavne, tako da oni plaču od žalosti dok ih vešaju, nemajući kome da se mole i kome da preporuče svoje, u dalekom zavičaju. Najzad, pošto su obešeni ostali da vise tri sata, kapetan Antonovič molio je za naređenje da ih preda na sahranu potpolkovniku Arseniju Vuiču, jer su Ijudi, izgleda, u poslednjem trenutku, dali lažan iskaz i nisu iz njegovog puka.

Gurajući glavu u vedro, umivajući se pred svojom kolibom, Isakovič pomodre od gorčine i besa. Dok mu je sa brade voda kapala na gole grudi, oseti kako mu srce uznemireno tuče. Naredi da se Antonoviču odgovori da pošalje do mrtvih odmah kaluđera i da ide pred Berenklaua, a da se u puku kaže da niko ne izlazi iz logora bez noža. Zatim, presvlačeći se, pogleda iza kolibe puteve.zakrčene kolima Francuza, prašinu i polja nad kojima su nisko treperile ševe i, obišavši pogledom predstraže, opkope i bedeme, vide na dnu vidika red bagremova i voćaka, pred nekim zaseokom, pomisliv da svakako tamo vise.

Klonu i opusti se sav, dok su mu spremali konja, pri tom zurenju u otvoreno polje, u kom je, nad jarkovima, zaraslim čkaljem i koprivom, spuštalo se sivo nebo, mutno, pred kišu.

Konj, inače miran, opuštene njuške do zemlje, frkćući u plevu, trže se kad mu priđe. Dok je sluge pritezaše, životinja se poče vrteti u krug, gledajući ga uznemireno svojim velikim, crnirn očima. No kad je udari pesnicom, zadrhta i stade, i on usede. Sa mišlju da još može kao mladić da pojaše, krete, tresući se, preko poljane, zatežući kajiševe u pojasu.

Pokasa pravo u tu zagušljivu, sparnu, natrnurenost jutra, projahavši pored ergela Berenklauovih, velikih naslaga ruda i točkova, džakova i plastova sena, kraj ukopanih topova, kroz razvaljene plotove i posečene voćnjake, na jednoj blagoj uzvišici.

Zagledan, netremice, u one bagremove, u kuće, u daljinu, njemu se učini da se nikako ne približuju. U širokom zelenilu polja, na dnu obzorja, učiniše mu se tim nepomičniji što ga je konj tako strašno tresao; frkćući besno nad žbunjem kopriva, nad džombama i prekopanim baštama, spotičući se i lupajući kopitom o kopitu.

Bio je mutan i vreo dan i on se sav preznoji dok stiže. Već izdaleka primeti, duž nekog ustajanog potoka, bostane i visoku kudelju, pa kuće, krave i njivu, u kojoj još beše visoka trava, puna turčinka. Kod jednog velikog plasta slame, koji beše pun živine, oko nekih dvokolica sa velikim točkovima, bilo se iskupilo mnoštvo seljaka, seljanki i dece. Pred njima, držeći svoje konje za uzde, stajahu dva dragona, očevidno vrlo zadovoljna. Iz žagora koji oko njih vladaše, iz držanja žena i devojaka oko njih, iz načina kako su teglili noge i brisali vratove, razumeo je da su igrali.

Nagnavši konja preko jarka, Isakovič zamače iza drugih kuća i kudelje, baš kada bi ga bili ugledali, tražeći da se probije kroz opale plotove na drugu stranu bostana, gde je, duž ustajale vode, bilo poređano osam bagremova. Nekoliko kapi tople kiše pade mu u lice i on zadrža konja. Nad glavom začu svraku i, odmah zatim, vrane.

U istom trenutku konj, trzajući se, pođe natraške i stade kao ukopan, drhćući nogama.

Pomolivši se iza kudelje, Isakovič vide pred sobom dve ševe, kako trče po pokošenoj njivi što se dizala prema jednom brežuljku, koji je prikrio dobar deo Štrasburga u daljini i, trgavši konja za uzde, desno, iznad bostana, voćnjak na nekoliko koraka i, obešena na prve tri kruške, tri strašila, potpuno mirna, nad praznim, dalekim poljima.

Bili su obešeni tako nisko, da su skoro dodirivali tikve i lubenice i njine velike, žute cvetove, među kojima beše i ogromnih krastavaca. Pošto im ne behu svezali kolena kad su im bili skinuli opanke, to im bose noge behu raskrečene, kao da su hteli da sednu na nešto visoko, u svojim tesnim, surim čakširama. Bosa stopala im behu sasvim modra, kao promrzla i otekla, i, videvši tih šest zgrčenih nogu, kao šest oderanih jagnjeta, Isakovič se jedva usudi da pogleda gore.

<< 41 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (42)

>> 43 >>

Bili su im vezali ruke na leđima, ali im preko lica nisu bacili nikakve krpe, te im se oko očiju i nosa rojile sitne mušice. Obešeni o stabla voćaka, blizu zemlje, gde su se račvale grane, visili su nepomično, zavrnutih glava, kao da ludo poskočiše sa drvećem na leđima, iznad tog jarka, punog ustajale vode, duž bostana. U praznini iza njih, od stoga do stoga slame, letela su jata vrabaca.

Najbliži je bio obešen o jednu krušku, na kojoj beše još dosta zrelih plodova i, ma da mu konj ne htede ni koraka bliže da priđe, Isakovič ga, užasnut, vide sasvim jasno. Bio je omanji i gojazan čovek, i možda se dugo branjaše i otimaše, jer košulja mu je, sva iskidana, visila iz pasa i iz grudi, a odeća mu beše pocepana, i na kolenima i po rukavima.

Glava mu beše klonula nalevo, razbarušena, sa gušom svom podnadulom i punom krvi, modrom, i oteklom, iznad užeta, do kog je visio poplaveo jezik.

Srednji beše čovek ogroman, dugih brkova, čija je jedna noga bila dignuta daleko od zemlje, iskrivljena i prekrštena preko druge, koja je dodirivala zemlju. Grana o koju beše obešen bila je odvaljena od stabla, za vreme njegovog samrtničkog ropca i sa nje behu kruške pale na zemlju. U strahovitoj borbi svojih pleća, protiv stezanja ornče, beše sav nabrekao, tako da mu se donja vilica, svojirn ogromnim, žutim zubima bila zarila u gornji deo usta, sva krvava. Viseći zadavljen, zaturene glave, beše iskolačio bele oči u nebo, sav pomodreo.

Samo su trećem uspeli da skrhaju vrat, tako da je visio prav, s glavom opuštenom toliko da mu se lice nije ni videlo, no samo kosa i prosedi brci, sa kojih je kapala krv.

Posle tri sata, tek, kad je kiša već pljuštala, skidoše ih dragoni i položiše na kola, sred dvorišta onih kuća kraj kojih behu uhvaćeni i vezani. Isakovič je bio poslao oba kaluđera iz Vuičevih pukova, da ih opoje. U njegovoj kolibi proticala je voda. On je zaspao i to veče drhćući od zime pod kolima, u potpunoj tišini prokislog logora, u kom i psi behu zamukli.

Tek što se probudio idući dan, javiše mu da dva njegova vojnika leže, pretučeni, u glavnoj straži logora, i da je treći, veteran, koji je nosio u svojoj marami glavicu kupusa, za koju je uostalom tvrdio da ju je kupio, sa nožem u ruci uspeo da se otme dragonima i da pobegne.

Dežurni đeneral je Isakoviča već pre podne saslušao, a pred veče beše lično izveden pred Karla Lotarinškog, koji se bojao da će begunac otići neprijatelju. Dok je govorio, gledao je Isakoviča, bradatog i besnog, začuđeno, lornjonom.

Od toga dana nisu više vešali.

Batinali su samo one koje uhvatiše u polju, a Isakovičev begunac pojavi se, predveče, u logoru i bi još i nagrađen, sa pet zlatnika, kada Karlu Lotarinškom pokaza svoje telo izriveno ranama iz turskih ratova.

Kroz dva dana francuski husari prekidoše primirje i slavonski pukovi odoše pod Cabern, gde je Berenklau izmislio, za Trenka i konjicu Markovičevu, zasedu, u kojoj cela posada tog grada propade i predade čak i svoje štabove.

Isakovič je osvanuo, pospan, na puškomet ispred varoši, pod brdom, u nekom toru punom ovaca. Uhoda austrijska, koja ga je vodila, dovela ga je neprimećenog sasvim do francuskih predstraža. Polegavši po visokoj travi, Podunavski polk još jednom imađaše vremena da se dobro najede, pre no što se uspeo na brežuljak, četvoronoške, otkuda ugleda, u voćnjacima, prve kuće varoši, tako blizu da mu oči zasenuše od blještećih prozora. Njegovi veliki, crni klobuci pojaviše se na vrhu brežuljka, u visokoj travi, kao neko crno stado što je nagrnulo preko brega, iz torova. Francuzi ih primetiše i pripucaše na njih, našto se sa svih strana po brežuljcima i žbunju i šumama, razleže pucnjava.

Bez ikakvog reda, spuštali su se, kotrljali sa brežuljaka Isakovičevi ljudi, prema prvim kućama što behu zapaljene, kao i kapije varoši, bombama iz topova. Sedeći do grla u travi, oni su se dimili, kao neki bezbrojni, mali dimnjaci što se pod zemljom primiču sve bliže.

U varoši koja je pred njima, u bregu, bila nepomična, mrtva, izumrla, gorelo je na dva mesta. Na putu u gornji deo grada, gde behu utvrđenja, videla se, u prašini, pešadija i artiljerija, pomešana, kako odmiče. Vuičevi pukovi, podišli sa Zapada, tukli su je, pri odstupanju, klečeći i stojeći u dva reda, ispred jedne šumice, komandovani sa konja, vičući pri tome i sami komande tako strašno, da se pojedine reči čule, preko brda i kroz drveće, čak na drugi kraj varoši, osunčan i još miran.

Isakovič, batrgajući se po jednoj pokošenoj i kosoj uzbrdici, naslanjajući se desnom rukom o zemlju, ispade sa svojim slugama na drum, koji se provlačio kroz voćnjake, i ugleda, pri ulazu u varoš, kod izgorelih stubova i zažarenih greda stražara, nekoliko husara, koji zavitlaše konje i odjuriše čim ga primetiše.

Trčeći prema upaljenim kućama, vide još kako husari zamakoše među zgradama i odmah zatim potpuno praznu, široku ulicu, u kojoj behu zatvoreni i zapušeni svi prozori. Njegovi vojnici, videvši ga kod prvih kuća varoških, trčali su sad u visokoj travi, prema njemu.

Za njima, u onoj istoj dolini, u kojoj se beše i on približio, primeti Berenklauova kola i feldmaršallajtnanta, u odelu prostog vojnika, kako žurno korača kraj konja, opkoljen oficirima, vičući mu nešto izdaleka, mlatarajući rukama.

Isakovičevi vojnici protrčavali su, odmičući u varoš, osvrćući se za njim, ispunivši ulicu svojom vikom i trčećim korakom. Za trenut samo, osvrte se i on oko sebe i vide drveće, drum koji se peo iz doline za njim, topove koje su privlačili bliže, i gomile vojnika koje su nadirale sa obe strane druma. Zatim, pogledavši krovove nad sobom, prozore, sa ćupovima cveća, i svoje pse što urlikahu nasred ulice, uzdignutim vratovima, propusti sluge koje odvedoše konje, a od kojih jedan konjušar, neočekivano, pade na kaldrmu, kao proštac.

Ušavši žurno među kuće, Isakovič više nije mogao da čuje šta mu dovikuju, od larme i praska pušaka. Vide još samo, pred sobom, u dubini varoši, kako njegovi vojnici ginu, skaču i kako, za čas, isprazniše sredinu ulice, pribivši se desno i levo, uz zid. Zatim, primeti da i oko njega padaju. Plotuni francuski treštali su mu u lice.

<< 42 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (43)

>> 44 >>

Pri odstupanju, sva ona gomila francuskih vojnika pokuša da se dohvati izlaza, na drugom kraju varoši, kod utvrđenja, na bregu, bežeći prema šumama, gde se nadaše da će naći spasa, i ne sanjajući da ih tamo čeka Trenk, sa svojim hrvatskim pandurima i slavonskim »razbojnicima«. Zakrčivši izlaz iz varoši, ta gomila je složno pucala, plotun za plotunom, i široka kaldrma, ćoškovi t kapije kuća ispuniše se mrtvima, sa čijih se glava otkotrljaše crni klobuci.

U tom paklu, duž zadimljenih zidova, pred mirnim konjima što se na pucnjavu nisu ni trzali, sa svojim psima što su začuđeno njušili miris baruta, zagledajući mrtve, išao je Isakovič, ne znajući gde je njegov puk, jer se ljudi behu pomešali.

U strahovitoj dreci i pucnjavi, primeti najposle da i sa zapušenih prozora i zamandaljenih kapija pucaju na njih i zastade. Skloniv se pod jednu kapiju, nad čijim je svodom bio ispupčen prozor, ukrašen velikim plavim petlom od drveta, stajaše tako između života i smrti, što su bili tako bezumno, suludo, neshvatljivo, blizu jedno drugome. U isti mah, skoro bez ikakve razlike, mogao je biti i u ovom svetu, sa visokim travama, sa zelenim brdima, u ovoj praznoj ulici, po kojoj su ubijeni ležali kao lutke šarene, a ranjeni jaukali u mukama, ali i u onom drugom svetu, u tišini, među mrtvima.

Kada meci obiše zid oko njegove glave, on se saže još malo i poče se raspasivati, zadržavši samo sablju. Iznenada, iza zida, na nekoliko koraka pred njim, pojaviše se dva neprijateljska vojnika, ne znajući gde su. Još pre no što se osvestiše, Isakovičeve sluge izudaraše ih puškama i noževima, tako brzo da jedva zakrkljaše.

Vojnici koji su dotrčavali do njega, našavši ga najposle, sagnuti, zgureni u pucnjavi, javljahu mu ko sve pogiba. Od dima, jedva je mogao u dnu ulice, među kućama, da razlikuje vojnike koji se puškarahu plotunima, na odstojanju od svega nekoliko desetina koraka. Videvši da se za njim opet pojavljuju, batrgajući se, po bombama razlupanoj kaldrmi, velika putnička kola barona Berenklau, Isakovič naredi vojnicima da pucaju u visoke prozore, a kod nižih, u kuće. Zatim odbacivši i klobuk, pujdajući svoje pse, ispade na sredinu ulice, sa golom sabljom u ruci, trčeći od vojnika do vojnika, koji pođoše, čim ga poznadoše, na juriš.

Primetivši redove svojih vojnika, što su obvijeni dimom obarali plotune, vičući sami sebi: »dešarž, pervi, ftori, pervi, ftori ...« on ih podiže sa kaldrme i trže za sobom, urlajući od milja grupama veterana, kojima su mlađi punili puške: »Serbi! — za grafa Valisa! Serbi! — za grafa Valisa! ...« mlatarajući pri tom sabljom, osvrćući se, pazeći da ga, ako ga neprijateljski vojnici pogode, ne pogode bar u leđa.

Tako je izginuo te večeri, do mraka, Slavonsko-podunavski polk, po brdovitim ulicama Caberna, potisnuv neprijatelja u zasede Trenkove, koji ga onda smrvi.

Šest dana stanovao je posle baron Berenklau u najboljoj kući, na trgu varoši, spavajući opet u svilenoj, dugoj košulji, na postelji, dok je ispod grada, po jarkovima, Podunavski polk sahranjivao dva dana svoje mrtve, među kojima beše i više oficira.

To uzeće Caberna razbi kapiju Elzasa, ali ostade poslednja bitka puka na tom pohodu. Posle šest dana Karlo Lotarinški krete u masama na Rajnu, prešavši je po zapaljenim mostovima, kod sela Dajnhajma.

Polk Isakovičev pri prelasku prvi, bio je sad poslednji koji pretrča preko zapaljenih balvana.

Za njim, na drugoj strani Rajne, ostade samo prah i dim što tako brzo iščezne.

Ono što je posle došlo bilo je sasvim čemerno.

Glad i žeđ i hod, neprekidni hod, kroz Bavarsku, neprijateljsku, opljačkanu, praznu, sve do Češke.

Jesen beše ranije došla nego inače i vreme je bilo kišovito. Isakovič spavaše pod kolima, dotučen bolešću, brigama i mukama. O bratu i ženi sve dotle ne dobi vesti uopšte, tako da ih beše skoro zaboravio.

U puku se proču da će zimovati u Oberpfalcu, a da se njini ostali pukovi tuku protiv Prajsa. Govorilo se i o tom da će ih poslati kućama i da će ih razdeliti među ostalim, ćesarskim pukovima. Da Isakoviču sasvim zacrni, dodeliše mu tih dana u puk i dva nemačka oficira. Kroz dve nedelje, potom, okovaše kapetana Pisčeviča i odvedoše ga da mu sude, kao bajagi zbog spremanja pobune. Karlo Lotarinški bio je otputovao u Beč i vrhovnu komandu preuze Baćanji.

Ulogorivši se posle kod varoši Šerdinga, kraj reke Ina, Podunavski polk nestade u jesenjim maglama i kišama Isakovič je spavao. Po ceo dan spavao, pod kolima.

Jednog dana ču da ga u varoši traže i da se jedan trgovac raspituje za njega, koji mu donosi vest od brata, preko jednog bečkog trgovca, Dimitrija Kopše.

Isakovič zato siđe predvečer na reku, očekujući kod skele da mu se, sa druge strane, javi čovek po koga beše poslao vojnika. Pošto je bio vetrovit i hladan dan, sedeći na jednoj staroj, nasukanoj skeli, pod strmom obalom, među mračnim, velikim žbunjem, on je u tami jedva mogao da raspozna čamac i Ijude, kad se otisnuše sa suprotne obale.

Mrak je padao u mutljag pred njim, i, pošto je kiša sipila sa celog vidika, on jedva dočeka da može da ustane i priđe bliže vodi što je tekla pred starim balvanima, na kojima je sedeo. Primetivši čun što mu se bližio, nestrpljivo viknu svog vojnika, koga beše poslao u varoš, pa zatim nemački, i trgovca.

Čovek jedan, zaogrnut vojničkim ogrtačem, diže se tad u čunu, dovikujući mu po vodi da mu donosi vesti od brata i, pošto Isakovič siđe sasvim u blato, da mu donosi vesti o ženi. Isakovič vide kako se čun, veliki i crn, približava, kako ga zaobrću veslima da bi uzeo tok vode, sasvim mračne, do nekoga drveća, gde je svetlucala varoš. Nečujan, posle poslednjih udaraca veslom, čun se približi obali i on ga dohvati, privlačeći ga rukama. Neki krupan čovek tad, koga njegov vojnik zadrža da ne padne, reče mu da se zove Ahim Rigel, da je trgovac u Šerdingu, da je pre tri nedelje bio u Beču, gde ga je njegov poznanik Dimitrije Kopša, trgovac, molio da preko svojih prijatelja potraži Vuka Isakoviča u Engelštatu, u vojsci, jer se ni na kakva pisma ne javlja, pa da mu kaže da su mu deca zdrava, kao i brat, a da mu je žena, gospoža Dafina, umrla.

<< 43 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (44)

>> 45 >>

VIII - SNUŽDIVŠI SE, NAD PRAZNINOM POROĐAJA, ONA UVIDE DA JOJ DUŠI, NI U DECI, NEĆE OSTATI TRAGA I UMRE, ŽELEĆI ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA UŽIVANJIMA

Dan kada je gospoži Dafini došao suđeni čas, bio je topal, letnji dan, krajem avgusta, posle tronedeljne suše.

Krvarenje njene utrobe, što beše prestalo neko vreme, što ga možda turski hećim, svojim kupkama, ili lekar iz Osečkog grada, svojim gvozdenim cevima, behu zalečili, počelo je iznova.

Iz krvi njene, zatim, poče da se širi neki strašan zadah, tako da su sve babe iz kuće okupljale se oko nje, krsteći se i bajući joj.

Poslednju noć, pred smrt, provela je u groznici, moleći neprestano devera da se odveze patrijarhu, i da izmoli dozvolu da je može preneti u manastir. Nadala se, još uvek, da će se tamo isceliti. Smirila se tek u zoru, kad ču kako vedrima zapljuskuju intov Aranđela Isakoviča i izvode njegove konje. Dever joj je zbilja odlazio. On se bio rešio, najposle, posle tolikih nedelja oklevanja, da ide patrijarhu i da uopšte govori sa popovima o svetoj tajni venčanja, o braku koji je, nekad, za svoga brata sklopio, a sad, baš on, razorio.

Poslednju zoru u svom životu, dakle, gospoža Dafina niti vide, niti ču.

Izmučena groznicom, zaspa ispružena i nepomična, od iznemoglosti, kao mrtva, sa očima svojim upalim, sa kožom ispod koje se videla svaka kost i svaka žila i žilica.

Poprskana, kao jutarnjom rosom, hladnim znojem što joj se beše slio na očne kapke, u krupnim kapljicama, ona se nije više micala, ni budila, dodirujući svojim pomodrelim usnama i nozdrvama svetlost dana, isto tako neosetljivo i nečujno, kao i bela peć, kraj njene postelje, kao i njena stolica, sa jastucima, kod rešetke prozora, kao i vrata, što behu, u. polumraku, uokvirena tankim okvirom svetlosti koja je prodirala i kroz pukotine.

Ležeći u zanosu, ne vide više promenu boja po stvarima, i sve jasnije senke gvozdene rešetke prozora, iza zavesa, koje beše navikla da gleda, inače, svakog jutra. Ni let krupnih muva po zakrečenoj tavanici, praćen tihim zujanjem, pojačanim pri kraju, kad se svršava, koji je gledala i slušala u bolesti, čim bi se probudila. Nije čula ni šum reke što je oticala, pod tom kućom, svom mirisnom od brašna, šum koji je u početku uznemiravao, a docnije uspavljivao, kao i šum vodenica, napolju, na reci, što ga je čula vrlo slabo, izdaleka, ali ipak neprekidno čula.

Sjaj Sunca ne vide kako se razliva sa brda, u vrbake i poplavljene šiprage i baruštine, nad kojima su letele rode i vivci, koje beše navikla da posmatra, sedeći kod prozora, kao i mirna stada na obali, koja su se ogledala, glavačke, u vodi. Nije se budila ni kad nesta s neba i srebrni deo Meseca, koji je, poslednjih dana, sedeći, užasnuta svojim stanjem, od rane zore kod prozora, naročito rado zaticala u plavetnilu. Bez nje se vide i jedan vrlo daleki red drveta, na brdu, što je postajao vidan tek kada bi sjaj zalio sve ravni, a što je već skoro dva meseca dobro znala i zapažala, očekujući svaki dan taj čas, jer bi onda prestalo smradno isparavanje bare i blata, ispod njenog prozora, a Sunce bi je, zavaljenu i ukočenu, obasjalo s nogu do pasa, tako prijatno, da joj se činjaše da će ozdraviti.

Nije se budila ni kad se probudi sva kuća oko nje, svojim lađama, lađarima, ovčarima, i svinjarima, škripom đerma i rikom oko valova, kao ni tada kad joj sluškinje zavirivahu kroz tiho odškrinuta vrata i, videvši je da spava, na prstima prilažahu njenom sanduku sa novim haljinama, koje je poslednjih dana udešavala i šila.

U nesvesti, sa drhćućim usnama, cvokoćući zubima, na kojima se beše nahvatala pena, nije se više doticala ni onih grozničavih, zamišljenih slika koje su joj, kao i te stvarne, bile svake zore pred očima.

Bara i barovitog blatišta, po kome joj se približavao muž, sa strašnim ranama na telu, otvorenim, rasporenim trbuhom, isteklim očima, razbijenim temenom, šireći ruke da je dohvati i zadavi, ma da je ona nestajala iz njegovih ruku, kao sen. Vojničke povorke koja je koračala oko nje, sve brže, u kojoj je, po deset puta, ugledala i svog muža, strahovitog, glavatog i krvavog. Dalekih gradova, po čijim je strmim ulicama, sva zadihana, trčala sa mužem, dok su na njih, a naročito na nju, svi pucali; ne samo neki vojnici, već i oružje što je lebdelo u zraku i visilo sa drveća. Devera svog, Aranđela, koga je u bolesti često i rado sanjala kako je Ijubi pod pazuhom i kako je golica.

Padajući iz nesvesti u nesvest, prekidala je to jutro svaki dodir i sa nebom i sa zemljom. Ležala je nepomično, tamna kao lešina, oznojena, u postelji.

Pa ipak se, pred podne, opet povrati. Progleda umorno, svojim velikim očima; vide tavanicu nad glavom i zakrečenu, debelu gredu, u kojoj su bila duboko urezana četiri slova Hrista. Osvestiv se, ona za trenut poznade svoju izbu, koja beše sva zastrta čaršavima natopljenim sirćetom, i dve babe, koje su neprestano obilazile oko nje, brisući joj usta i oči, uspijajući se i krsteći se. Preneražena, shvati da je na samrti.

Tada htede da skoči od užasa i da vrisne, trzajući se u postelji i tresući glavom po jastucima, dok je babe ne prihvatiše. Njen krik se jedva ču do dvorišta, ma da se njoj činjaše da viče tako glasno da će je čuti i na drugoj obali reke, a njeno trzanje ruku jedva je malo pridiže. Ta slabost, tako iznenadna, prema kojoj se jučerašnja njena snaga činila neverovatna, preplašila je toliko da suludo poče plakati. Na to se po celoj kući razleže plač i vrisak žena. Podignuta na jastuke, mrmljajući izbezumljeno, ona je pokušavala da rukama dohvati nešto, dok su joj brisali znoj i kosu sa lica i smirila se tek kad joj dovedoše decu.

Uzdignutom glavom, širom otvorenim očima, dišući brzo, ona je preletela pogledom, neprestano, od zida, do zida.

Bila je potpuno pri svesti, ali zaboravljajući svaki čas gde se nalazi. Tako je, sklapajući oči da ih opet otvori, gubeći sluh da posle opet čuje i najtišu reč, mucajući da posle opet progovori tiho, ali sasvim razgovetno, počela da se muči i mučila se do noći.

<< 44 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (45)

>> 46 >>

Besmislenim očajanjem zaželela je da vidi, još jednom, muža, ma da je znala, u potpunoj svesti, da je Vuk Isakovič otišao i kud je otišao. Strahujući godinama za njegov život i bojeći se da ga ne ubiju, ona se, grozeći se toga, bila navikla da misli kako će on umreti, ili kako će ga jednoga dana vratiti kući krvavog, tim pre što je i on uvek to govorio. Sad joj se činjaše neshvatljivo da ona umire pre njega, a još više da on nije tu. Činilo joj se da bi sama njegova prisutnost bila dovoljna da njenu smrt možda i otkloni, a svakako da je olakša, tako da bi joj se činilo kao san koji nailazi. Ni na kraj pameti joj ne beše da to možda ne bi moglo biti, zato što mu je ona bila neverna. Naprotiv, mišljaše da bi mu i to pričala, kao i sve druge svoje patnje, za vreme njegovog odsustva. Glavno bi bilo da je on tu, kraj nje, a ona je bila uverena da bi došao, kad bi znao da ona umire.

Četiri puta joj se, to posle podne, činilo da joj muž ulazi i četiri puta pitala je za njega i govorila o njemu, kao prisutnom, tako da se babama, a osobito matorom Ananiju, pričini kao da je vrag ušao u kuću.

U toj svojoj žudnji za mužem, ne samo da nije bila istrajna i isključiva, celog tog groznog dana, već je, naprotiv, isto tako željno, iščekivala i svog devera, Aranđela, i pitala za njega, osluškujući ne bi li čula njegov hod, ili glas. Za vreme bolesti, kad joj je bilo dobro, ona ne samo da nije nalazila više da je žut i odvratan, već joj se, sve više, činio ceo od ćilibara, osobito kad bi joj svojim nemirnim rukama grlio kolena.

Bivši joj se njen život, sa mužem, vraćao u pameti, tog poslednjeg dana, kao sasvim zamagljen, i ona ga uopšte više nije, kao pre, celog premišljala. Sa deverom, naprotiv, koji joj se posle one noći kad mu pade šaka, nije učinio mio, nego tek docnije, činio joj se život, budući život, divan. Divan, jer bi tek sada znala da živi, onako kako, pre, nije ni slutila da se može živeti.

Nerešljiva, u svojim mislima, o svemu tome, ona je primetila da bi tako nerešljiva bila i u sitnijim željama svojim. Osetila je samo da su one ženetine: jedna Turkinja i dve sestre, Rumunke, koje pre nije marila, a koje su joj dolazile u kuću skoro svaki dan, da joj pričaju svoja čuda koja su činile sa muškarcima, imale pravo, jer su bar znale zašto su živele. Ona im je zavidela na razvratnom životu i prekomernim nasladama, i u svojim grozničavim mislima zamišljala scene njinog burnog života. Onako kako ih je sebi, po njihovom pričanju, predstavljala. Pod uticajem uspomena na Ijubavni način i na uživanja svoga devera, ona htede da i poslednjeg dana svoga života uveri sebe da je pošla prema jednom, jezovito prijatnom životu, koji je čeka uz Aranđela Isakoviča. Uopšte prema jednom životu, prema kome je onaj njen bivši život bio ne samo zlehudan, već i uzaludan, strašno uzaludan, sa detinjstvom kod očuha, sa devojaštvom kod tetke, sa udadbom, porođajima i prolaznošću, što je, u nemaštini i seljakanju, bila tako jednolika i tupa.

Dišući brzo i teško, podignuta na jastuke, ona je pojurila još jednom, u mislima, po praznini svog ženskog života, što je, kao i te grede nabijene zemljom, kao i to žito na tavanu, pod kojim se pojavila tavanica, kao i njene haljine što su bile razbacane po sanduku, bio sav razdeljen ćudima i požudama njenog muža i devera, međ kojima se ona našla, kao luda.

Sa užasom u ukočenom pogledu, zaiska da joj se prinese ogledalo, ono isto ogledalo, okovano u okvir od gvozdenog cveća, koje su joj babe, malo pre, gurale pod nos, da vide da li još diše. Videvši svoje upale oči, strahovito čelo i sasušen vrat, ma da ležaše nepomično, nasluti i svu rugobu pokrivenih svojih udova i opet poče da plače. Dok su ta dva muškarca ostajala da žive i da se vesele, omatoreli, sa svojim utrobama, u kojima nema bolesti kao što je njena, ni krvarenja, ona je osećala da će biti bačena iz kuće, kao krpa. Spazivši pod jednim razastrtim čaršavom svoje devojčice, ona je, pogledom u kom je bilo više gnušanja nego žalosti, okrenula glavu od one manje, sve krastave, i zadržala pogled na starijoj, koja, držeći za ruku jednu sluškinju, jednako nešto raspitivaše. I u tom detetu, vide da će ostati samo kao neizvesna uspomena, neodređenog lika, kojeg će joj se kći jedva sećati. Razmišljajući, pre, kako bi bilo da se preuda za bogatoga Aranđela, naročito ako joj muž pogine, ona je kao zaboravljala da ima dece, jer su joj ta deca bila tako dosadna. Niti je mogla da se za njih brine, niti su je o tome pitali. Znajući već da će umreti, ona ih je ostavljala sa osećajem nemoći da ih zadrži kraj sebe, kao i sve drugo što su joj, na jedno kratko vreme, davali, kao da je njeno, a posle joj opet uzimali. Sa njenog tela odlazilo je to sve, ali bez dobra za nju, bez zahvalnosti, bez budućnosti. Ona je ostajala sa svojom groznom, praznom utrobom, iz koje se širio težak zadah, dok se ona previjala u bolovima i mukama.

Predveče, gospoža Dafina dolazila je k sebi, u groznici, još samo na mahove.

Videla je tada, kao senke, nepoznate prilike kako prilaze njenoj postelji, osvetljene kandilom, jer pola srebrobogatoga Zemuna beše nagrnulo da je gleda.

Oko pet sati, otprilike, probudila se i setila konja koje joj Aranđel beše darovao, pa je slabim glasom naredila da im se odnese šećer. U isti mah govorila je o deveru vrlo pohvalno, ističući da će se sa njim preseliti u Budim.

Malo docnije, ona opet pogleda svojim velikim modrim očima, boje zimskog neba, mirno i čisto. Bila je pri potpunoj svesti. Zapita za muža i odmah zatim seti se, hotimice, prve godine svoga braka. Učini joj se opet da je samo ono leto bilo istinsko, sa svojim travama i lišćem, sitnim bubama i mravima, noću srebrnim šumama. Razmišljajući o svojim prvim danima sa Vukom Isakovičem, njegov brat, sa svojim ljubakanjem, sada, dođe joj prosto smešan, toliko joj se onaj prvi i ono prvo vreme njenog braka učiniše divnim. Kao da vide sebe, još jednom, u svojim plavim, žutim, zelenim, drečećim svilama koje je volela, sa svojim snažnim, krasnim nogama i pravim ramenima i oči joj poplaviše od žalosti, za sobom. Bila je i tad još željna ljubavi.

Nije ni primetila da napolju zalazi Sunce, ni vrućinu oko kuće, ni prašinu, nije više znala ni gde su napolju brda, vrbaci, ostrva i nije više čula šum vode, kao ni popa na dnu izbe, koji je, neprekidno, mrmljao grčke molitve.

<< 45 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (46)

>> 47 >>

Oko sedam sati zaiska da odgrnu zavese i da puste unutra vazduh letnjeg večera, u kom se stišavaše napolju sve, i lađe, i stada, i dugi redovi tovara, što su pristizali i zveckali svojim zvoncadima. Početak te večeri videla je već u nekoj magli, sa visokog, znojem natopljenog uzglavlja, obronke brda, bezmernu širinu i vode blatišta usahnulog, od kojih se, u prozoru, video samo jedan deo, sa bedemima grada. U mukama, skupivši poslednju snagu, zaiska da je operu i umiju, i, na zaprepašćenje uplakanih sluškinja, poče da namešta kosu i naredi da joj udese i ofarbaju nokte. Pokrivena svilenom maramom, koju izabra oklevajući, ona dade kesu dukata, koju je čuvala pod jastukom, matorom slugi svoga devera, pa se zatim zagleda u vrata kao da je čekala da neko uđe.

Ležala je posle, umivena i očešljana, mirna, izdišući, sa očima širom otvorenim, tako da nisu smeli da joj priđu, ne znajući da li je još živa, ili je mrtva.

Dok mu je snaha umirala, Aranđel Isakovič truckao se putem, u svom intovu, uveren da će ona i umreti.

Lekari mu behu već davno rekli da nemaju nade, jer su oboje bili uvereni da je ona sama pokušala da se otrese bremenitosti i da je zato nešto popila. Predviđajući njenu smrt, obojica ga uveravahu da joj je kraj blizu, jer Turčin mišljaše da joj utroba truli i zato krvavi, a onaj drugi, da joj utroba krvavi pa zato nešto unutra truli. Bili su ubeđeni da će mu snaha umreti.

Aranđel Isakovič bio je uveren, i u to, da o razvodu braka ne može biti ni reči i da nema toga popa, ni patrijarha, koji će je uzeti od njegovog brata da je preda njemu. Ipak je svaki dan obećavao svojoj snahi da će ići patrijarhu.

Od onog dana kad je zatekao snahu povređenu, Aranđel Isakovič beše kao izbezumljen. Stao je i nije odlazio nikuda. Prvih dana stizao je još do Oseka i, Kovina, svojim lađama i svojim dželepima, žureći, ploveći i noću, ćutljiv, govoreći jedva koju reč, ali ga na gornjem Dunavu, u Beču i Budimu, gde je imao velikih naslaga izrađenih koža i oprema za konje, uzalud očekivahu to leto, do u poznu jesen. Kroz nedelju dve dana nije više stizao ni do Oseka, ni do Petrovaradina, pa nije više prelazio ni Turcima. Zelen od besa zbog gubitaka, hodao je nečujno po izbama svoje velike kuće na vodi, zagledajući snahu dok je spavala i Ijubeći je čim bi joj bilo, dan dva, malo bolje. Gadeći se onog što joj se beše desilo, on bi, možda jedini, video na njoj jasne tragove njene vanredne lepote koja se na prečac gubila. Prikupljajući lađe oko svoje kuće i svojih obora, u blatu, on poče izvlačiti i svoj novac iz Turske i Vlaške, šaljući ga na Sever. Nije hteo, kao pre, da je ostavlja, nije hteo ni da zalazi više na Jug, po stoku, nego je rešio da trguje isključivo srebrom, ali isto tako ludo, hrabro, neizvesno i pljačkaški, kao što je trgovao i stokom i hranom. Ipak je najveći deo dana provodio kraj nje, nemoćan da joj prebaci koliko mu štete nanosi u trgovini, ali dajući joj to na znanje svaki put, okolišnim putem, ističući svoju veliku Ijubav prema njoj, kao da je zato trebala da mu bude zahvalna.

Sedeći na njenoj postelji, u svom plavom kaftanu, utegnut svilenim, šarenim pojasom, on joj je svojim žutim rukama stiskao ramena, koja više nisu bila ni onako čvrsta, ni onako lepa, umiljavajući se, svojim žućkastim očima i pljosnatim nosem, golicajući je svojom retkom bradicom, gurkajući je glavom u grudi, kao neki pitomi jarac.

Osetiv da ona, na sve to, prilično hladno ćuti i da njega smatra za uzrok svoje nesreće i bolesti, on bi zatim, obično, počeo naširoko da je podseća na onu njinu strašnu, razbludnu noć, kada je više silom, nego milom, zadobi. Ustima koja mu behu mirisna od skupocenog duvana, i slatka, od turskih slatkiša, on bi je tad sećao njinih Ijubavnih scena, ponavljajući svoje pohvale njenim vanrednim pokretima, lepoti njenih udova, načinu njenog davanja, opisujući sve do sitnica, upaljenim pogledom i prigušenim šapatom, Ijubeći je na kraju svega toga, kao lud.

Gospoža Dafina, koja takve stvari od svoga muža nikad ne beše čula, jer je Vuk Isakovič ćutao, ne samo posle sastanka sa njom, već i za vreme ljubavnih pothvata, nije marila to tepanje, tu blagoglagoljivost svoga devera, posle ljubavi, jer joj beše otužna. Okrenuvši glavu u stranu, zgrčena od bolova, trpela je međutim njegove plahe poljupce, jednim nejasnim osmehom, kao i one kobne noći, ne odavši se da li joj to, zbilja, čini zadovoljstvo.

Aranđel Isakovič, koji se u početku njene bolesti beše zgadio toliko, da je neko vreme bežao od kuće, popustio je posle, preplašen i preneražen, pa je postao tokom njene bolesti pazljiv, jer je imao pri tome svojih računa. U danima kad se njeno stanje poboljšavalo, on joj prilažaše češće, Ijubeći je. Kad joj beše sasvim pozlilo, ne samo da opet ne pobeže, već konačno zastade kraj njene bolesničke postelje. Satima je tada držaše u naručju, kao u nekom prijatnom zanosu.

Ne beše više snažna, ali joj kolena nikako nije mogao da zaboravi. Ne beše više ni strasna, ali joj glas još uvek beše mio i, od njenog zagrljaja, njega je još uvek podilazila jeza požude. Ne samo da više nije mislio da uzme drugu, već joj je jednako ponavljao, kakva je bila one noći i kako je ona, samo ona, drukčija nego sve druge žene, u svakom pogledu. Tvrdoglavo, kao omađijan, on joj je jednako opisivao njene telesne čari, kojih više nije bilo, tako da je plakala.

To što beše bolesna, ne samo da ga docnije nije odbijalo, već ga je još više privuklo. Uzdržljivost se njegova pretvori u neko očekivanje, neobično i vanredno, za njega. Pošto je kroz pakao pod sobom propustio toliko žena, sa ovom mu se učini kao da će na nebo. Zagledan u njene oči, počeo je čak da mirno misli i o tome da ona može umreti. Tim više što mu se doživotna veza sa njom i sad još činila prava ludost.

<< 46 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (47)

>> 48 >>

Naviknut na razvrat, pri svom trgovanju i seljakanju, Aranđel Isakovič zavole svoju snahu pred njenu smrt, jednim čistim i oštrim osećajem od kojeg se otimao i o kome dotle nije imao ni pojma. Prepirući se i sam sa sobom, oseti da se u njemu zbiva nešto što pre nije znao da se može zbiti. Tresući se i odskačući, u svom intovu, kojim je besomučno jurio, prekim putevima, prema Fruškoj Gori, on je stajao u kolima kao strašilo, između gajeva, žbunja i pokošenih livada, dovikujući slugama. Razdražen, gotov na sva iznenađenja, na pljačku i cenkanje, kao u svojim trgovačkim poslovima, hteo je da od popova iskamdži što bude moguće, ne tražeći baš razvod braka. Zašto je hteo sad da sve prizna tuđim Ijudima, zašto je očekivao da će mu ti popovi moći nešto pomoći, kad je, pre, bio uveren da je ispovedati se besmisleno i ludo, ni sam nije znao. Jasno mu beše samo da joj treba učiniti sve što traži, da joj treba dati sve što ište. Ma posle i bežao od nje, on je bio gotov da je razvede od brata i da je primi sa decom. Ma da je naslutio da je ona željna njegovih talira, on je bio rešio da je pusti i u svoje bogatstvo, poklanjajući joj lađe, obore i kuće. Kao neku draganu, hteo je, pre svega, da je dobro plati, tim pre što je uskoro i tako mogla umreti. Uostalom, pri samoj pomisli da je odbije, ona se dizala pred njim, strašna kao neka veštica, preteći, tako da mu je život postajao mrzak, čim bi se setio da ona može početi i kukati i prekorevati.

Da sve to uopšte nije predvideo, a da sve ostalo beše predvideo, bilo mu je najstrašnije. Grizlo ga je što je sve svoje poslove udešavao, a ovaj nije mogao da udesi. Celo proleće imao je lude sreće u prodaji stoke, i beše opljačkao pola Vlaške, pa je, po odlasku bratovljevom, očekivao da će sa svojom snahom doživeti neizmernu sreću, bez ikakvih briga. Slasti, razblude, prikriveno, nikom znano, u onoj svojoj velikoj kući na vodi, nagradivši je posle bogato, zadržavši je u kući, dok mu se brat ne vrati, pa i onda ako se više ne vrati. Ono što je Aranđel Isakovič, najposle, posle tolikih žena, već jednom želeo, bilo je uživanje bez tih ženskih obešenjakluka, kupovanja nakita, poklona, sukanja, dukata, bez tog večitog tužakanja, moljakanja, plača i jadanja, bez briga i muka sa njima. Hteo je da poživi, kao pod nekom zelenom, beskrajnom vodom, u kojoj bi ublažena bila svetlost dana, u kojoj bi mu telo kretalo se kao u snu, po kojoj bi mogao da se ispruži, da ga voda nosi, nosi, kao njegove lađe, kad nema vetra, lako i nečujno. Mesto toga, počeo je da se davi sa konjima u blatu i da guta pesak, koprcajući se, u mulju, koji nikako nije mogao da izbriše iz sećanja. Bio je željan svoje snahe, neviđene lepote i snage njenih udova radi, ne očekujući u tom grehu, koji će ostati skriven od sveta, nikakve brige, ni neprijatnosti, kakvih je imao kod drugih žena. I da mesto čistih nebesa i slasti telesnih, kao neki paša oko svoga vrta i šedrvana, naiđe na kud i kamo strašniju patnju, nego što je ikad mogao očekivati, to ga je najviše potreslo, razdražilo, skrhalo, a, posle, do dna duše ražalostilo.

Tvrdoglavo, požuteo i pozeleneo od besa i očajanja, hteo je da se nada i onda kada je već i sam video da je sve svršeno. Ne misleći na brata, ni za čas, ne očekujući ga, ne bojeći ga se, ne mareći uopšte za njega, bez ikakve griže savesti, on postade ipak pogružen od nesreće koja mu se na vrat beše srušila. Za svoje bezbrojne žene, pri svom seljakanju, nije zapitkivao, niti je mario za njih posle rastanka. Nije mu ni na pamet padalo da bi se kojoj trebalo vratiti. Da mu se snaha unesrećila, da mu je poružnela, i to tek što je beše dobio, to mu nikako nije išlo u glavu. Nemoguće mu se činilo da ona, onoliko lepa, ne bude krasna, sa svojim grudima, plećima, kukovima, kolenima, bar dotle dok se on sav ne rastopi od milja, dok je se ne zasiti od uživanja. Nemoguće mu se činilo da se njena lepota, onolika lepota tela, neće vratiti. Bežeći od kuće, kad je jaukala, dovodeći lekara, on je nije napuštao danima, sedeći sa njom zadivljen, čim bi se oporavljala, svetlog čela, bolno nasmešnih usta, i odmah, opet lepih, belih članaka. Spasa joj mora da ima negde, kao i njemu, mišljaše, a da to divno bezbrižno vreme, što je hteo da proživi sa svojom snahom, prođe, kao i sa drugim ženama, u nezgodama i dosadama, pa čak i u patnjama i užasima, to nikako nije hteo da pomisli. Verovao je da će, ovoga puta, doživeti nešto što one druge nisu mogle da mu dadu i verovao je da mora postojati u njegovom životu neko doba u kom će mu biti prijatno i dobro, lako, kao na nebesima, kao što je njegov brat Vuk verovao da mora negde biti neka dobra i krasna zemlja, kuda svi treba da se isele.

Kad je video da ona zbilja umire, Aranđel Isakovič beše tako zbunjen, da je bio neizvesniji u svojim mislima i željama i od nje i od brata koji se potucao po ratištu. Gušeći u sebi osećaj nestrpljenja, Aranđel Isakovič smatrao je da će njenom smrću biti svima patnjama kraj. Greh njegov ostaće tajna, niko je više neće imati, a ta njegova jedina, prava Ijubav u životu, svršiće se u nekoj svetlosti, bez koje bi, to je osećao, postala neizdržljiva, mračna patnja i kazna. Njena smrt činjaše mu se katkad potrebna, na kraju burnih pokreta njenog razgolićenog, vanrednog i strasnog tela. Odmah zatim trzao se u mislima, misleći da nema čega da se boji, ni ako ostane živa, i njena smrt mu tada, na kraju tog, tako dugog, čekanja da je dobije, izgledaše toliko grozna, da je mislio da će onda i on propasti, odleteti jaukom nekud glavačke, u vodu, razdražen, očajan, osramoćen, prevaren, ne mogući da ostane bez nje, u toj kući, sa tom decom, očekujući brata. Mišljaše da bi, posle njene smrti, mogao da ostane na svetu samo onda ako više ne bi morao da se kreće, ako bi mogao da ostane sasvim sam i da ćuti, ako bi se skamenio.

U Karlovce je pošao tek da bi se smirili u kući i da bi joj učinio po volji i doveo popa.

Jureći preko njiva, baruština i prokrčenih šuma, on je znao da se vozi uzalud, ali je ipak hitao. Topole, jablanove i bagrenje udarao je po žilama svojim kolima, a granje mu je to vraćalo, kačeći se za kola i udarajući ga po glavi.

Iz velikih hladovina, spuštao se u osunčane ravni, mnogo neosetljiviji za sve te promene od brata, a pse koji su umorni jurili za kolima, isterujući iz trave ševe, nijedanput nije pogledao. Podvikujući slugama, koje su morale da sede visoko i pravo, u opasnosti, svaki čas, da padnu među konje, i nisu smele da se osvrnu, nije video ni pašnjake, ni nova naselja, već je jurio pravo, stojeći, stisnutih zuba, zagledan u sebe, u svoj život i svoju kuću u kojoj mu je snaha umirala.

<< 47 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (48)

>> 49 >>

Tek kada su kola pošla lagano uzbrdo, prema đumruku karlovačkom, Arandel Isakovič pade unazad umoran i sklopi oči, iznemogao, opaljen žegom, osećajući prijatno da prolazi kroz senke rastovih šumaraka, zatim kraj mirisnih vinograda, preko potoka što žubore, duž voćnjaka i šljivaka, sa kojih su šljive, od treska njegovog intova, padale za njim, po zemlji.

Već kod prvih kuća Karlovaca, dok su se pela uzbrdicom, zapadajući točkovima u rupe izlokane od davnih kiša, nakrivljena tako jako da se činjaše kao da će svaki čas izvrnuti se nizbrdo, kola Aranđela Isakoviča izazvala su veliko komešanje i graju po kućama i oborima, a naročito po zemunicama novih naseljenika. Oni behu došli iz Serbije za patrijarhom, tek pre sedam godina. Oca Aranđelovog, Lazara Isakoviča, dobro su znali, terajući mu stada i prodavajući mu goveda, svud tragom austrijske vojske što je nadirala za Turcima.

Još izdaleka, svojom svežom farbom i zvoncadima, intov Aranđela Isakoviča skupljao je, Ijuljajući se ispod i iznad okolnih brdašca, sve živo. Sve mu je trčalo u susret, očekujući ga da priđe bliže, kao lađa. Sluge koje su jahale pred njim, i sluge koje su sedele na intovu iskrivljene, pokušavajući da sede nepomično i pravo, pucale su bičevima i vikale na sav taj svet što se strčao oko kola, zaostajući za časak kad bi Aranđel Isakovič bacio, u travu i trnje za sobom, ili u vis, među grane, pregršt novca, razdraživši tim pokretom ruke, svaki put, svoje pse, tako da su napadali na ljude.

Zavaljen na jastucima u kolima, zamišljen, on uostalom i nije gledao taj svet, već goveda i obore, i krovove zemunica, jedva dva tri pedlja nad zemljom. U sebi, prodavao je sve to i kupovao, mrmljajući.

Pri strmim prelazima preko jarkova video je samo napregnute sapi i trbuhe konja, po kojima behu od napora iskočile žile, da se zatim, opet zagleda, kao iz nekog sna, u svoje sluge, koje su ravnomerno skakale sa kola, sad desno, sad levo, da podmeću cepanice pod točkove, te da ih zakoče.

Silazeći ka zidanim kućama varoši, Aranđel Isakovič vukao je za svojim velikim kolima čitavu povorku radoznalog sveta, koju nije bilo moguće oterati. Navikao da se oko njega kupi svet, pa da moli i prosjači, on je i sad puštao da mu prilaze ruci, pa je mirno trpeo i one koji su trčali uz kola, pa čak i one koji su ga hvatali za rukav, plačući. Zastavši kod jedne česme, ostavio je svoja kola pod nekim šljivama, pošav nizbrdo, praćen gomilom radoznalih kroz prekopane vinograde i trnovito žbunje, do kuće u kojoj se beše smestio, to leto, mitropolit.

Pojavivši se pred kapijom, u svom čudnom odelu, nakinđuren i namirisan, brojeći svoje brojanice, dok se oko njega tiskala i gurala sirotinja, Aranđel Isakovič oseti i sam da tako šaren, opkoljen psima, zbilja ne izgleda kao hadžija i vide kako ga i sa okolnih, malih i tamnih prozorčića kuća posmatraju.

Pošto je odstojao neko vreme pred ogromnom kapijom, na kojoj behu izrezana dva krsta, i nagledao se okolnih kuća i krovova, bio je pušten unutra, ali samo sa jednim slugom.

Pod teškim svodom zdanja, po kom su bile izvešane ikone, Aranđel Isakovič, u mraku i hladu, posle vrućine i sjaja spoljašnjeg, pognu glavu i kaza kaluđerima ko je.

Koračajući nesigurno, po daskama položenim po zemlji, priđe jednoj uzidanoj klupi i sede, videvši kako ga zbunjeno posmatraju, mesto da ga odvedu patrijarhu. Kuća u koju beše ušao bila je neko staro zdanje, zazidano sa svih strana, sa dvorištem i štalama, pred kojima beše nasuta neka zemlja, iz koje beše nikla bujna trava. Nad tom humkom, bilo se nadnelo nekoliko plodnih jabuka, čije su grane povile se do zemlje, pune sazrelog voća.

Uokolo, gore, vide drvene tremove, po kojima su promicali kaluđeri, kao crne senke, pod velikim kandilima, a na dnu dvorišta, iza drveća, zvonik od balvana, na kome se, u visini, beše naselilo nekoliko vrana. Za zvonikom visilo je čudno, dugo uže, palo po zemlji kao klupče neke bele i debele zmije. U dvorištu je bila potpuna tišina. Među visokim zidovima videla se uzana i plava površina neba, nepromenljiva i čista.

Aranđel Isakovič beše pognuo pleća, još više, od umora, posle duge vožnje, i osetio da, u stvari, od ovog njegovog susreta sa patrijarhom zavisi njen život, ili spokojno umiranje.

Zidovi oko njega i tremovi behu toliko mirni, kaluđeri mu prilažahu tako tromo i tiho, da mu se u prvi mah učini da je besmisleno tu, uopšte, govoriti, i da će se rešiti sve samo od sebe.

Kad mu se kaluđeri vratiše i kad mu rekoše da ga patrijarhu ne mogu voditi, jer je u kući puno gostiju, pošto je toga dana stigla, u posetu, sestra patrijarhova, gospoža polkovnika Raškoviča, sa svojim ćerkama, Aranđel Isakovič se uvređeno diže sa klupe i, ma da je bio samo srednje visine i vrlo lak, dođe nekako viši i oholiji, svojim žutim, tamnim, ispijenim licem. Jedan od kaluđera tad, oborivši oči, dodade da je uostalom mitropolitu već više dana zlo na očima, tako da leži u mračnoj ćeliji prostrt, pokrivenih očnih kapaka, pa se moli Bogu, te ni s kim i ne govori.

Aranđel Isakovič razgrnu svoje odelo i isprsi se, pod svojim žutim i šarenim svilama, i nape se, opasan skupocenim nakitom. Tihim glasom i Ijubaznom, lažnom skromnošću, ponovi ko je, spomenuv svoga brata Vuka, rekavši da hoće da govori lično patrijarhu, s kim je imao čast prošle zime, dva puta, duže da razgovara.

Čuvši ime njegovog brata Vuka, kaluđeri kao da se razveseliše. Udariše u pohvale i blagosiljanje vojene hrabrosti onoga, njegove privrženosti pravoslavlju i darežljivosti prema njima. U njihovim uzvicima, Vuk Isakovič se činjaše kao neki hrišćanski svetitelj, što jaši na konju, u odbranu nesrećnih kaluđera i svih izbeglica iz krvave Serbije, koji će im još mnogo dobra činiti, kad se vrati sa vojne.

Aranđel Isakovič sedeo je, kad ih opet otposla, sa svojim slugom, koji stajaše skoro nepomičan, u dnu kapije. »Da me ne drže za bludnika«, pomisli — »da nisu dočuli što«, mišljaše — zagledan tupo u drveni zvonik i voćke u dvorištu. Kajao se što je došao, videv da ne mogu da mu pomognu i da oni, svakako, znaju njegov život, koji je provodio na lađama i po tuđini. Činilo mu se da ga, ma da je i on bio darežljiv prema crkvi, preziru. Učini mu se da, pri jednom prozoru na spratu, vide lice mitropolitovo, sa do grla i ušiju zaraslom bradom, malim brcima i lukavim očima. Primeti da ga i sa drugih prozora posmatraju i paze. Tada, u svom gnevu i stidu, prekrsti noge na kamenoj klupi, propuši i sede kao Turčin.

Kaluđeri mu dođoše i po drugi put, javljajući mu da patrijarh ne može da ga pusti k sebi, ali da će se bolesnoj gospoži Dafini poslati naročiti kaluđer. Inače mu savetuje da ide episkopu Nenadoviču, koga i onako poznaje, pa da s njim razgovara o toj njegovoj važnoj stvari, o kojoj hoće da govori.

<< 48 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (49)

>> 50 >>

Izgubivši strpljenje tad, Aranđel Isakovič poče da ih kori, već potpuno pribran, kiselim i gorkim podsmehom. Iznenada, prebacivao im je da su gori od tih vojnika što prosipaju krv i žive kao Cigani, koje gde. Prebacivao im je da su krivi što se svet seljaka i što oni, trgovci i zanatlije, nikako ne mogu da se skrase. Što se tiče njegovoga brata Vuka, koga toliko hvale, taj je tek pravi Ciganin, što svoje obešenjakluke i lenjovanja zabašuruje večitim ponavljanjem obećanja da će ići u Rusiju, gde će sve biti bolje. Udarivši zatim na patrijarha, reče zaprepašćenim kaluđerima mnogo što šta, što nije trebao da kaže. Načinio je pustom džimrijom bivšeg pećskog arhiepiskopa i slavenoserbskog patrijarha Ugarske, Serbie, Bugarske, Bosne, Grčke, Dalmacije, Horvatske, Slavonije, i celog Ilirika, koji će još trebati njegove pare. Što se pak tiče tih para, on ih odmah i pokaza, izručivši u svoje krilo dve kese dukata. I ne samo da im te dukate pokaza, već ih poče i prebrojavati, nadovezujući da je toliko i toliko hteo darovati za zidanje patrijarhove crkve, toliko i toliko za zvona, toliko i toliko za sliku blaženopočivšeg Cara Uroša Nejakog, toliko i toliko za opravku manastira i, najposle, toliko i toliko za patrijarhove monahe. Pri tom je duboko uzdisao, dok su oni mirisali bosiljak, sve češće.

Onako uzgred, reče im tada da najposle ni on, Aranđel Isakovič, iako je samo trgovac, nije manje zaslužan od svoga brata Vuka, iako se onaj pročuo po saborima, tim pre što onaj samo bulazni i priča i obećava a on vaistinu trguje, prodaje i kupuje, a što kupi, to ume i da sačuva. Ako se prevare u njegovom bratu Vuku, koji bi da ih sve najradije opet potera po ravnima, brdima, baruštinama i šumama sve do te nepoznate Rusije, do koje se skapava dok se stigne, videće ko je on, Aranđel Isakovič, kome je tumaranja već dosta i koji će ostati tu, gde su se, najposle, naselili. I ne samo ostati, već sve i pokupovati, da i crkvama od svega toga da, kao što daje i drugima, zanatlijama i lađarima, mnogo više nego njegov brat. Uvređen, osetivši se zadržan tu pod kapijom, stojeći kao poliven, sa prozora, čabrom hladne vode, Aranđel Isakovič širio je trgovacki svoje široke rukave, uzdizao glavu i okretao se jednako da pođe, među kaluđerima koji su bili zbunjeni i nerešljivi, ne znajući šta da čine, jer nisu razumeli što je toliko gnevan, ni što im to govori. Zna on, uostalom, rekao je još, da je neko

pričao koješta o tome što njegova snaha živi u njegovoj kući, u Zemunu. Istina je međutim to da je njegov brat na vojni, i da je neko rnorao primiti nejaku dečicu, a istina je i to da ona leži na samrti i da on o tom hoće da govori sa patrijarhom, jer tu ima nešto i patrijarh da kaže.

Ne dajući kaluđerima da dođu do reči, ma da se od njih jedan ponudi da još jednom ide gore i da javi njegovu želju, Aranđel Isakovič, sasvim razuzdan, piskavim glasom, poče pred polazak da hvali sebe. Ako je on trgovac, bar se zna da što on uzme u ruke, to više ne ispušta. Sa čijim je novcem darivao njegov brat njih i njihove crkve, ako nije sa njegovim, i ko će im sačuvati sve što dobiju, ako ne on i njegovi Ijudi što se naseljavaju duž reke, ali da ostanu, a ne da se sele opet dalje. Sve pripada onom ko se nađe u blizini, a ne onom ko se skita kao Ciganin. Onaj koji je izdržao pomor stoke, kad su došli, bez vike i dreke, izdržaće i budućnost i neće otići, a koje video njega Aranđela Isakoviča da je, i inače, okom trenuo kad mu potonuše lađe, ili kad mu opljačkaše krda? Ako se pročulo da je bludnik i ako već davno govore da kupuje i žene, ipak nije izvesno da on ne bi mogao da im bude ktitor, a kad se smiri, da živi kao pravi svetac. Iz Zemuna, čim se vrati, obeća da će im poslati puna kola ikona, lepših nego ove po svodu, a što se tiče zvonika, koji pogleda prezrivo, u dnu dvorišta, zvonik u njegovom naselju je viši, od većih balvana i sa kamenitim postoljem. Nek to kažu patrijarhu.

Tako, zagledan u zvonik drveni, u kom je nepomično visilo zvono, u voćnjak, u kom su nepomično visile bezbrojne jabuke, u štale i tremove, u prozore gore, u kojima ne beše ni jednog jedinog pokreta, on oseti naglo, u mračnoj hladovini svoda, pod ikonama i kandilima, da govori suviše glasno i da se u stvari svađa, a svađa besmisleno, gde tome nije mesta. Ućutavši iznenada, pođe naglo kapiji, pojavi se pred svetinom, sav žut od stida, vičući na sluge, kijajući na pripeci, opkoljen kaluđerima, koji sad činjahu sve da ga zadrže.

Svetina, koja se beše skupila pred kapijom, među kojom sad beše i nekoliko Cigana, u krpama, skoro golih, koji su skakali sve na jednoj nozi, proseći i vapijući za milostinjom, ne beše ništa čula, ni videla od onog što se iza kapije događalo. Kraj svih slugu Aranđelovih, koji su pucali bičevima, svetina u gomili pođe za Aranđelom Isakovičem do kola, i ne znajući kuda ide.

Aranđel Isakovič potera žurno, uzbrdo, odmičući po jarugama i voćnjacima, kao da se vozio po krovovima kuća, što ostadoše u dolji, sa svojim nadstrešnicama od slame i trske, svojim oborima i kočinama, izbušenim u zemlji, pod ogromnim stablima i žilama hrastova i bagremova. Za njim, među drvećem, po brdu, trčalo je još svega nekoliko prosjaka, ostali behu zaostali. U dolji i na brdu videla se cela varoš, rasuta među baruštinama i trskom, a, dalje, prokrčene šume i, dublje, široka reka, u trščacima i barama, među vrbacima, iz kojih se ukaza beskrajna ravan.

Sunce je bilo strašno pripeklo, tako da se kola, kao usijanim gvožđem okovana, batrgala među jarugama i drvećem, praćena iznemoglim psima, do voćnjaka episkopa Nenadoviča, koji je to leto bio podigao malu, drvenu crkvicu, kraj svoje kuće i okupio oko sebe nekoliko kaluđera, koji behu dragovoljno pristali da se odreknu pustinjačkog i divljeg života kojim življahu, svaki za sebe, po šumi i vinogradima, pa da se nasele u bratstva, po manastirima fruškogorskim.

Vozeći se i tresući se prema tim voćnjacima, Aranđel Isakovič više nije želeo ni da spominje patrijarha i razvod braka svoje snahe, nego prosto da svrši ma šta, da bi joj olakšao samrtne muke na koje beše, privremeno, zaboravio. Misleći na snahu, on se rešavao da izmoli koga od kaluđera, koji će poći sa njim u Zemun i reći da dolazi poslat od patrijarha, samo da bi ućutkao onaj njen grozničavi vrisak i bezumni šapat kojim ga je preklinjala, pri polasku. Inače, sav u znoju, on se osećaše kao izbezumljen u tom vrućem danu, nad kućama, livadama, i trskama, u kolima, koja su se teško probijala, po travuljini, od stabla do stabla. Seti se da već nedeljama nije trgovao i pomisli da mu život odsad više i ne može biti, kao pre, veseo, prijatan, jer kad ona umre, njemu više i ne treba ništa. Zavaljen, pri tim mislima u kolima, na jastucima, on je sa zavišću sećao se kako je nekad bio daleko od te snahe i kako je isprva tvrdo bio rešen da se zadovolji njom, svega dva tri puta.

<< 49 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (50)

>> 51 >>

Kola su njegova međutim probila se duž jednog jarka, u kom beše usahla voda, do nekog mosta od balvana i granja, među žbunjem. Konji su se propinjali, osećajući, pod kopitom, prštanje i krhanje drveta i ljuljanje i povijanje grana, i sluge su imale mnogo muke da ih obuzdaju da ne bi prevrnuli intov.

Aranđel Isakovič podiže se, u kolima, i vide red starih bagremova koji behu povezani isprepletanim šibljem, tako da tuda, kolima, nije bilo moguće proći. Bujice prolećne nanele su bile na taj živi plot trave i biljke što su sad, sasušene i trule, teško mirisale. Za livadom, koja se pela uzbrdo, sa nekoliko zrelih šljiva, videla se velika žuta kuća i krov drvene crkvice, pod velikim hrastovima, a među njima širok vidik koji se otvarao u daljinu, u doline, u travuljine i vinograde, za kojima behu guste šume. Pošto nije znao gde je ulaz, jer mu kaluđeri nisu podrobnije objasnili položaj kuće koju mu pokazaše na brdu, Aranđel Isakovič htede već da naredi slugama da razruše plot, kad mu pogled privuče čudna prilika, koja se crnila iza drveća.

Pod jednim bagremom, na travi, sedeo je mlad monah, nepomično pognut, razgolićenih grudi, očevidno zanet, u molitvi.

Pred njim je zemlja bila zaravnjena, sve do obronka brega sa kojeg je mogao da vidi vrlo daleko duž Dunava, u ravnice. Tvrd kolac od mladog bagrema beše nabijen, pred njim, u zemlju, šiljat i oguljen, tako da je bilo skoro neverovatno kako je mogao bez urlika od bola da se baca na njega grudima i trbuhom i leđima. Ne videći nikog, zagluveo, kao neko čudovište, on se jednako krstio i previjao ali bez glasa. Mlatarao je u vis rukama, metanisao i Aranđel Isakovič tek posle primeti da plače.

Dok su mu sluge stišavale konje i pokušavale da točkove pokrenu unazad, Aranđel Isakovič, stojeći u kolima, sav se naježi, osetivši, kao na svom telu, ubod drveta koji onaj pred njim kao da nije osećao. Obuhvativ, jednim začuđenim pogledom, vruće nebo, na kome ne beše nijednog oblačka, šume i padine bregova, zajedno sa onim što se pred njim događalo, Aranđel Isakovič ustuknu u kolima, ne shvatajući šta to može taj čovek, na zelenoj poljani, u pripeci i žegi, da neprekidno i tako ludo radi. Klanjanje i previjanje monaha, u pocepanoj crnoj rizi, nad šiljatim drvetom, činjaše mu se tako bezumno da mu je došlo da krikne. I kad zbilja viknu, tako da se konji trgoše, prenerazi se i sam od svoga glasa, dok se monah trže, kao da ga neko bičem šinu.

Aranđel tad ugleda koliko je visok, bos, u crnoj mantiji, raskrvavljenih grudi, i vide njegovo lice, samu kožu i kost, sa velikim očima, grozničavog i zamagljenog pogleda. Monah mu je prilazio, pokazujući Ijutito da kolima treba da zaobiđu iza drveća, gde je valjda bio ulaz.

Kad su sluge uspele da odvuku unazad kola, dok su konji drhtali od uzbuđenja, gospodski intov ubrzo pođe prema ulazu sa kapijom od kamena, koji je bio iza bagremova. No i tada još stajaše Aranđel Isakovič, u svojim kolima, opkoljen zrelim voćkama, zelenim brdima, padinama i širokom rekom, sa 'jedne strane, a sa druge, krovovima od trske, žbunjem i drvenim zvonicima, zagledan u to ludo biće što se neprestano naginjalo na kolac, previjajući se od bola, ne mareći ni za šta oko sebe, ne mareći za vruć, letnji dan, iza hladovitog bagrenja, ni za sve ostalo što se moglo videti sa brda, travuljine, kućišta, bare, kamenite zgrade, na kojima su nepomično stajali, na čekrku, gvozdeni petlovi. Izbezumljen od očigledne žudi da se na njega nabode, da na njemu ostane, da se od njega ne odvaja, klanjao se onaj i previjao nad kocem, kao da ga je grlio.

Kad su kola ušla kroz kapiju, na široku ledinu sa crkvicom i velikom kućom, pod stare hrastove, pred Aranđela Isakoviča izišao je stari iguman, koji ga brzo umiri, rekavši da je episkop kod kuće, samo negde u vrtu. Onaj što se klanjao kod koca, bio je jeromonah Pantelejmon, koji beše tek nedavno došao iz Serbie. Danas je bila sedma godišnjica kako mu celu porodicu, u bekstvu, na očigled njegov, nabiše na kolac, pa je pomahnitao. Turci su mu bili iščupali jezik, zato je sad ćutao. Inače, nije trebalo da ga se plaše, miran je i krotak, samo plače.

Dok su Aranđela Isakoviča vodili u kuću, sa visokog drvenog trema, spazi u daljini reku i Sunce, što beše upalilo trščake i daleke ritove, tako da se iz njih dizao gust i crn dim. Kad ga ostaviše za časak kod jednog prozora, u izbi u kojoj ne beše ničega, sem jednog, na zid nafarbanog, Svetog Jovana Pustinjaka, sa velikom sekirom, primeti, pod prozorom, tri kaluđera, od kojih je jedan, ogroman i debeo, ležeći potrbuške, zariven glavom u travu, spavao.

Druga dvojica, jedan lep i mek kao neka žena, sa smeđom kosom, a drugi crn i bradat, naslonjeni jedno o drugo, leđima, pevušili su, sedeći u travi, hvatajući jedan drugog, preko ramena, za grkljan, kikoćući se. Na toj strani kuće, šuma je bila na nekoliko koraka.

Iznemogao i ogladneo, sav mokar od znoja, naslonjen o hladni zid, tako da je osećao da mu ta hladnoća prolazi kroz kosti, Aranđel Isakovič tad opet začu korake. Misleći da mu ide episkop, koga je još iz Budima poznavao, on pomisli: kazaću mu da sam mu doneo deset dukata za manastire i deset za odežde. Kazaću mu da je pusti među monahinje u Jazak, možda će je tamo voda izlečiti. Kazaću mu da sam je uzeo bratu, da je od mene zatrudnela i da neću da se rastanem od nje. I prebrojavajući neprestano svoje brojanice, bez pažnje, bez svesti, mrmljao je neprestano, ponavljajući reči.

Šta je posle rekao episkopu, koga je znao još iz doba kada je Nenadovič bio pisar u budimskom magistratu i kako se uopšte proveo posle, u tom vladičanskom letnjikovcu, gde su bili udesili prvo strogo opštežitije, ostavivši se raspojasanog života po kolibama, o tome Aranđel Isakovič, ni docnije, u svom teškom, staračkom životu, kad je postao strahovita i čuvena tvrdica, pseće duše, nije govorio.

Kad su ga, to veče, sluge povezle kući pijanog, što mu se davno ne beše desilo, čule su samo toliko da će sve svoje imanje zaveštati crkvi, što uostalom i oni treba, na samrti, da učine, jer je život najlepši na nebesima, i da će, odmah sutra, imati da voze gospožu Dafinu u Jazak, gde ima neka voda od koje će se sigurno izlečiti. Kad ostari, a možda i pre, govorio je, posle, dok su kola izlazila kroz đumruk karlovački, gde su vojnici istrčali misleći da prolazi neki petrovaradinski đeneral, otići će u monahe, u kolibu, gde će se odmoriti od onog što je činio i gde više neće trgovati sa prokletim Vlasima i ćopavim Grcima. Tamo će, najposle, biti zadovoljan, ležeći poleđuške i pevajući do mile volje. Ustreba li mu vina, imaće i vina, a kad koja okrugla seljanka prođe, podmetnuće joj svoju monašku toljagu, tako da se zabatrga, pa da svrati. Hvaleći episkopa, bio je ipak protiv opštežitija, jer je hteo da bude nasamo s Bogom, a govorio je o kaluđerima kao da je među njima proveo ceo vek. Uveravao je svoje sluge da je sad sa monasima koji čuvaju svete kosti despota, u boljem prijateljstvu nego njegov brat Vuk, i da mu je sad objašnjeno šta je zgrešio i oprošteno što je zgrešio.

<< 50 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (51)

>> 52 >>

Njegove sluge, sa kojima inače nije nikad govorio, ne samo da ga nisu pažljivo slušale, već su se trudile da ga uopšte ne čuju, zgledajući se preneraženo. Slutile su dobro da će, kad se istrezni, kajati se gorko što je nešto sa njima brbljao i da će ih mučiti zbog toga, nedeljama, dok ne zaboravi.

I zbilja, čim ga večernji povetarci malo osvežiše, on se prenu i ućuta. Ćutke, gledao je kako se kola spuštaju prema baruštinama duž Dunava i kako za njima ostaju, na bregu, kuće karlovačke, još osvetljene suncem.

Vozeći se, pod gustim hladom i polumrakom šumarka, kroz popaljene trske i travuljine, slušao je u daljini lavež svojih pasa, što su plašili ševe i lovili prepelice.

Dok su mu sluge zastale pred šumama, i pregledale i opremale puške i pištolje, jer put je bio tuda dosta nesiguran, on se, zahvaćen opet maglom vina, premeštao u kolima na sve strane, penjući se čak da sedne i na visoke ukrase intova, od gvožđa.

Veselo nešto i prijatno mora biti da je čuo kod episkopa, jer ga je neprestano hvalio i jer je neprestano pokušavao da peva, što je tamo bio naučio.

Pošto mu je glas kreštao, činilo se da peva glasnije nego što je zbilja pevao, i sluge su ga mukom slušale.

Pijanstvo ga je, od večernjeg vazduha, još jednom hvatalo i sa izjavama da će otići u kaluđere opet otpoče. Plakao je nad celom porodicom Pantelejmona koju su Turci nabili na kolac i spominjao, jetko, sve moguće svetitelje, kojima je pri polasku bio darovao po dukat. Tvrdo je bio uveren da će mu manastirska voda izlečiti snahu i da će ona, posle, opet moći da rodi. I te kako da rodi. Tako će se pomiriti i sa bratom, koji je uvek bio srećniji od njega, a zašto i da se ne pomiri, ta braća su.

Misli, da bi ona mogla još uvek da se spase i da se njena bliska smrt samo pričinila glupim lekarima, tako ga obradovaše i tako ga obuzeše da je malo nedostajalo još, pa da u kolima zaigra. Širio je ruke prema večeru što beše zahladnelo, pa se, mučeći svoj mozak svim onim što je kaluđerima rekao i što mu oni behu rekli, a čega se više nimalo nije sećao, radovao svojoj snahi. Jer Aranđelu Isakoviču, zaista, nikada još u životu ništa nije išlo ovako sneruke. To što je sve tako nepredviđeno došlo, poražavalo ga je i gušilo. Na drugi način i oštrije, nego njegov brat, Aranđel Isakovič osećao je užas, grozan užas što je oko njih sve tako promenljivo i besmisleno, jer se ne događa po njinoj volji i njinim nadama. Da se negde izmire on i brat, to je sve više želeo, i da oboje potrče u ovu novu zemlju, barovitu, i ravnu, ali mirisnu i nebesnu, u kojoj su počeli da se smiruju, posle onolikog tumaranja. Poludelom od žudi za telom svoje snahe, njemu, pre, nije ni na pamet padalo da bi te žudi mogle i da se ispune.

Zato ga je bolelo, sad, da ona umire u njegovoj kući. Što je u početku mislio da se sa njom samo nauživa, tajno, skriveno, pa da je posle prepusti bratu, to mu se sad činilo tako tužno. Sećajući se njenog vanrednog tela, njenih hladnih udova i njenih burnih pokreta, njemu se činjahu sad i same misli na to da je vrati bratu, kome je pripadala, sulude. Osećao je da mesto sebe nikoga više njoj puštao ne bi, kao što ne bi pustio drugoga, mesto sebe, kad bi mu bilo moguće prohodati sad tom plavom, ustreptalom rekom, ili, nad šumama, nebom.

Na drugoj strani reke, kao da behu ostale sve žene, tolike žene, sa kojima je skakao zadihan, oznojen, često i napit, crnomanjaste, smeđe, riđih dlaka i obilnih grudi, što su duboko uzdisale i tiho šmrkale u njegovom zagrljaju, a na ovoj strani, prostrta kao mrtva, vozila se sa njim, u kolima, ta jedina, mirisna i glatka žena, koja mu nije bila nikad otužna, sa očima boje modre zimskog, čistog neba.

Kad bi ipak rodila dete, mesto da umre, što napitom Aranđelu Isakoviču, u tom trenutku, ne izgledaše nimalo nemoguće, on je verovao da bi se sva ta njina nesreća dobro svršila i da bi on, u tom slučaju, bio mio i drag i samom sebi, i njoj, i bratu, i svakome.

Videti je još jednom zdravu, pobesneti od milja, pokrhati u njenim bedrima prste, vrteti se oko nje, ma ona stajala hladna kao kamen, kao one prve noći, činilo se u pijanstvu tako divno priviđenje, da je potpuno utonuo još jednom u maglovito bezumlje, vozeći se kao u raj kolima, prema poljanama u mesečini.

Sve što je tog dana činio bilo je uzaludno. Sakriti je trebalo sve i ćutati, jer niko njima nije mogao pomoći.

Vozeći se po širokoj ravni, u providnom mraku, u kom ostajahu sve dalje brda karlovačka, trezneći se najzad sasvim, od večernjeg hlada na vodama i raznom bilju, Aranđel Isakovič snuždi se u kolima, videvši da se vozi kući, ne znajući ni da li je ona još živa. Naježen od hladnoće noćne, pušeći, sedeo je pognute glave, primajući žalost, zbog svega što joj se beše desilo, sve više na sebe. Vide je u sećanju, sa njenim snažnim kolenima i stopalima, kao u anđela, besmrtnu, i vide je kako je, čim je sa njim počela da živi, opala i sva se povila, povezana oko pasa.

To, da je od njega mogla poteći tolika nesreća, tolika neočekivana patnja, to ga je dovodilo do bezumlja.

Put do kuće trajao je čitavu noć. Imao je da se vozi još satima. Osećao je, levo od sebe, hladnoću ritma koje su, posle duge suše, bile usahnule i videle se, obasjane mesečinom, kao sablasti. Oko njih je gusta trska čujno šuštala. Iza njih se videla reka, koja se činila da stoji, nepomična sa svojim vrbacima. Kad god su kola stizala do kog šumarka, treperili su im u susret svici. Zemlja je bila toliko tvrda od suše, da se konjski topot čuo tupo, kao pri prelazu preko nekog mosta. Kas i neprekidnu promenu nogu konjskih imao je da gleda do sutra, uz vampirsko osvetljenje fenjera, koji je bio obešen o rudu, a pod kojima se videli psi, iznemogli davno, od trčanja za kolima.

Desno su se, u beskraj, širile visoke travuljine, među kojima su bila retka naselja, iz kojih se čuo lavež pasa, a sve je u daljini tonulo u mrak, u kom je smrt bila izvesna i neizbežna. No dok je na vodama, gde je bilo mnogo svetlosti po površini zemaljskoj, nebo bilo sasvim mračno, bezdano i nevidljivo, desno, nad ravnicama, crnim i mračnim, nad gustim travama, svetlela se nebesa plava, vidna, visoka i zvezdana.

Uz treptanje zvoncadi na kolima i visokog, noćnog, vedrog neba, uz onaj put na travama, što ga je video samo dotle dok ga je fenjer obasjavao, uz potpuno sablasne prilike, prave i nepomične, koje možda i nisu bile više njegove sluge — ta lica im više nije video — Aranđel Isakovič, istreznivši se na tom noćnom povratku, sudbonosno se i promenio.

<< 51 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (52)

>> 53 >>

Da je bio pošao patrijarhu da mu se ispovedi, držeći do prijateljstva mitropolita Jovanovića i njegovog oca, činilo mu se sve luđe. Da je pričao svoj greh sa snahom, kod episkopa Nenadoviča, i da ga je onaj tešio, s njim pio, primivši i kesu dukata za opravku manastira, to mu se činilo da se događalo na nekom drugom svetu.

Drveni zvonici crkava, manastirske ikone koje su ga zvale nekim sujevernim šapatom, kojim je šaputao sam sebi, pri polasku, činjahu mu se sad isto tako brzo prošle i nemoćne da mu pomognu, kao i sve druge obične stvari viđene toga dana. Sam, u kolima, vozeći se kroz noć poljanom, Aranđel Isakovič se ostavi svih tih nada i vrati samom sebi, osetivši da je uopšte trebalo ćutati.

Kao i bratu njegovom na vojni, tako je i njemu iznenada, uz ovu ženu, spao ceo prošli život sa duše, ostavivši ga samog, sasvim samog, sa onim što je još bilo ispred njega, do smrti.

Ono što je, pre, Arandelu Isakoviču bilo najmilije da razmišlja, o njegovim naslagama koža i duvana, o njegovom srebru, o njegovim dužnicima, činilo mu se te noći zauvek izgubljeno. Ispruživši ruku tako da mu je visila iz kola, pomisli da sve njegove kuće, svi njegovi obori, svi njegovi ćemeri srebra, ne mogu, iz daljine, da mu spuste na šaku ni toliko, koliko bi osetio jedno zrno peska. Trgovanje njegovo, novac njegov dat na sijaset mesta, njegov ponos, činjaše mu se, sad, potpuno izlišan i bez vrednosti za njega, koji se vozi dalje, kraj ovih usahlih, plitkih baruština, što još svetle. Sav potresen mišlju da će je naći mrtvu i da će živeti u žalosti svakako godinama, oseti, kao i njegov brat Vuk, da je sve što je činio kao san. Ne bacivši badava nikad u životu zlatnik, ni srebrnik, sem sitneža, koje je bacao, svečano raspoložen, sirotinji, oseti sad da bi mu bilo milo da rastrese dukate, koji mu dođoše u pasu pod šaku. Naježivši se od žalosti i milja, ispruži ruku iz kola, iznad travuljina, i steže šaku tako da su mu dukati probijali se kroz prste i kapali nečujno u travu.

Čim je dakle pokušao da nju dostigne pred svetom, a ne svojom senkom, kao u onoj strašnoj izbi svog doma, morao je odmah da vidi da je to nemoguće. Dovoljno je bilo da izusti njeno ime, pa da episkop skoči. Trebalo je ćutati.

Jer nestajao je taj život za koji dotada mišljaše da je sav čvrst, sastavljen od brojeva, računa, prevara i zarada, u kom je životu hodao, putovao, pljačkao i nauživao se tolikih žena. Misleći da će, u tom životu, moći da uredi sve po svojoj volji, i da zađe, za svojim uživanjima, u sve njegove kutke, varao je ljude, mučio ih i, cerekajući se, do dna duše ih prezirao. U tom životu međutim trčkao je i on kao budala, moljakajući u nesreći i prezren od drugih.

Postojao je pak jedan drugi život, nevidljiv i neshvatljiv izgleda, u kome on nije mogao da uredi ni najmanje sitnice, a ipak je sve zajedno bilo tako sjajno, kao ta mesečina na putu, pred kolima, što se kao konci mrsila od neba do zemlje i od zemlje do neba. U tom životu, iako se sve događalo po nekoj bezumnoj, iznenađujućoj neočekivanosti, treperilo je sve od zvezdanih oblika događaja, koji su bili izvanredni i za telo i za dušu. U tom životu niko nije mogao da mu smeta i u tom životu prikrivenom i slučajnom, i on i njegova snaha osetili su, zaneti i potreseni strahovitom čulnošću, da ih niko i ne gleda. Posle toga je došla ta njegova samoća. Vozeći se kući, po noći, Aranđel Isakovič ostario je, pri kraju tog leta, kad mu se ispunila najtoplija želja u životu, kao i njegov brat, u dalekoj, tuđoj zemlji, za nekoliko časova više, nego pre za nekoliko godina.

Pred zoru, kad su pristizali Zemunu, on je ležao u kolima satrven noćnom vožnjom, izbledeo, omatorio, kao neki stari jarac, uzdrhtale brade. Zvezde koje su gasnule, nije više gledao, kao ni svetlost što je u visinama treptela. Kad u daljini ugleda zvonike varoši, poslednji put povika slugama, koje su bile zaspale sedeći, i konjima što su bili upropašćeni. Dignuvši se u kolima, pogleda daleke krovove i vodenice na reci, sasvim ravnodušno. Naslutio je da mu je ceo život do tog jutra bio san, a da će sad početi život sasvim drugi.

Stigavši doma, Ijubazno i tužno se smešeći na svet koji se beše iskupio na mostu, pred njegovom kućom, on je zaključio, po gomili uplakanih, da je umrla.

Dovoljno je bilo da se na kapiji pojavi njegova žuta ruka i poznati rukav, da mu ugledaju samo jednu stranu lica, pa da svi udare u kuknjavu i plač, busajući se u grudi, kao da udaraju u talambase. U kući je bio strašan smrad sveća.

Gospoža Dafina ležala je čista i mirna, velikih, razrogačenih očiju, ispruženih ruku, pokrivena svojim svilama, kao da je bila sablast u belom, okrečenom zidu.

Groznim i strogim pogledom gledala je u vrata. Aranđel Isakovič rastera babe, da ih samrtnica ne vidi. Nije znao da ona više i ne gleda, da nije ni njega poznala i da izdiše baš u trenutku kad je on, prišavši, uzima u ruke.

Zagrlivši je zajedno sa jastukom, on je podiže i prigrli, ljuljajući se nad njom, plačući. Zagledan u njeno lice i očne kapke, što behu pomodreli, on se neprestano previjao i lomio. Odbijajući od sebe svakoga, pritiskivao je na nju svoje grudi, ne puštajući je ni onda kad su babe htele da joj sklope oči. Sveća koju joj behu strpali u ruke, pala mu je na leđa i zapalila ga. Beše kao lud. Njegova senka na zidu ličila je potpuno na onog crnog monaha, koga je dan pre, sa nevericom, posmatrao kako se previja, nad kocem u zemlji.

Stade tek onda kad dublje zagleda u oči gospože Dafine koja izdahnu, u dva nepomična, modra kruga, boje zimskog neba, hladnog i čistog, koji izdaleka behu mali, ali koji su iz bliza rasli i obuhvatili ga celog.

Taj pogled mu ostade jedino, i njegovu boju nikada više nije mogao da zaboravi. U izdisanju njegove snahe, koja više nije mogla da govori, njemu se učini kao da se pojavljuje visoko nebo. Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu.

Boja njenih očiju beše se razlila i on je nad njenim mrtvim telom gubio svest, mrmljajući suludo molitve, nazivajući je: »Dafinčo moja, Dafinčo« — dok je sebe dodavao, kao: »Aranđelče, malo Aranđelče,« — lelečući kao jarac. Babe su uzalud vriskale i pokušavale da mu je otmu iz ruku.

Gospoža Dafina, međutim, ne videći i ne čujući više sve to, sa bisernim nizom kapljica samrtnog znoja na čelu, gledala je, u nadzemaljskom sjaju, u vejavici pahulja snega i kovitlanju plamenova, u mešavini slavonskih šuma i nebesnih sazvežđa, Vuka Isakoviča.

<< 52 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (53)

>> 54 >>

IX - JEDAN OD NJIH, NAJBEDNIJI, SAČUVAO JE, I POSLE SMRTI, SJAJ SVOG BIĆA, TAKO DA JE MOGAO DA SE VRATI I DA SE POJAVI, PRI ULAZU U SELO, NA DRUMU, NA ISTOM MESTU, GDE SE RASCVETAN JAVLJAO, U PROLEĆU, PRVI BAGREM

Sve do jeseni, po slavonskim selima, nije se čulo ništa o onima što odoše na vojnu. Otišli su bili, kao da su nestali, nekud, u oblake.

Pre, kada su se klali sa Turcima, videli su zapaljena sela, turske lađe, pune roblja, na vodi, kako prolaze, čuli su da gore manastiri, da siluju žene i bacaju u vis decu, pa ih dočekiuju na noževe, a sad od svega toga ne beše ni glasa.

Oni koji odoše, ratovali su negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu, sa nekim vojskama koje nikad ni videli nisu. Sve to bilo je jezovito i grozno, kad se pričalo, uz ognjišta, strašnije no vesti o pokoljima, i čerečenju za vreme Turaka. Velika dubina reke i gusti vrbaci, iza kojih je bilo, sad, sivo, mutno, kišno nebo, zjapili su pred njihovim očima, kad bi se zagledali onamo kud vojska i Isakovič odoše.

Prve vesti, da su ih zbilja odveli na Franciju, dok su druge, iz okoline Varadina, odveli na Prajsku, poraziše ih. Lelekalo se od straha i žalosti, što im ne daju više ni da umru zajedno, već ih dele i rastavljaju.

Sve to, uostalom, bilo je tako zbrkano i čudno što se čulo. Trebali su da se biju sa raznim narodima, da se premeštaju u razne zemlje, što su imale tako čudnovato podneblje, čudnovate vode i šume i još čudnovatije običaje. Trebali su da ostanu, tamo, godinama. Kad su o njima stigli prvi glasi, čulo se da se tamo poženiše, docnije, da se neće ni vratiti, a najposle, da su i decu izrodili. Već u početku jeseni žene udariše u plač i vrisak i počeše da kunu.

Prava, izvesna vest, da je na mrtvo ime išiban Sekula, koga su svi znali, jer beše Isakovičev čovek i kao neki čuvar drvenog zvonika i crkvice u naselju, zadrža im dah u grudima. Govorilo se da ga vraćaju doma i da mu je iscurilo jedno oko, da su mu oba uveta spala i da mu je sad lice kao glava u oderanog ovna, bez kože, sa ispalim kostima.

I sama zemlja u kojoj se tražilo da se smire i skrase i koja se to leto činila plodna i pitoma, tako da se baruštine sasvim isušiše, terala ih je te jeseni opet u seobe i bežanje, do urlika od užasa i očajanja, svojim isprekidanim kišama i poplavama, koje im podaviše stoku, pokvariše bunare, razneše zabrane i obore, naneše u sela polomljena stabla, pokošenu travu, ostavivši posle debele slojeve mulja i blata po ogradama, po putevima i krovovima kuća od naboja, i u kolibama i zemunicama. Osim toga, prenos tela iz tuđine, i sahrana u Fruškoj Gori, despota i grafa Đurđa Brankovića, behu se pročuli svud, i po najmanjim selima. Treperila su kao u nekom uznemirenom, svetlom vazduhu, pred kraj te jeseni u kojoj jedva beše sunčanih i toplih dana, posle dugih kiša.

Tada navališe na njih opet grozne vesti koje su dopirale do tih mokrih slavonskih sela isprekidane i neizvesne, sa pobrkanim imenima i nejasnom vezom događaja. Da je puk Isakovičev bio najviše izginuo, bilo je već van svake sumnje, ali vesti, koje su se čule iz sela iz kojih beše Vuič pokupio svoja dva polka, behu još strašnije. Kad se ču šta se sve zbilo sa onima koji su za polkovnikom, knezom Raškovičem otišli u Češku, lelek i jauk odjeknu i na ravnima, na drugoj obali reke i ritova.

Sva ta zemlja, u kojoj su se krčili kroz šume i projali kroz baruštine, do toplih i plodnih, pitomih uzbrdica, još jednom se pokaza onakva kakva beše kad su je pri dolasku zatekli.

Magloviti vrbaci isparivahu se svaki dan, oblaci se kovitlahu sve niže. Dubine kroz koje su proticale reke behu mutne i neprohodne. Zemlja beše tamna, nevidljiva i kišovita.

U mraku su šumile i hujale baruštine, sa kojih je polazio sjaj mesečine, polazio i pojavljivao se nad pomrčinom, pa opet nestajao u noći i nepreglednim vrhovima vrbaka, punim šiblja.

Od kiša i poplava, naročito je propatio te jeseni onaj kraj gde je još otac Vuka Isakoviča bio naselio nekoliko kuća, na obronku brega, i otkuda se Vuk Isakovič bio krenuo sa šajkama.

S dana u dan, pod kišama, odronjavao se tu breg i voda je odnosila ograde i plastove sasušene trave, u dubinu, u baruštine, duž reke. Kuća Isakoviča beše prepukla na severnoj strani i činilo se da će, ako kiše još dugo potraju, da se ruši. Livada oko nje, visoko nad Dunavom, bila je toliko natopljena kišom, da su se u travi počele pojavljivati rupe i pukotine u koje su zapadala krda. Ispod brega lelujala se gusta, visoko izđiskala trska. Iza kuće, dalje uz brdo, beše šuma koju su vojnici Vuka Isakoviča bili počeli da krče, i zemunice onih koji još ne behu nabili kuće od zemlje u selu što se spuštalo na vodu, u sredini sa drvenim zvonikom, pod čijim su krovom bile izvešane ikone, donete iz starih domova Vukoviča i Isakoviča. Iznad vrhova vrba i žbunja, daleko od sela, mogli su se dogledati okom obori i ona kuća u kojoj je Vuk Isakovič sa ženom bio proveo poslednju noć, pred polazak na vojnu.

Taj kraj naročito se beše pročuo vestima što ih je dobijao iz tuđine. Tu se prvo doznade da pogibe Arkadije Isakovičev sluga, i da mu ni mrtvo telo ne nađoše. Tu se saznalo i ostalo. Kako izgiboše mnogi i više oficira, i kako je vojnicima Marija Terezija poslala po talir za junaštvo. Govorilo se, jedno vreme, da pogibe i bogati Antonovič, kome će temišvarski trgovci da zidaju crkvu baš više sela, na bregu, prema petrovaradinskim šančevima. Kad se pak rašču kako neke tamo u vojsci vešaju, jer su krali jabuke, jauk i vrisak se opet ponovi.

Smrt gospože Dafine i njen život behu u tom naselju, pri kraju leta, svakodnevni razgovor.

Znalo se od čega je umrla i to se smatralo kao kazna za Isakovičeve grehe i obesti. Čulo se da je ceo srebrobogati Zemun pohrlio da je vidi na mrtvačkom odru, toliko je to bila lepa gospoža i toliko je imala, i mrtva, na sebi skupocenih haljina i nakita. Plakalo se, tako, u daljinu, uzdišući što je pogreb mrtvaca tako daleko, te se ne može doći do njega. Znalo se da će čak iz Turske prelaziti da vide daću, u kući Aranđela Isakoviča.

Čulo se zatim i o raspri, koja se izrodila oko njene sahrane.

<< 53 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (54)

>> 55 >>

Sveštenstvo zemunsko je dokazivalo da su Hristoduli uvek bili dobri i poznati ktitori grečeske veroispovesti i da grčki popovi treba da je sahrane, u porti, pod pragom crkvenim. Aranđel Isakovič pak lomio se, tvrdeći da je ona po ocu bila čiste srpske krvi, iako joj se mati beše u tuđinu, za Grka, preudala. Pa da je treba sahraniti po novim obredima serbskog sveštenstva.

Tako je, po selima, gde su svi znali Vuka Isakoviča, izazvala, najposle, ogromnu radost vest da je Aranđel Isakovič, jedak i pakostan, rešio da telo svoje snahe ne da grčkim popovima, već da ga prenese i sahrani na bregu, više sela, iza kuće Vukove, kraj groba Lazara Isakoviča, koji beše vidan, izdaleka, sa ravni.

Tako je sav onaj svet, koji beše ispratio na vojnu Vuka Isakoviča, mogao da se sit nakuka i najeca ispraćajući u grob i njegovu ženu. I ma da je pred očima te šarene gomile, iznurene nemaštinom i vestima sa ratišta, održano samo kratko opelo, ona se, posle, ipak razišla zadovoljna. Videla je intov Aranđelov i njegove konje, njegove čudnovato odevene sluge, pa i njega samog, kao nekog pašu, ma samo za trenut, u njegovim svilenim pojasima, belim čarapama, sa njegovim zlatnim kopčama i vezovima, sa brojanicama, čudnim, žutim očima i pljosnatim nosem, njegovom koščatom rukom, punom zlatnih đinđuva, iz koje je ispadalo srebro celim putem, za sirotinju, više nego ikad pre.

Tako se dakle, zbilja, još jednom provezla mrtva gospoža Dafina kraj onog mesta gde je preležala, tako burno, poslednju svoju noć sa mužem. Kovčeg sa njenim telom izložiše u jednom tremu, okrečenom belo, sa čijih je greda visilo bezbroj venaca, glavica luka i kukuruza. Uz strašnu kuknjavu i lelek, peli su se, bosim nogama, oni koji su hteli da vide mrtvački kovčeg, na velike vreće pune pasulja što su ležale uokolo.

Nagrnuše starci koji se, iznemogli, za čas, izopijaše rakijom, i babe koje behu iz kovčega izvukle jednu ruku mrtvaca, lelečući i vrišteći, ljubeći je.

Za nekoliko trenutaka, kad je pop pojao, stade iza kovčega, gologlav, i Aranđel Isakovič, pod nekim krovom punim golubova i obrati na sebe pažnju. Bio je neispavan, oronuo i smežuran. Gledao je oko sebe nekim ukočenim pogledom, zamišljen, razroko. Smatrao je da je pravo da ženu svoga brata sahrani u blizini bratovljevog, a ne svoga doma.

Dok su mu plačući prilazili ruci, stajao je kao ukočen, ne videći ništa i ne čujući ništa. Uveren da se neće iznenaditi, ako mu snaha bude umrla, Aranđel Isakovič bio je sad, još uvek, strahovito iznenađen, kad je zbilja bila mrtva. Pognut, gledao je u svoje prazne šake, pred tom uplakanom gomilom, kao da mu je iz njih izletela neka uhvaćena grlica. Jedak i zelen, stajao je kraj mrtvog tela, sve dok nije počeo da se stresa i da suzi.

Najednom u kući bratovljevoj, učinilo mu se da je svemu tome samo on kriv, njegova podla požuda za telom svoje snahe, njegov podmukli račun da je smesti u svoju kuću i da je dobije, dok mu brat bude u tuđini ratovao. Činilo mu se da je njegov brat Vuk morao da ode, da je ona morala da oboli i propadne, samo zato da bi on mogao, na kratko vreme, da je se nauživa. Činilo mu se, kao da je sve događaje, koji se dogodiše, sve te mnoge zamršene i uzaludne patnje izazvao on, samo da bi za čas mogao da zasiti glad svoje utrobe.

Osim toga, nikako mu nije išlo u glavu da je sad mrtva i da je sad svemu kraj. Naprotiv, on je, u sebi, premišljao i šaputao o njoj, naročito o njenom telu, kao da će ih i dalje viđati, gledati i imati. Tvrdoglavo je gledao njen kovčeg, sav nadenut svećama, i ponavljao u sebi da je to ta žena koja je, jedina, bila neizmerno prijatna i posle one noći kad je zadovoljio svoje žudi.

Njene oči bile su mu još u pameti. Veliki, plavi pogled njen, vanredan i pri izdisanju, koji je svetleo nad njom i koji nije gubio svoj modar sjaj u njegovoj duši. Pomišljao je, još uvek, da je osim razvrata i slasti, dobro znanih, mogao naići i na nešto što je neprolazno, i što uzdiže nad životom, u neko večno plavetnilo. Trgujući, mereći na kantaru srebro, prodavajući stoku, Aranđel Isakovič vide da je traćio samo vreme i da je, mesto toga, mogao doći u dodir sa nečim divnim, vanrednim, što je kao vrh neke srebrne jele, izrasle iz zemlje, doticalo ga se usred grudi, u potpunoj tami, u kojoj mu se činjaše da će odsada živeti.

Nekoliko časaka zatim, odnesoše kovčeg na breg i zatrpaše ga, i sluge jedva uvukoše Aranđela Isakoviča u intov. Bio se ukočio i nije mogao da korača.

***

Posle sahrane gospože Dafine i odlaska Aranđelovog, naselje ispod šume i kuće Vuka Isakoviča opet utonu u jesen. Vlaga je probijala zidove, sa krovova se mlazevima slivala kiša, bilje se bilo sasušilo, istrulilo u blatu. Žive duše ne beše danima na bregu; ni po zemljanim obroncima brega, ispod kuća. Sve do neba, nad svim vrbacima, nad brdima, jednolikim dubinama i sivim ravnima, videla se sama gusta, maglovita kiša. Žabe su počele da zalaze u kuće i zemunice i voda da curi, pod panjeve, na kojima behu razastrli postelje.

U kuću Vuka Isakoviča beše se uselio Aranđelov sluga, matori Ananija, sa babom i ćerkama, dovlačeći jednako seno i slamu, čitave stogove kukuruza. Uvek opkoljen psima, zaogrnut, a samo u košulji, sav zarastao bradom i obrvama, taj stari pas spavao je i dalje na pragu kuće, pokriven i uvijen tolikim ćebetima, da se nikad nije znalo gde mu je glava, a gde su mu noge, sve dok nije počeo da se otkriva, uzvrpoljivši se, kao prase u džaku, da iznenada, iz tih gustih dlaka uznese svoje male, ali potpuno jasne i bistro plave oči. Po ceo dan viđali su ga, zatim, kako sedi na zemlji, tražeći mesto suho, zagledan neprestano u kišovit vidik, i zemlju, i naselje koje je, od silnih voda, sa svojim nabojem, nezbrinutom stokom, nepokrivenim žitom, propadalo.

Ananija je svoju porodicu naselio u otvorenom tremu kuće, na zemlji. Nije hteo da otvara, ni da razbija vrata na kući, misleći da će se to i tako rešiti, ako se Vuk Isakovič ne vrati.

<< 54 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (55)

>> 56 >>

On je, na svom upadljivo bledom i bolešljivom licu; nosio grozu zbog svega onog što je znao i video, a nije smeo da kaže. Dok njegova baba i ćerka nisu znale ništa, on je znao sve. Znao je, vrlo dobro, zašto je gospoža Dafina bila dovedena u kuću njegovog gospodara, i šta je sve sa njom, tamo, Aranđel činio. Njenu bolest i smrt posmatrao je izbliza, videvši često i ono što Aranđel i njegova snaha nisu ni sanjali da je mogao videti. Živeći godinama oko Aranđela Isakoviča, on je njegove naložnice pamtio u prste, kao što je znao i njegove trgovačke marifetluke. Nije Ananija prevideo ni to da su njegove dve starije ćerke, jedno vreme, često, neočekivano, izlazile iz odaja Aranđelovih, ali je znao da nisu dovoljno lepuškaste, da bi to trajalo godinama i da bi mu to, zauvek, osiguralo bezbrižan život. Od svoga gospodara bio je poprimio otrovnu žudnju za srebrom i nizao srebrnike na jednoj vrpci, koju je nosio oko pasa, na golom telu. Nekada toliko pitom da nije mogao da ubije ni muhu, niti da zakolje ovcu (govoreći da je greh proliti krv), bio je postao najlukaviji i najnemilosrdniji pljačkaš, koga su se, u oborima i na lađama Aranđelovim, bojali kao žive vatre, zbog njegovih lukavih i niskih spletaka, kojima je umeo, kod Aranđela Isakoviča, da ocrni svakoga koga je hteo. Bez muškog poroda i muških članova porodice, ipak je imao obrađene zemlje, i imao je sve više.

Za njega je dolazak gospože Dafine bio težak udar, kao što je za njega njena smrt bila prijatan događaj, koji mu je opet razbudio nade. Od svoga gospodara beše naučio da čeka i da predviđa, i on je čekao da Aranđel Isakovič primeti njegovu najmlađu kćer, koja beše baš dorasla. Ta njegova kći, jedno grudato i kukato devojče, baš onakva kakve je Aranđel Isakovič cenio, vrzla se, uostalom, i sama pred očima Aranđelovim, žućkastim i mutnim, uvek razrogačenim, saginjući se, dotičući mu se ruke, ali na veliko zaprepašćenje svoga oca, kako izgledaše, uzalud.

Aranđel Isakovič postade, dolaskom gospože Dafine u kuću, čudan, a za vreme njene bolesti još čudniji. Žene za njega više nisu postojale, a njegov pogled, pre svetao i žut, kao u mačke, beše postao mutan i podignut, nekud, iznad Ananijeve glave. Posle smrti gospože Dafine, kada je Ananija često odlazio gospodaru, vodeći sa sobom uvek i svoju najmlađu kćer, on je sa zaprepašćenjem video da su sve njegove nade uzaludne i da Aranđel Isakovič više nema ni ona crvena, vlažna usta, uvek puna turskih slatkiša, ni onaj uzdržani osmeh bludnika, ni sjaj zenica kojima je, pre, merio svako žensko stvorenje, s nogu i sa leđa.

Video je svoga gospodara potavnelog, neispavanog, ćutljivog, toliko, da je danima jedva progovarao koju reč. Kroz pukotine, na vratima, gledao ga je često satima kako sedi, poguren, i kako gleda u svoje prazne ruke.

No ako nije smeo da govori o svojim tajnama nikome, govorio je, o čudnovatim događajima, koji su prethodili smrti gospože Dafine. To je Ananija naročito rado pričao, opisujući kako je vriskala i videla, u mraku, na vodi, svoga muža, u obliku žabe, iz koje je curila krv, pa onda, u postelji, rasečenog napola, zatim celog celcatog, u beloj peći, sa iscurelim očima. Osobito je lepo nabrajao čudnovate događaje koji su se desili dolaskom njenim u kuću, tako da se onima koji su ga slušali, ježila koža.

Pričao je: kako su konji hteli da udave Aranđela Isakoviča, tiskajući se oko njega i puneći mu usta svojim grivama dok se davio; kako su neke bube i mravi pojeli ruku sluškinje, koja je gospožu Dafinu obično češljala, i kako se, po kući, behu namnožile zmije, što su se naročito rado kotile pod njenom posteljom. Uostalom, Ananija je bio tvrdo uveren da će ona izlaziti iz groba i hodati po selu.

Pod mutnim i kišovitim, oblačnim nebom, što se pušilo kao od nekog dima, u blatnim i mokrim danima, u kojima su trske i vrbe, sve dublje stajale u vodi, u mračnim noćima u kojima se, zbog hladnoće, spavalo na gomili, na čitavim brdima kožuha i gunjeva, što su mirisali na ovce i jaganjce, kraj svetlosti žiška, tako je gospoža Dafina postala, voljom Ananijevom, celom selu kao strašilo. Počela je da kvari vodu, da tamani stoku i da čara, u grudi i u trbuhe, bolesti koje nisu mogle da se protumače.

Udari pomor u ovce, pomor u debele svinje, žene se razboleše na dojkama, načini se čudo i pokor u okolini. Sve pomahnita. Proču se da je legala sa muževljevim bratom i sva odvratna tajna njenog života u kući Aranđelovoj i sve pojedinosti njene bolesti. Nasred puta, pri ulazu u selo, nađoše udavljeno dete, za koje se nije doznalo čije je.

Kada je kiša malo prestala i kad počeše lepi jesenji dani, nad praznim, žutim poljima, nad vrbacima, u kojima se pojaviše beskrajne, zelene žabokrečine, noću, kad je mesečina dolazila sa šume što se prostirala uz brdo, ona se pojavi jašući na motkama, jašući na jarmovima, penjući se na dudove. Neko je vide kako čuči na đermu, iza kuće Isakovičeve, bela i velika.

Ovce su se krale tih dana, kao nikad dotle. Čak su iz drugih naselja gubile se, pa su ih domaćini nalazili oko kuće Isakovičeve. Tako se načini uzbuna, sve veća, u okolini, te je dolazilo i do tuča, u kojima su učestvovale i žene. Gospoža Dafina međutim davila ih je i morila noću, sedajući im na debele, seljačke stomake, klečeći im pod grlo, ostavljajući za sobom srdobolju, boginje i drhtavicu. Jedne hladnije noći, kad poče provejavati prvi sneg, vide je jedna bremenka žena, pred štalom svojom, u obliku bele krave, i pade mrtva.

Samo je Aranđel Isakovič, koji beše tih dana prošao na svom intovu i pregledao grob i naredio da se nad njim načini drveni krov i rasporede ikone, koje beše sa sobom doneo, nosio još u oku vanrednu sliku gospože Dafine, svih njenih glatkih zglavkova, slatkoga mesa i svetlih pleća. Za sve ostale, ona beše postala velika, bela pričina.

Pojava vampira, koga su skoro svi već bili sreli, samo je dopunila nesreću koja naselje beše snašla, otkada je Vuk Isakovič bio, sa najboljim Ijudima, otišao na vojnu. Oko zvonika se više nije skupljalo na molitvu. Po kućama snahe počeše da pate. Svekri poblesaviše od muke, pri gurkanju i hrvanju noću, po vajatima. Babe, izlazeći ujutru više sela, na brdo, do bunara, zgražale su se, pričajući svoja čuda jedna drugoj, krsteći se, pritom, sve brže. Grom je trebao da udari u selo, pa da ga spali.

Žena Arkadijeva, sluge Isakovičeve, po imenu Stana, naročito se beše pročula. Ona se beše smestila sa malim detetom u onu kolibu, u kojoj je gospoža Dafina provela poslednju noć svoju, sa mužem. Tu kućicu, obraslu travama kraj Isakovičevih obora, Stana je bila naročito doterala. Trska joj više nije prokišnjavala, žabe više nisu uskakale, a pukotine na vratima behu zapušene šibljem. Unutra, na velikom, zemljanom banku imala je široku postelju, koja je mogla mnogo da izdrži.

<< 55 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (56)

>> 57 >>

Živeći mesecima sama, plačući za mužem, ona se dugo branila od svinjara i pastira Isakovičevih, koji su pred njenim vratima muzli ovce, dok najposle jedne vruće noći, kada se beše napila toplog mleka, te joj bi teško, ne primi jednog na prenoćište, zadivivši ga svojim čarima, tako da se nesretnik raspričao pred drugovima, koji nagrnuše za njim u kolibu Staninu.

Kao što na dnu neba, u jednom uglu vidika, ima divnog plavetnila katkad, i onda kada inače sva zemlja i sve obzorje potone u blatu i sumornoj praznini jeseni, tako je u to doba, u blatištu Isakovičevog naselja, u jednom uglu toga kraja punog baruština i trske, panjeva, rupa, i jaruga, stajala ta koliba u koju se, kao u raj, ulazilo.

U visokoj, gustoj travuljini, oko nje, beše zavetrina, pred njenim vratima tikve se žutile. Nad krovom njenim beše se digao mlad dud. Sa praga te kućice, duž obronka brega, videlo se, nad rekom, uvek, daleko. Iz zemlje cele izbijala je, otuda, toplota.

Detinji plač ne samo da nije odbijao od te kolibe njene Ijubavnike, već ih je, činilo se, privlačio. Išli su k njoj kao na litiju.

Ta Stana, plašljiva i pre, cikala je za svaku sitnicu, ali kad i ona pade, ugledavši, jedne zore, vampira na svom pragu, Ananija, sa čijim je ćerkama živela u prisnom prijateljstvu, morao je da obeća da će gospoži Dafini, jedne noći, svojeručno, zabiti u grob glogov kolac.

U očekivanju, dakle, tihe, vidne noći, počeše da provode večeri septembarske, ne znajući da se, u tuđini, njini mili i dragi, ostavivši mrtve, vraćaju na zimovanje.

Da se već jednom smire i psi i Ijudi u naselju, pošao je, dakle, Ananija, da na grobu gospože Dafine zabije glogov kolac.

Stojeći gologlav, u tremu, on je mirisao noć koja se spuštala, kao pas kad njuši nekog, koji izdaleka prilazi. Na dnu vidika pušile su se ljubičaste ravni i uznemireni trščaci, pod otvorenim, žutim, osvetljenim nebom. Reka je proticala, tamna, ispod zabrežja, nad kojim je bilo oblačno i mračno, tako da mu se činjaše kao da je on već u potpunom mraku. Izvirujući da vidi kakva se noć spušta, vide vetar po uvelim travama, i hladnoću u očima pasa, koji se behu iskupili oko njega. Blejanje stada i dovikivanje pastira stišalo se.

Šta je naumio da čini, rekao je samo svojoj babi i ćerkama, i ženi Arkadijevoj, koja je bila svakidanji gost kod njih, čučeći sa ženama oko vatre, do neko doba noći, pržeći pasulj i tikve, pričajući Ijubavne doživljaje, kao bajagi drugih žena iz sela, a ne svoje.

Sa sekirom i kocem, Ananija provuče se kroz plot, čim se mesečina javi.

Zakačiv gunjem o ogradu, on se umalo ne vrati, toliko se prepade od neobičnog izgleda poljane, šume i brega, što se digoše pred njim. Žene, što su gledale u bob, behu ga pustile malo da odmakne i pođoše za njim, tek kad on već poče da se provlači kroz plot. Ciknuše uplašeno, kad videše da se on zabatrga, i tek im onda odlaknu, kad im on tiho doviknu da tamo ničeg nema.

Dok je on grabio uzbrdicom, one su išle za njim, na izvesnom odstojanju, šapućući zabrinuto i krsteći se često, držeći se mesečine i ne zalazeći pod senke drveća i žbunja.

Ananija je koračao hrabro, noseći na ramenu sekiru i kolac, držeći se, kao u nekom pritajenom strahu, baš velikih senki žbunja i rastova.

Svetla mesečina na polju i na padini brega stišavala ga je i on je, svojim žmirkavim očirna, zadovoljno upijao noćno nebo i mir okoline, u koji je sve dublje zalazio, osećajući razne vetrove i vetriće, koji su duvali oko njegovog lica, zaraslog oštrim dlakama.

Ipak mu je bilo prijatno što ne beše sam, već što ga prate žene, koje je video kako lagano idu za njim, gazeći po travuljinama.

Stigavši na brežuljak, gde je uvela trava bila naročito gusta, tako da mu se činjaše kao da gazi po vrhu nekog plasta, on poče, zlovoljno, da mrmlja, obilazeći oko groba, jer mu je streha drvenog krova, nad grobom, smetala pri zamahu i udarcima.

Nameštajući se sa svih strana, opkoračivši desno, ili levo, uvek je glavom ili leđima udarao o krov i skoro padao na nos, prenerazivši se, pritom, svaki put, od dodira sa grobom. Odmerivši najposle mesto, položi na zemlju šiljati kolac i osvrte se uokolo, još jednom.

Moglo je biti možda oko ponoći, kad se spremaše da počne da zabija, a obori i kuće i zemunice behu utonuli u potpuni mrak i mir.

Velika, jesenja hladnoća travuljina, voda i dolina, što su se širile u nedogled, prostrla se beše, pod njim, kao bezdan, tako da mu se pričini, kao da mu je zvezdano, mračno nebo blizu. Na nekoliko koraka pred šumom, pred jednim žbunom, primetio je žene koje su uplašeno čučale po strani, očekujući da on svoj posao svrši.

Naslonjen o stub, na koji beše dignuta nadstrešnica, nad grobom, Ananija je zebao i znojio se, ostavljen tako sam sebi, u noći, na vrhu brežuljka, kod groba te žene, koja mu beše došla tako iznenada u kuću. On je kuću Aranđelovu smatrao i svojom.

Nek se smiri jednom, mišljaše u sebi, pa će se i oni svi smiriti. Aranđel će primetiti njegovu najmlađu kćer, a on, Ananija, ostaće s mirom u ovoj kući, dok se Vuk Isakovič ne vrati sa vojne, pa i onda, ako se uopšte ne vrati. Smiriće se i celo selo. Posle tolikih neprospavanih noći, moći će opet da spava.

Ispravi se zato i, u punoj noći, opali po kocu, koliko je god mogao. Kolac mu se izvrte i on se stušti nad njim, ispravivši ga ponovo, udarajući kao lud po njemu. Činilo mu se da čuje, kako probija sloj zemlje, pokrov i mrtvaca.

Žene međutim, koje su čučale kraj jednog žbuna, uplašivši se od njegovog iznenadnog udaranja i mlataranja, ili od neke mesečine, šta li, vrisnuše i počeše da beže nizbrdo.

Na to se i Ananije prepade, udariv glavom o krov, i, omašivši kolac, koji je bio već duboko nabijen u zemlju, razbi sekirom nogu.

Pavši preko groba, imao je, ipak, toliko snage da urlajući potrči za ženama i da se odbatrga do plota svoje kuće, rasplašivši pse i ovce. Tu, provlačeći se kroz plot, čekao ga je međutim opet vrag, zakačivši ga gunjem za plot, baš za šiju, tako da je visio kao zadavljen, stenjući, iskolačenim očima, strahovito osedeo, sve dok ga psi, pred zoru, ne nađoše i ne odcepiše od trnja i balvana, zavijajući strahovito.

Dotle se i žene namučiše strašno, jer se, u senkama noći, i u mesečini sjajnoj, pogubiše i razbegoše, tako da su se, vrišteći, uzalud dovikivale po mraku, padajući u jarkove i pokrivajući rukama i suknjama lice, da bar ne vide vraga, koji će ih svakako odneti.

<< 56 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (57)

>> 58 >>

Stana, žena Arkadijeva, koja beše pošla za Ananijem, iz radoznalosti i straha što ju je već više dana mučio, jer je svu noć mislila samo na vukodlake i vampire, plašeći svojim raspitivanjem o podzemnim i natprirodnim bićima svoje ljubavnike, pastire i svinjare, tako da nisu smeli da se mrdnu iz kuće, najgore je bila prošla, trčeći koso, nizbrdo, kraj trnovitog žbunja, nabasala je, u mraku, odmah kraj prvih zemunica, na veliku jamu, punu blata i pleve za zidanje, i upala, do grudi, u nju, vrišteći od užasa. Izvukavši se otuda, sva ulepljena blatom, zapala je u neku baru, iz koje više, ni desno, ni levo, nije nalazila izlaza ma da je padala u nesvest, čuvši žabe oko sebe. Plačući, vrišteći, iznemogla, izludela, vide tad, pred sobom, beo, širok put, koji se spuštao u selo, ali do kojeg nije mogla da dopre. Taj put, koji je, inače, prekodan, toliko puta videla i koji je prolazio pred njenom kućicom, učinio joj se sad beo, užasan, u mesečini, sasvim nepoznat. U samrtnom strahu, tako da se gušila, njoj se učini da joj voda i blato ulaze u gojazno mlado telo, puno okruglina, i da će joj doći do guše, da je zadave. Sa tim blatom i vodom što joj se behu natopili na grudima, ona se seti svog razvrata i svojih Ijubavnika i sa njima i svoga muža. Isto onako kao što je slušala da se gospoži Dafini bio javio muž, pomisli da će sad i njoj da se javi njen Arkadije, koji je možda već i sahranjen.

Iskolačenih očiju, daveći se u bari, tada, ta okrugla, inače uvek čista, nasmejana, omalena seljanka, sa crnim kurjacima, oseti sav užas smrti i, zbilja, vide Arkadija, u vodi, pred sobom, kako leži raskrečen, raširenih ruku, mrtav, pod biljem i muljem, onakav kakav je bio one večeri, tamo, u daljini, kod Štukštata, nesahranjen, kad ga dva seljaka nađoše i, dohvativši ga za noge i ruke, baciše u Rajnu. Osetila je, pri tome, da je između nje, još žive i tople, i njega mrtvoga, čitav jedan neprolazan jaz. U istini, to što je Stana videla, bilo je samo njeno ludo priviđenje i odblesak bilja i mesečine te noći, na vodi, u kojoj je čučala, zapala duboko, drečeći i vičući. Arkadije, koji prvi pogibe, na vojni, već davno nije ležao bačen u reku što ga je bila zanela pod vrbe, koje su bile iste kao u njegovoj zemlji.

Bedan i sav kao u magli, u isparivanju njegovih milih konja, Isakovičev sluga kretao se, već dva meseca, prvi, među svima onima koji behu otišli doma. Beše se digao iz vode i iz smrti i beo, kao mlad bagrem, batrgao se, po tuđini, pojavljujući se vrh drumova, kuda beše, živ, sa vojskom prošao, gde su ga nalazili napitog, zaostalog od vojske, obučenog u ženske suknje.

Smradan, kao i štale i obori u kojima beše odrastao, Isakovičev sluga beše sačuvao, u svom biću, tolike tanane niti, bele kao i mesečina, koje su ga vezivale za život, da ga je žena zbilja mogla osetiti kao da joj se vraća te jesenje noći. Ona ga je tražila okom na mestu gde ga nije bilo, i činilo joj se da ga vidi tamo, gde ga tada nije bilo.

Len, len, toliko da je spavao pri hodu, Arkadije je, te noći, zbilja, ulazio u selo, na drugom kraju, govoreći, kroz nos, po katkad, ponešto, svojoj krmači, koju je bio poterao još od Pečuja. Providan, prosijan mesečinom, on je bio tako dalek od svega toga što se, te noći, u njegovom selu događalo, da ga je i žena, u svom samrtničkom strahu i mislima, samo naslutila, kao neki davni miris, samo u pričini ugledala, kao neku davno prošlu sen.

Pojavivši se, na bregu, nad selom, dok su oni bežali rasplašeni, od groba gospože Dafine, Arkadije je mirno terao krmaču svom kućerku, pod dudom.

Niko nije mogao da ga sagleda, niko ga nije ni sagledao, sa puta su mu se sklanjali, zavijajući, i psi.

Kad mu krmača zastade, pri ulazu u selo, on se, onako zadremao, preturi preko nje, koliko beše dug. Digavši se, len, toliko len da uskoro opet zaspa u hodu, mrmljajući kroz nos, mrtvi Arkadije je išao pravo prema svojoj kući. Zastajkivao je samo kod štala i sa uživanjem udisao miris konja, osluškujući udar kopita.

Najposle, kad onako beo i providan, stiže do svog kućerka, ni najmanje se nije Ijutio na Ijubavnike svoje žene, od kojih je jedan, polugo, spavao na banku, gde je bila, pre, njegova postelja.

Naprotiv, nimalo tužan, čuvši detinji plač, on zaigra iza svoje krmače, veseo.

Selo je spavalo, kraj sve dreke i vriska, te noći, i niko nije video ni Arkadija, ni sve te vukodlake, o kojima je Ananija, sutradan, toliko pričao.

Ananiju behu našli, polumrtvog, na plotu Isakovičeve kuće. On je pričao nešto, bunovito, o Arkadiji, koji mu se beše javio mrtav i rekao mu da se više neće vratiti.

Sutradan, dok je Stana, Arkadijeva žena, preneta sva izbezumljena od užasa i priviđenja te lude noći u svoju kuću, Arkadije je već hodao daleko, oko obora i štala Isakovičevih, gučući i tepajući milim rečima, koje je izgovarao kroz nos, konjima, preko oranica, nevidljiv i neznan, providan i lak, kao dim posle bitaka.

***

Posle nekoliko dana, kad se selo beše stišalo, od svih tih čudnovatih događaja što se desiše te noći, došao je sa vojne, zbilja, čovek, živ i vidljiv, prvi, koji se zaista vratio.

Sekula, Isakovičev zvonar, sa unakaženim licem i oderanom glavom, bez jednog oka, plačući.

U selu se sve izbezumi od njegovih priča. Plakalo je i staro i mlado i lelekalo od jutra do mraka. Ananija se prvi smilova na njega i, na zaprepašćenje svih ostalih pokloni mu ovcu. »Ukradoh ti je, reče mu, vo imja Oca i sina i svetoga duha, i vraćam ti je.« I ne samo to. Nego mu reče još da ne treba krasti i da ne treba ubijati.

Ananiji se beše noga, udarena sekirom, dala na zlo, i on je išao, po selu, vraćajući tu ovcu, tamo konja, tamo plevu, sve što beše pokrao s proleća i preko leta.

Kad stiže vest da je Isakovič ostao živ i da ih je još mnogo živih u Nemeckoj, koji će prezimiti u tuđini, ali koji će se vratiti s proleća, iduće godine, zalupaše u bubnje, zasviraše i zaigraše, uz diple i zurle, i celo se selo opi rakijom od dudinja, krsteći se i ljubeći se, nad širokim poplavama i baruštinama, što su rasle svaki dan, sve više.

Dan dva, zatim, udari sneg i mećava.

X - BESKRAJAN PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA

Zima je godine 1744. bila duga i jaka. Slavonsko-podunavski polk, rasturen po varošicama i bednim selima Oberpfalca, mnogo je patio, od mećava i ciče zime.

Ljudi su umirali od srdobolje, po štalama i stajama, i pod vedrim, ledenim nebom, na tvrdoj zemlji, po kojoj se beše uhvatila snežna kora. Opijahu se, poskakujući od hladnoće, okupljeni oko vatre, lelečući uz gusle o caru Lazaru.

Posle je u ceo puk udarilo neko spavanje, neki nezdrav san, težak do bezumlja. Spavalo se i hrkalo po slami i po kućama, po tavanima i jarkovima, pa čak i po đubrištima. Noću se išlo na pljačku i, u zoru, vraćalo, jadno i tužno.

Neki od vojnika Isakovičevih, omamljeni lepotom zavejanih šuma i brda, odoše i dalje, u skitnju. Po nekoliko dana tumarahu po okolini, dok ih nije izdala snaga. Tada padahu u sneg i smrzavahu se. Neki se dokopaše i daljih naselja, te izostajahu po nekoliko nedelja. Ti se pomešaše sa ukućanima. Straže su morale silom da ih dovlače natrag, u logor, gde su svaki dan bili batinani.

Naviknut da jedno misli i oseća, ceo je puk slutio već da od rata, od velikog, strašnog rata, u kom će se proslaviti, istaći, više nego ikad, uzdići se kao do nebesa, nema ni govora. Kao što je sneg bio zavejao tragove točkova i kopita iza puka, tako je i ćutanje zapovednika i nemačkih oficira, o puku, stišalo sve razgovore o bitkama i pobedama puka. Iz Beča nije dolazilo ništa novo i puk se osećao kao nezvan gost, u toj tuđini.

Okolini, puk se pri dolasku učini, mrk od bojeva, mirisan od baruta, sa razvijenim zastavama i krvavim ranjenicima, čudan i strašan. Ubrzo zatim pade sneg i gomila tih stranih i obesnih vojnika utonu u tišinu i zavejanu zemlju, tako da ih svet pomalo i zaboravi. Pročuše se svojom neiscrpnom muškošću, o kojoj se, po okolnim selima, pričahu čuda.

Bez redovne vežbe, raspodeljen i skriven po svojim zemunicama, pod plastovima slame, pod plotovima, zavejan, puk postade, tako, nevidljiv i skoro nečujan. Da nije bilo njegovog urlikanja i lelekanja uz gusle što behu tako grozni i žalosni da su kod žena izazivali plač.

Baron Berenklau beše otišao nekud, većina nemačkih oficira beše se razišla i od puka postade gomila beskućnika i bednika. Ponegde, u snegu, stajahu još neko vreme stražari, kod kola, pa posle nestade i njih.

Sneg beše napadao do kolena, zavejao gole grane i stabla drveća. U sivom obzorju graktala su jata vrana. Na mesečini, pojavljivahu se čopori vukova.

Sva krvava slava puka beše potpuno zaboravljena, a da je puk onoliko izginuo, bilo je sasvim beznačajno. Sve se to završilo u jednoj bezgraničnoj bedi. Sve je zeblo i drhtalo od ljutih mrazeva, a dani su prolazili lagano.

Isakovič je živeo kod puka, više nego po kućama, sa oficirima, kao neki bolesnik. Težak kao klada, ležao je, po ceo dan u kolima i pod kolima, zavijen u ovnujske kože, na slami i snegu. Kao da je bio ogluveo i omutavio, ćutao je, tegleći se oko kola, prenoseći kože i ćebeta sa kola do točkova i od točkova opet do kola. Spavao je, tako, neuredno, u po bela dana, budeći se i ležući svaki čas, zarivši glavu pod kože. Promene u taj život unosili su samo dani lova, kada je išao na lisice, jašući u snežne zore, ili u sumrak, sa jednim neizmerno mrzovoljnim izrazom lica. Straže više nije obilazio, niti je zalazio u zemunice i kolibe vojnika. Na izveštaje i naređenja Berenklaua jedva je i odgovarao. Kraj sve divlje strogosti, beše zapustio puk, i, nedeljama, nije više pregledao ni oružje. Sva mu je briga bila u tome da nađe nekog ko će da ga zameni dok spava.

Čizme mu behu od vode i blata izgubile svaku boju i visile su mu pod kolenima. Stajao je u njima nakrivo, kao da je uvek bio napit. Njegove čakšire, što su mu visile kao džak sa trbuha, bile su crvene, ali sa dugim prugama, izbledelim od vode i sunca. Kajiševi su sa njega visili, i napred i natrag. Kožusi i grudnjaci, olinjali i očupani, tesni, isprepleteni srebmim kićankama, oduzimali su mu mogućnost ma kakvog vojničkog držanja. Držao se rukama najčešće za bolan trbuh, stojeći, kao uzet, iza svojih kola. Opuštenih ruku, opuštene glave, činio se iznemogao, smrtno oronuo. Visio mu je i podvoijak, visili su mu i očni kapci i obrve i uši. Kosa mu je padala na debeo, pljosnat nos, i takav, bez visokog klobuka, gologlav, ne samo da više nije izgledao junačina, nego se činio gotov na smrt.

Zagledan svojim podnadulim očima u dug red seoskih kuća i zavejanog drveća, naslonjen leđima o točak svojih kola, Isakovič nije bio miran, kao neki medved u svom zimskom snu, nego je, pod prividnim mirom svoga tela i svojih pokreta, krio najgrozniji očaj i uznemirenost duše. Svaki je čas osećao da će da skoči, urlikne, pa da počne da trči bezumno, grizući zubima sebe samog i sve što mu na put dode. Sve je u njemu plakalo i treslo se. Rebra su ga probadala kao noževi, oduzimajući mu dah.

Vest da mu je žena, gospoža Dafina, umrla, primio je sasvim mirno. Činilo mu se kao da ta vest dolazi sa nekog drugog sveta. Iznuren od briga za pukom, nije imao snage da se za ženom ni zaplače. Stajao je neko vreme, kraj mutne vode, kraj čuna, zaprepašćen, ali se zatim mirno vratio u logor i niko ga ne vide, ni idućih dana, da se nešto naročito uzbuđuje, ili uznemiruje, povodom svoje nesreće.

U sebi međutim, od tog dana, Isakovič je osećao kao da mu je pukla žuč, ili srce, ili želudac, neku suludu uznemirenost, grižu, telesne bolove i grčeve i duševno ludilo. Da su mu nejaka deca sad ostala bez majke, to ga nije toliko potreslo. Za bratom je čak osećao izvesnu žalost; bio je uveren da mu je brat Aranđel mnogo propatio zbog smrti gospože Dafine. Da mu se brat polakomio na ženu, o tome nije ni sanjao.

<< 58 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (59)

>> 60 >>

Ono što je Vuka Isakoviča toliko izbezumilo tih prvih dana, posle ženine smrti, bio je taj grozni osećaj da je to došlo tako iznenada, da je ona umrla bez ikakve veze sa njim, da je nestala nekuda, da je sad nigde nema, a kad se vrati kući, ako se uopšte vrati, da je više nikad neće videti. Da su se njih dvoje, eto, razišli, rastali bez ikakve moći i volje i bez glasa. Ona je bila tamo, on ovde. Kao što su kopite odbacivale blato, i kola i točkovi odbacivali kapljice, što je danima imao da gleda, prateći puk, po raskaljanim, zavejanim putevima, tako su i dani što su prolazili jedno za drugim, tresli i bacali bića i stvari, koje je voleo, život njegov, njegovih vojnika, donoseći mu sve neprijatnosti, brige, uvrede i grozote. Besnim, očajnim, bezumnim ga načiniše odugovlačenjem njegovog proizvodstva za potpolkovnika. Mislio je da mora poludeti videvši kako glupo, kako lakomisleno ratuju, zapovedajući mu čas ovo, čas ono, terajući ga čas tamo, čas ovamo. Osetio je bio već Vuk isakovič šta ih čeka, pod novim carem, i, kao neko ko je sanjao strašan san, gledao je užasnut svoje vojnike, konje, kola, logore. Sa oblacima i jutarnjim zvezdama, nosio je Isakovič u svom sećanju, visoko iznad sebe, i muke svoga puka, krik njihov bedan, lelekanje uz gusle, njihov strašni trčeći korak, ropac samrtnika, dreku onih koje su batinali, lica onih koje behu obesili, šibanje svoga čoveka Sekule i smrt dragog mu Arkadija. Zanemeo i pospan, kao ogluveo, on je u sebi čuo, itekako, plač i šaputanja. Šaputali su mu ne samo njegovi ljudi, koji mu se javljahu u snu, nego i točkovi, ćebad, na kojima beše ostalo tragova krvi, ešarpe pocepane, gunjevi i obuće, skinuti sa poginulih. Na kraju svega pak, bila je praznina. U snegu, sve do šuma video je sela i logore. Drveće, na obzorju, i mutan vidik. Ono gde su bili, ono gde su prošli, kao da više nije ni postojalo. Iz boja, pri prelasku Rajne, sećao se samo nasukanja čamaca; iz bitke kod Caberna, samo jedne ulice.

Hapšenje i suđenje njegovog najstarijeg oficira, Pisčeviča, kapetana šidskog, razbesnelo ga je toliko da mu je krv udarila na nos i da se počeo gušiti. Najviše ga je, međutim, potresao kraj te vojne. Povukoše se; odvedoše ih u blato i sneg. Ostaviše ih da gladuju, da se tresu od zime. Sve pohvale za serbske pukove izostaše. Ostaviše ga ovakog, u gunju i kožuhu, bez novaca, bez hrane, kao neko strašilo na snegu. Nije mogao da spava od graktanja vrana. Konji su mu crkavali od zime.

I šta još? Čuo je da se u logoru zapovednika govorilo da će, u proleće, kući. Vratiti se dakle, isto tako besmisleno, kao što se i pre vraćalo, ostavivši mrtve u zemlji i pokrhana kola po blatnjavim putevima. Potpolkovnik Arsenije Vuič beše mu javio da će biti pozvani u Beč, ali se to posle pokaza samo prazan razgovor. Dani su prolazili u neprekidnim maglama i vejavicama. Činilo se da se zaboravilo uopšte na Slavonsko-podunavski polk. Vojnici Isakovičevi, po svojim zemunicama, nisu znali ni u kom su kraju sveta.

U početku marta meseca dođoše zapovesti da se pukovi, po određenom putu, vrate kući. Slavonsko-podunavski polk imao je da ide skoro istim putem kojim beše i došao. Zapovest se sastojala svega iz nekoliko nemačkih reči.

Nagrnuše, tako, odmah prvih dana proleća, kroz Bavarsku i Austriju, urlajući od radosti i lomeći đumruke putem. Išli su za oficirima pevajući, nestrpljivi na odmorištima, neizdržljivi na noćištima. Kad udari kiša, oni pođoše bosi, dobre volje i veseli, tražeći da se ide i noću, ali put im je bio određen i oni su morali mnogo da dangube po varošicama štajerskim i trgovima kranjskim. Podnosili su na povratku rado i glad i žeđ, i nije ih ražalostilo ni to da ih sada ne dočekuju i ne goste, kao pri prolazu na bojište.

Početkom meseca juna, koji je, te godine, bio vrlo kišovit, prva odeljenja iz pukova Vuičevih, vratiše se iz rata sa Francuskom. Tada se već tačno znalo za sve koji poginuše, pa se kukalo i plakalo po svim selima duž Save i Dunava. Tih dana Isakovič je, sa svojim ljudima, prelazio Dravu kod Oseka, vukući za sobom sva kola, pa i čunove, da ih pokaže i preda. Puk mu je izgledao kao gomila bolesnika.

Jedno veče zanoćio je, najposle, kod osečke skele, posle celog dana hoda, sa bolesnicima i ranjenicima, koji ne htedoše da ostanu u tuđini.

Kiša je lila kao iz kabla. Na obali, u gustoj i visokoj travi, ljudi se behu razmestili bez ikakvog reda, polegavši po blatu. Mokri vrbaci, lokve vode i baruštine oko njih, reka, sva ustreptale površine na pljusku, sve ih je to podsećalo da su blizu svojim kućama i oni pokušaše da spavaju.

U sumraku se vrtela jedna vodenica.

Isakovič se bio smestio na skeli, pod kolima, nabacivši na sebe slamu, tako da vodu nije ni video, ma da je vlagu osećao i posle, kad pade mrak. Između dva točka, na kojima se behu raspale glavčine, sa kojih se cedilo blato, bio je spustio glavu da prospava poslednju noć na vojni. Graf Askanio Gvadanji imao je sutra, još jednom, da pregleda puk pre no što se ljudi raziđu kućama.

Petrovaradin je bio još na tri dana hoda, a za njim onaj svet koji je lelekao kad su pošli, i koji će sad opet lelekati, kad su došli. Vrisak i jauk činjaše mu se da čuje već, a i zapevanje i pojanje za mrtvima.

Levo od skele, niz vodu, vide velike vrbe, a desno, visoku, gustu travu, u mraku što je već i po vodi bio gust i težak.

Bez sna, uvijen kožama, zasut slamom, Isakovič to veče, ko zna po koji put, stade da razmišlja o tom šta da radi? Osećao je da će kroz dva tri dana, kad otpusti vojnike i ostane sam, biti sasvim na obali bezumlja; na granici ludila, isto tako neizbežno, kao što beše stigao na obalu ove reke.

O vojsci više nije hteo ni da čuje, Neki njegovi oficiri otvoreno su govorili da će poći u Tursku, otkuda su im ocevi došli, a mnogi vojnici, čuvši to, govorili su da će tamo poći sa celom svojom porodicom i stadom svojih ovaca. O Rusiji nije više šuškao samo on, već i drugi. Jedan od prvih koji ode u Rusiju, đeneral Stefan Vitkovič, bio im je zamutio mozak svojim pismima.

<< 59 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (60)

>> 61 >>

Tako, još jednom, i te poslednje noći, Isakovič, boreći se svojom dušom, reši: da je njegov dotadanji život bio zlo i da treba otići nekud, gde mora biti da je bolje. Prošavši, u mislima, svu austrijsku vojsku, vide sebe i svoje vojnike po bedemima, po logorima, po bitkama, shvativši da sve to uzalud čine. Setivši se naselja svog i naselja svog brata, koja je, kroz tri dana, opet, trebao da ugleda, u vodi i baruštinama, on pomeša i njih u taj svoj osećaj uzaludnosti. lako nije mislio da ih treba opet preseliti, natrag, u Tursku, u mislima ih je video bedne i jadne, u blatištu i barama. Obradova se pri pomisli da će moći da nastavi zidanje crkve, nasred sela, i odluči da, stigavši doma, dade da mu izrade ikonu svetoga despota Štiljanovića, da ostane i posle njegove smrti.

Povratak za vojne, celo to zimovanje u Oberpfalcu, put kroz Austriju u kišovitom proleću, dolazak pod Osek, sve je to ipak, ma koliko da je bilo mučno i teško, prošlo Vuku Isakoviču kao san. Ostarivši, oronuvši sasvim na ovoj vojni, beše se navikao da hodi nemaran i rasejan, kao polubudan, po tuđini.

Tek jutro, kad se probudio na skeli osečkoj, da oprezni puk za pregled u gradu, učini mu se strašna zbilja, svojom mutnom rekom, vlažnim travuljinama i drvećem, vodenicama, mostom i zidinama i bedemima gradskim i sivim nebom.

Kiša beše prestala da pada i, spremajući se, on je, kraj svojih konja, sa skele, video kako se na obali sprema ceo puk.

Tad, svom silinom nagrnuše na njega utisci i misli. Shvati da se vratio sa uzaludnog posla. Da je ratovao Bog te pita gde i ni za šta. Oseti da ga je žena ostavila sa nejakom, bolesnom decom. Zagledan u vojnike, shvati da za njih ne mare, da ih varaju, da ih teraju po svetu kao stoku i da ih kolju. Da im daju zastave, da ih kite perjem i da ih prebrojavaju, žive i mrtve, kao konje i fišeke. Da između njihovog tumaranja po ratištima i života onih na domu, u baruštinama, nema nikakvog smisla, ni veze. Da sa njim, Vukom Isakovičem, čitava ta nemačka carevina, u stvari, samo zbija šale. Da mu se Karlo Lotarinški smejao, da mu se Berenklau uvek rugao, da ga je Komesar, u Pečuju, i sad, pri povratku, dobro opaučio i da će ga i danas markiz Gvadanji secati, smejući se grohotom koraku i poretku, zaokretu i trčanju njegovog Slavonsko-podunavskog polka.

Već skoro doma, na osečkom mostu, Isakovič, tako, bi razljućen još jednom gromopucatelno. Napadnut crnim mislima, pokuša da ih rastera, kao što rasterivaše svoje uznemirene pse, podviknuvši vojsci koliko ga je grlo donosilo. Skočivši očajan, opkoračivši konja, zagrme na skeli, vičući puku.

Vojnici potrčaše, zalupaše bubnji, oficiri se poređaše. Kroz nekoliko trenutaka već, na mostu, sastavljenom od povezanih čunova, pojavi se Slavonsko-podunavski polk, u smaknutim redovima, koji su, kao dve duge zmije, uzalud pokušavali da se isprave.

Još sad! Još poslednji put, pomisli Isakovič, da ih povede i da ih pokaže! Dovoljno je bilo da, na konju, uspe da zauzme vojničko držanje, pa da zaboravi sve neprijatnosti i tegobe svog poziva, zaželivši opet da se istakne. Odjuriše sa slugama daleko ispred puka, on zaljulja sav most skokom svoga konja, tako da je morao da zastane.

Bilo je rano još. U mirnom i sivom danu video je utvrđenja na drugoj obali, prozore kazamata, topove, peskovitu obalu sa starim stablima i strme krovove gradskih kuća. Reka, sa niskog mosta, činila se mnogo šira, zelenkasto žuta, puna peska. Ostrva u daljini, vrbaci, trščaci, sve je bilo tiho, nepomično, duboko zeleno. Spremajući se da baci, po običaju, korice, koje su sluge morale odmah da dohvate, Isakovič poče, lagano, da izvlači sablju dohvativši grčevito balčak, okrenuvši se licem prema vojnicima. Jeza, ledena jeza pređe mu po leđima.

To beše taj trenutak bezmernog milja koji je toliko voleo.

Za čas, nasred reke što je proticala pod balvanima, tako blizu, oseti svoju žalosnu samoću i zasukavši brke, zaturivši klobuk, potera konja i pokuša da se ne trese kao bure.

Puk je nastupao za njim, grmeći svojim korakom, kao konjica, po mostu, prema bedemima grada.

I vojnici su znali da je to poslednji pregled i žurili su, razbarušeni, neoprani, zarasli u brade, brke, perčine. Bilo ih je koji su ćopali na jednu nogu, bilo ih je gologlavih, pa i bosih. Ti su sa osobitim uživanjem gazili u bare. Pevahu, koliko ih je grlo donosilo.

Oficiri, okupljeni oko zastave, još se doteraše kojekako, ali vojnici, ne samo da ne prikrivahu svoje odrpane gunjeve i rascepane tureve, već su naprotiv hotimično isticali blato do kolena, razbijene kundake i svoje noge uvijene krpama.

Gazeći mokar pesak, uđoše pod kapije grada, pod gusto bagrenje, idući duž visokih zidina, zaraslih travom iz koje su virile topovske cevi. Gacajući po blatu, videše da se nebo, iza drveća, vedri.

Osluškujući njihov korak i komande oficira, tresući se na konju, opet pun perja i svilenih traka, privezanih za grudnjak od ovnujske kože, Isakovič je, polegavši skoro po vratu konja, grabio, preko bedema, na glavni trg u gradu. Tu ga je čekao, na jednom velikom balkonu, punom oficira, markiz Askanio Gvadanji, kome je imao da pokaže sve žive momke, da nabroji mrtve, i da oda svaku poštu i čast, pre no što vojnike otpusti kućama.

Poslednji put je, pomisli, i dosta je, a u Rusiji biće mu svakako bolje! Dosta mu je tog motanja na Rajni, tog vijanja po Dunavu, tih tuča po Italiji, krajnje je bilo vreme da uvidi da mu polkovnički čin nikad dati neće! Da trguje, nije se rodio! Bolje da živi i sa tim trgovcima, nego ovako, skotski i uzalud! Da nije bio vojnik, davno bi se bio skrasio negde sa ženom i decom i žena mu možda ne bi bila ni umrla! A jedini je to posao prijatan, taj posao vojnički!

<< 60 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (61)

>> 62 >>

Uostalom, i našto ta večita želja da se skrasi, to večito navaljivanje njegovog brata Arandela, koga je imao kroz tri dana da opet sretne u Petrovaradinu? Zar ga na domu čeka nešto bolje? Deca sa kojom nije znao ni šta će, ni kuda će! Selo, koje je imao čvrstu nameru da naseli više, na padinu brda, dok se ne spreme za seobu u Rusiju, kuda je još uvek bio uveren da će otići! Baruštine, zimske vežbe u Petrovaradinu, možda poziv u Beč, kojeg se bojao, i bolest patrijarhova, o kojoj beše čuo, i zbog koje se beše naročito zabrinuo!

Jašući između bedema, osluškivajući oštri odjek kopita svoga konja i konja njegovih slugu, Isakovič ispade na gradski trg iznenada, i trže se kad ugleda pred sobom dug red topova, povezanih lancima, vojnike i oficire.

Nasred trga, na balkonu, pod ogromnim prozorima đeneralske zgrade, šarenilo se čitavo brdo zastava, perja, svilenih traka, oklopa, klobuka, šešira.

Đeneral Gvadanji mahao mu je ljutito rukavicama, želeći da Isakovič počne da prolazi svečanim počasnim poretkom, još sa tog ćoška.

Zbunjen, za tren oka zaboraviv sve svoje misli, namere i jade, Isakovič, naviknut da se prepadne pred starešinama, zauzda konja tako jako, da se životinja prope kao luda i poče poigravati. Urliknu puku zapovest da potrči. U svom hitanju da popravi prvi utisak, Isakovič više nije čuo, ni video. Ne nadajući se da ga đeneral, i vojska, već čekaju, na trgu, zaboraviv naređenja od sinoć, koja su mu jasno i razumno saopštena, zbuni se kao neka baba, pa poče kao pijan da komanduje i levo i desno, napred i natrag, izvodeći puk trčećim korakom, uzduž i popreko, po trgu, u dva reda i u šest redi, pokazujući ga spreda i ostrag, sa oborenim i visoko izdignutim puškama, sa noževima i pištoljima, klečeći i skačući, čak i ležeći na zemlji, pri čemu projuri i sam na konju duž redova, vitlajući sabljom i trzajući konja, propevši se pod balkonom đeneralovim, zastavši ponizno, odajući počast i derući se: »Vivat za grafa Gvadanji; vivat za grafa Gvadanji.«

Dok je markiz Gvadanji, sav u perju i svili, krhao ruke od očajanja, videvši kako Isakovič šeprtlja, ne drži odstojanje i ne zna ni komande.

***

Uostalom, našto pričati kako se Slavonsko-podunavski polk, tog jutra, osramotio?

Uzme li se u obzir da su trčeći oficiri uspeli da saberu i smire puk, koji beše natrčao, sav zadihan, čak na topove; kad se uzme u obzir da su, inače, Isakovičevi oficiri pokazali odlično držanje, da su vojnici udarali nogama o zemlju kao budacima, onda se može reći da se sve dobro svršilo. Čak se đeneral Gvadanji u mnogome promenio, kada je čuo koliko je puk na ratištu imao mrtvih.

Uostalom, Isakoviču je bilo dobro i da su ga okovali. Na dreku đeneralovu nije odgovarao. Kad ga odvedoše gore na balkon, nije se mnogo izvinjavao. Pri ručku, u svečanoj dvorani komande, među kirasirima, prilično se podnapio, a pred veče, u privatnom salonu đeneralovom, rano je zaspao.

Dug red utvrđenja, bedema, zvonik, visoki krovovi kuća, žuti ogromni balkon, lik đeneralov, sve je to prolazilo kroz mozak Isakovičev, kao kroz groznicu.

Celog tog dana parada, vežbi, u Oseku, on je drhtao od blizine svoje zemlje i one kućice u kojoj beše sa ženom proveo poslednju noć. Da se živ vraća tamo, kud je mislio da se više vratiti neće, sasvim ga je razdražilo. Svaki kraj, svaki nagib obale, sve padine, prolazili su mu kroz sećanje, sve brige, svi poslovi. Pred njegovim mislima, kao pred munjama, javljahu se sablasne ličnosti, mile i drage, i tuđe i nesnosne. Mučila ga je, što se više približavao svojoj zemlji, briga za slatkim pravoslavljem. Isto toliko i misao na grob ženin koji ga je čekao. Želeo je da sve to što ga kod kuće očekuje, tu dreku i lelek izbegne, želeo je prosto da se živ kući ne vrati. Da se vraća, činilo mu se tako ludo.

Izlazeći sa oproštajnog banketa, iz kuće markiza Gvadanji, oko ponoći, beše se po običaju, zbog bolova u stomaku, rastužio.

Noć, mokra, prazan trg, fenjeri, senke bedema, utvrđenja, sasvim ga uznemiriše. Jedva se zadrža da ne klizne po stepenicama i pri tom naporu tela bolovi ga sasvim ophrvaše.

Kapetan Antonovič, koji mu se nađe, zadrža ga da ne padne. U želji da mu kaže što prijatno, on mu spomenu nalog đeneralov da o trošku vojničkom dade izraditi svoju sliku u Beču, kao spomen na vojnu, pod Berenklauom. Tada ga Isakovič mirno pogleda i kaza mu da samo svetinje treba da se produžuju, a da njegov lik treba da nestane. O svom trošku pak naručiće, kako mu je već rekao, ako ga što ne spreči, u Beču, sliku sv. despota Štiljanovića. Pa nek ona ostane za njim, kada njega više ne bude bilo.

Jer sasvim star i nemoćan se osećao, pri izlasku iz Oseka, sutradan, Isakovič, vraćajući se kući, bez ikakve želje da dalje živi.

Pa ipak, svet koji se beše strčao kod mosta da vidi vojsku, gledao ga je sa dubokim poštovanjem, koje izaziva u gomili junačka starost.

Jašući, težak, velikog konja, mirnog i kraj strašne lupe bubnjeva, mogao je, prvi put, posle dugog vremena, da nehatno ispruži ogromne svoje butine i cevanice. Osluškujući bat nogu svojih vojnika, koji su vičući pevali pesme o uzeću Beograda, noseći raščerečene jaganjce na leđima, osluškujući smeh svojih oficira, koji su, šale radi, prekrstili noge na sedlima i jahali pušeći, sa isukanim sabljama i prevrnutim klobucima, dobacujući mlađim ženama u svetini, Isakovič je jahao, opet sav u srebru, smiren i čist, sa velikim, vedrim očima, zagledanim u daljinu, i neodređenim osmehom na ustima, krijući očajanje.

Bio je poslednji put lep u životu.

<< 61 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (62)

>> 63 >>

Dok je prolazio među bedemima, pod ogromnim svodovima kapija i jahao na most, na vodu široku, pred zelene vrbake i velika nebesa, ruka mu je visila, držeći sablju, bez snage.

Bio je i to svršio. Sav umor od poslednjih, grozničavo provedenih noći, od spremanja i jahanja, sede mu kao za vrat na konja. Mokar miris obala i vrbaka, zagušljiva toplota niskih i osunčanih oblaka, magla iz dubina, gusta kao dim, sve ga je gušilo i uspavljivalo. Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je i sad bila, kao i pri polasku, neka daljina. Bio ]e miran. Nadao se da će prekosutra, pre mraka, stići do Varadina, gde je imao da raspusti pojedine delove puka, pre no što ode da se stavi na raspoloženje baronu Engelshofenu, komandantu Temišvara, kako mu beše naređeno.

Melanholijom koja se beše pretvorila u potpuno ćutanje, uporno i staračko, i on je, kao i otac mu, koga je pri svakoj važnijoj izreci spominjao, vraćao se iz rata.

Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim njegovim ljudima koje je vodio, nije stišavao. Predviđao je da će opet, ako napusti vojsku, sa decom i bratom, proći skoro sva veća mesta trgujući. Pa iako ostane u vojsci, premeštaće ga svaki čas, da umiruje taj svet koji se selio.

Znao je da ga i kod kuće, odsada, čekaju samo neprijatnosti. Miran i samouveren, predviđao je sve te godine koje će još proživeti, sve događaje, koji se još mogu desiti, i sve te ljude, kako će se držati.

San i otežao, jahao je pognute glave, po balvanima i prečagama mosta, prema travuljinama. Što je bivalo toplije i jasnije na nebu, sve mu je bilo teže. Konj ga je odmereno klatio i to ga potpuno oslabi. Ono što beše ostavio za sobom, dođe mu kao da i nije bilo, a smrt njegove žene i skoro viđenje s bratom i plač male dece, pomešaše se pred njim, još jednom, sa maglom. Sluge i oficiri, puk i vika behu zaostali malo iza njega i on oseti samoću.

Jašući putem, uz peskovitu obalu, razmišljajući o raspodeli starešina, o mogućim premeštajima u druge pukove, koje su neki od oficira želeli, i koje je trebalo, od đenerala, da izmoli, potpuno se uspava.

Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se, pa da sve što ostavljaš, bude kao da nije bilo. Zagledan u daleka brda, iza kojih se opet pomaljalo Sunce, oseti kako na njemu zablista srebro. Umoran i prazan, bio je lak, kao i da nije imao tela. Osunčan posle, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je pratio sa leđa.

Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.

Još jednom, i kao žureći se, pre nego što opet bude stigao u blizinu Aranđelovu, u svoje naselje, u svoje brige, Vuk Isakovič poče razmišljati o Rusiji. Još uvek uveren da će se odseliti sa decom i svojim slugama tamo, grabio je da ovako, nesmetan, još jednom promisli kako je to jedino što ga može spasti od svega toga, neizmerno bednog, niskog i tegobnog što ga na domu, i idućih godina, čeka. Otići nekud i živeti bezbrižno, odvesti i ove ljude, da žive negde lako i prijatno, činilo se Vuku Isakoviču tako moguće. Negde je moralo biti nešto svetlo, značajno, pa treba otići tamo.

Rusija mu se činjaše kao neko nadzemaljsko carstvo. Čuo je da su neki koji su tamo iz belog sveta došli, postali bogati i moćni. Da su odmah dobili po jedan čin više. Da se tamo živi i ratuje gospodski. Da su crkve divne i slatko pravoslavlje. Ovde ga je čekala samo beda i neprekidna žalost, što ga je činila bezumnim, očajnim, čudnim. Ovde ga je čekalo samo bezdano ništavilo i praznina, što ih je video najposle tako blizu, pred sobom i svojom starošću.

Od sveg života, razmišljajući, vide u prošlosti, svetle, samo one čiste zvezde i srebrne, šumske putanje i trave, nad kojima se spuštala aprilska magla, sa obronaka brda, kojima se i sad bližio. Gde je nekad živeo, u prvim danima svoga braka, sa ženom, čijem se grobu i čijoj se deci sad vraćao, a u budućnosti, samo tu bezgraničnu, zavejanu Rusiju, kud mišljaše da se odseli, da bi jednom već lakše živeo i da bi se već jednom odmorio i smirio.

Prazno je bilo pred njim sve i uzaludno za navek za njim, što beše prošlo. Ništa nije postigao ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prođe i kako ga vuče glas neki, obećavajući mu nešto vanredno, pri svršetku.

Pred praznim jazom, ludom provalijom, u kojoj vide život svoj i decu, ženinu smrt, bratovljevu sudbinu, povratak svojih vojnika, lelek i kukanje što ga čekahu, uvide da mu je život prošao i da ga više popraviti ne može, kao ni nisku sudbinu svih tih, koji su bili pošli sa njim i koji se sad vraćaju, u svoje baruštine i blatišta.

Pa ipak je osećao da nije rođen za svu tu neizrecivo otužnu dosadu i prazninu, u kojoj se našao, i koja ga je terala na iste misli, kao u onaj čamotinji pod Štrasburgom.

Negde mora biti lakšeg života, vedrine događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih gorskih jezera. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što je, kao i nebo, osećao da sve pokriva.

U Petrovaradinu dočeka Isakoviča opet kiša. Pljuštala je po bedemima, po vodi, po mostu, po drveću, tako da ceo polk stiže prokisao i sav uprskan blatom.

Bilo je žena i staraca, koji dotle iziđoše pred puk, noseći hlebove, rakiju i presvlake, vrišteći i kukajući za mrtvima. Razvlačeći slamu i razapinjući šatore nasred ulice, između zidina, vojnici su, napiti, pevali, ljubili se i grlili. U gradu se govorilo da će puk, kao i ostali serbski pukovi, biti raspušten i da će svi biti raspodeljeni među ostale pukove ćesarske, kao i drugi obični seljaci, beskućnici i sluge. Ko god nije bio zadovoljan time mogao je da se sprema i da se seli u druge krajeve.

<< 62 <<

Miloš Crnjanski - Seobe (63)

Nadajući se da ga u Petrovaradinu čeka brat, Isakovič se ljutito vrteo na konju, kad ču da mu brata nema, nego da ga bratovljeve sluge čekaju pod gradom, na vodi, kod mosta. Sa velikom šajkom, u kojoj će ga odvesti kući.

Umoran od kukanja žena, prebrojavanja, pregleda i popisa oružja, siđe pred veče na reku ne sluteći ništa dobro, sećajući se kako je, na vodi, tamo u tuđini, isto tako, jedno veče, čuo da mu je žena umrla.

Kod mosta naiđe na svoje sluge, okupljene oko nekog čoveka što beše, sav prokisao, zavijen u gunjeve, legao na mokar balvan, u vodi. Pod zidinama utvrđenja, među mračnim stubovima, u tami, jedva je raspoznavao ljude što mu prilažahu.

Mrak je padao u mutljag, pred njim, a kiša je sipila sa celog vidika. Čovek jedan, sav povijen i zagrnut, diže se tad u mraku, i priđe mu ćopajući. Bio je to Ananija, Aranđelov sluga.

Imao je da mu javi da Aranđel nije mogao doći da ga dočeka, da neće moći ni doći, jer se preselio u svoju kuću, u Budimu.

Uostalom, mogu se videti i docnije, ima vremena. Deca su mu dobro, kod kuće, a ostavio mu je i novaca. Nad grobom gospože Dafine podignut je krov.

Crkva se već zida.

Pokojni Arkadija pak javlja se noću, u selu. Već nekoliko njih videli su ga kako se gega, i čuli su ga, kako pevuši, kroz nos. Napada ženu.

U stoku je udario pomor, a zid na njegovoj kući prema bregu, prepukao je i hoće da se sruši.

Kada je, sutradan, pred veče, posetivši prvo grob gospože Dafine, Isakovič stigao pred svoju kuću, sa svojim slugama, vriskale su i kukale žene toliko za mrtvima, da je morao pobeći u kuću da se sakrije.

Kiša je i to veče padala.

Sve je bilo kao i pri njegovom polasku. Magloviti vrbaci isparavahu se, oblaci se spuštahu sve naniže. Zemlja je bila tamna vlaga, nevidljiva i kišovita.

Isprekidan lavež pasa, poznat mu i uvek isti, čuo je opet, i tup udar kopita, u blizini, kao pod zemljom.

Umoran neizmerno, ćutljiv, kao zanemeo, razrogačenih očiju, ležeći zavaljen, Isakovič je unezvereno gledao kako ga u polumraku obilaze Ananija i njegova baba, njegove kćeri, donoseći slame, unoseći čabrove sa vrućom vodom.

Najposle, kad iziđoše, vide kako se oko njega vrti i saginje najmlađa Ananijeva kći. Jedno kukato i grudato devojče.

Utonuo, još obučen, u neki težak polusan, jer je tog dana sve do kuće pio, on oseti da je opet tu, kod kuće, u blatištu, nad rekom, što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Među razlivenim vodama, rupama i jarugama. Nad nepreglednim vrhovima vrbaka, punim šiblja.

Kad posle naredi da mu pripreme postelju, Ananija i cela njegova porodica strča se da namešta perine, nagomila ovnujske kože i svilene presvlake. Opet ostade najmlađa najduže, kukata i grudata.

Pri slaboj svetlosti žiška tad, Isakovič vide njene gole noge i belo meso pod kolenima, i onako star, iznemogao, već mrtav kako mišljaše, oseti kako sav zadrignu i nabreknu.

Zaprepašćen zbog toga, već razgolićen, priđe vratima i otrgnu ih, čuvši da đeram zaškripa.

Kiša je padala, u tišini, pred kućom, u mraku, na utrini, pod dudovima, kod obora, na drugom kraju poljane. Oseti opet nedoglednu vlagu ritina, baruština i trske.

Tada, kihnuvši gromko, nekoliko puta, zaigravši po zemlji, tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta i tresnu se na postelju, koliko je dug.

A kad ona opet priđe, saginjući se, obilazeći oko postelje, svojim okruglim bedrima i grudima, on se muklo nakašlja i prenerazi.

Uzvrpoljivši se, reče joj da odlazi. Oseti kako mu se, kao ta kiša, na neko seme u dubini zemlje, što klija, sliva krv u glavi na jednu blješteću, zvezdanu tačku uma, poslednju što mu ostade čista u mislima, nepomična i neprolazna, u budućnosti.

Ušeprtljivši, pognuvši glavu, klobarajući, bajagi vrlo važno, sabljom, srebrnim kićankama, pištoljima što mu ležahu čelo glave, da ne bi gledao za njom, onako čvrstom, Isakovič je u sebi zbunjen ponavljao da sutradan valja rano ustati, ići patrijarhu, doznati novosti, spremiti se za Beč, spasavati vojnike od nove seobe i oduzimanja oružja, misliti na decu, ići bratu u Budim, đeneralu u Temišvar, kupovati konje, kola, podići kovačnicu u selu, premestiti kapetana Antonoviča, pisati iscrpan izveštaj o povratku Slavonsko-podunavskog polka, a naročito, naročito spremati plan, izvideti mogućnost odlaska u Rusiju, kuda se još uvek nadao da će otići.

Napolju, međutim, kiša nije prestala i svet je još stajao lelečući i kukajući za poginulima, oko obora, ispod dudova.

Tako se 1745, u početku leta, Vuk Isakovič vratio sa vojne.

***

I dok mu se, u duši, kao u beskrajnom krugu, jednako ponavljahu misli o odlasku, o odlasku nekud, u Rusiju, nad kojom se u očajanju, iznemogao, posle toliko meseci tumaranja, i patnje bio nadneo, dotle mu je, zaspalom prvi put opet kod kuće, telom drhtalo, kao neka zvezda, poslednje zrno nekadanje mladosti. Ono ga je zadržavalo očajnog, zamuklog, suludog već od patnje i tuge, među tim baruštinama i vodama, što se ispravahu nad zemljom, koju je od milošte zvao Novom Serbiom. Zrno, što je i u njegovoj starosti sačuvalo u sebi moć da proklija i nadnese nova bića nad vremena i nebesa, koja će se ogledati u vodama što se slivaju i sastaju, tu, ispod Turske i Nemačke, ogledati i nadnositi kao mostovi.